Јеромонах Григорије светогорац: Херувимска песма
И пева се Херувимска песма: Ми који херувиме тајанствено изображавамо, и животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо као они који ћe примити Цара свих, анђелским силама невидљиво праћенога; алилуја, алилуја, алилуја.
Великим входом назива се низ песама, молитви и свештених радњи које врше литург и сабрани народ, а почиње Херувимском песмом и читањем молитве. Црква нас позива да се припремимо за дочек Цара славе, Који улази у свети Град, како би света ради био распет. Позива нас да заједно са Христом и ми кренемо путем мучеништва и да, заједно са Пресветом Матером Његовом и љубљеним учеником, и ми станемо уз Крст поред Њега.
У том часу (сада), каже се у Херувимској песми, оставимо сваку животну бршу, јер треба да дочекамо Цара над царевима. Започнимо излазак из света животних старања, како бисмо успешно извршили улазак у простор Христовог саможртвовања. Свештени Златоуст нас подстиче: „Мудраци изиђоше из Персије да би дошли да се поклоне Христу. Удаљи се и ти од житејских ствари и крени Исусу у сусрет“.
Љубав према Богу је духовна сила која ће нам помоћи да се уздигнемо изнад пуке реалности овога света: „Када се човек запали огњем љубави према Богу, не може више да поднесе да гледа оно што је видљиво чулним [телесним] очима. Јер, будући да је стекао друге очи, очи вере, он увек умно види оно што је небеско и уз небеско је привезао свој ум. Иако хода земљом, он као да живи на небесима… Онај ко се стара да хита путем врлине и жели да се уздигне са земље на небо, запоставља све видљиво и свим својим силама се труди да савлада све што му стоји на том путу, не застаје и ништа му не одвлачи пажњу, све док се успне до самог врха неба“ (Свети Јован Златоуст).
Нестрпљиви смо да стигнемо на врх Голготе, те остављамо све животне бриге само да бисмо празновали Христов празник. „Јер истински празник је онде где је спасење душа, где је мир и слога, где нема ничега од овога света… Истински празник је онде где царује савршена мирноћа, спокојство, љубав, радост, кроткост.“
У Христове руке полажемо свако житејско старање, или, боље речено, Њему предајемо сав свој живот. И Он носи наш терет и успиње се на Голготу. Он се стара за све што нам је неопходно у животу, као што нам и Сам каже кроз уста авве Исака: „Ако све своје бриге управите ка Царству небеском, нећу вас лишити ни онога што задовољава потребе видљиве природе и све ће вам се дати са осталим, јер вас нећу оставити да се бринете о самима себи.“
Свештени Златоуст нас уверава да „душа која није научила да презре безначајно и житејско, неће моћи да се диви небеском.“ А будући да је и сам окусио небеску благодат, подстиче нас: Браћо, „нека нико са животним бригама, расејан, или пун страхова, не уђе у храм. Уђимо сви у њега оставивши све то напољу, пред улазом у храм. Јер улазимо у небеску палату, корачамо местима где севају муње.
Блаженог папа-Тихона управо на таква места пренео је његов анђео чувар у време Херувимске песме. На свом оскудном грчком, приповедао је руски јеромонах: „За време херувике анђео чувар подигне. После пола сата спусти.“ На крају таквог стања иступљења овај светитељ Божији би се уверио да се налази усред божанствене Литургије и да треба да настави са служењем. Када су га питали: „Старче, шта си видео и шта си чуо током тих пола сата?“, одговорио је: „Херувими-Серафими славословили Бога!“
У пратњи анђелских редова, Господ улази у свети Град да би Се жртвовао. Црква нас подстиче да доживимо ову тајну прекомерне Христове љубави у савршеној тишини: Нека умукне свако тело човечије, и нека у себи стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља; Јер Цар царева и Господар господара, долази да буде заклан, и да даде Себе за храну вернима; а испред Њега иду хорови Анђела са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими, и шестокрили Серафими, заклањајући лица, и кличући песму: Алилуја, алилуја, алилуја.
Јеромонах Григорије светогорац
