Од многих захтева које „напредна јавност“ поставља Цркви, један од најбучнијих у последње време је прелазак на нови календар.
Начелно говорећи, аргументи присталица таквог преласка су следећи: садашњи црквени календар није догматско питање; нови календар jе тачнији са астрономске тачке гледишта; ако се усвоји нови календар, неће се разликовати од грађанског.
Да, јулијански календар, на коме се заснива црквени календар, јесте традиција, а не црквена догма. А нови календар, грегоријански (или његова подврста, новојулијански), усвојен у католичком свету, заиста је астрономски тачнији. Међутим, у Цркви се било какве иновације или промене у традициjама, по правилу, врше споро и смишљено. И што је најважније, увек је важно јасно одредити сврху ових иновација.
Подсетимо се како је нови календар уведен у оним православним Црквама које га се држе. Расправе о календарској реформи у Цркви воде се већ дуже време. Али у пракси, његово увођење је активно покренуо 20-их година прошлог века злогласни цариградски патријарх Мелетије IV (Метаксакис). Патријарх Мелетије је за живота успео да буде архиепископ атински, као и цариградски и александријски патријарх. Познат је пре свега по својим интригама, фалсификатима, отимању страних канонских територија, подршци обновљенцима и многим другим веома непристојним делима. А његова жеља да православне пребаци на нови календар, готово идентичан западном – грегоријански, била је мотивисана не толико жељом да се Цркви пружи тачнија хронологија, колико политичким прорачунима за унију са Англиканском црквом. Томе је требало да допринесу и други уступци, као што је, на пример, могућност склапања брака за свештенике и ђаконе после рукоположења и допуштање поновног брака за свештена лица.
Многи политички пројекти патријарха Мелетија нису се остварили, јер је често је морао да због скандала напушта катедре које је водио. Али његова главна замисао, нови календар, заживео је у неким православним Црквама, мада не и без проблема: агресивно увођење нове хронологије изазвало је раздор, па чак и „старокалендарске“ расколе.
Међутим, постоје потпуно прагматичне тврдње о новојулијанском календару. Дакле, чак и оне Цркве које су прешле на новојулијански календар настављају да рачунају време Васкрса и од њега зависне покретне празнике по јулијанском календару. И то ствара одређене литургијске проблеме: на пример, када је Васкрс касно, Петров пост може потпуно да испадне из литургијске године. Покушаји да се створи нова Пасхалија до сада су били неуспешни.
Присталице новог календара често указују на чињеницу да је разлика између новог и старог рачунања 13 дана и да ће се временом само повећавати док не дође тренутак када ће Божић по јулијанском календару морати да се слави у лето. Заиста, разлика између календара је све већа, али хипотетички прелазак датума Божића на лето може се десити тек после много миленијума, а за то време Црква ће очигледно моћи да се носи са свим календарским проблемима ако Господ благоизволи да спасе наше грешни свет до тада.
Сада је овај проблем више политички него црквени. А они који агресивно распирују ове теме, најмање мисле на парохијане, поготово сада када нашу Цркву буквално хоће да забране, па је отуда и униште. Брига о верницима је наша прва одговорност. Поставимо себи једноставно питање: да ли црквени живот по јулијанском календару тренутно спречава људе да воде људе ка Богу? Јасно је да не. Хоће ли нас прелазак на нови календар приближити Господу? Одговор је такође очигледан.
Истовремено, негативан резултат такве непромишљене транзиције врло је јасан. Довољно је подсетити се свих последица коренитих црквених реформи кроз историју да би се успорила свака неразумна ревност. Најблаже речено, неодговорно је искушавати вернике и изазивати још један раскол у Цркви.
Световне власти имају право, на основу својих приоритета, да уведу или укину празнике које сматрају државним празницима. Наше право је да црквене празнике прослављамо у своје време, утврђено дугогодишњом традицијом. А ово нам нико не може одузети.
Митрополит бориспољски и броварски Антоније (Паканич),
управник послова УПЦ
Са украјинског превела Јелена Бујевич
Извор: Рravlife.org
