На крају сваке службе свештеник набраја имена светитеља којих се Црква тог дана сећа. Али два су имена која се чују сваки дан и на свакој служби - то су имена родитеља Пресвете Богородице, праведних Јоакима и Ане. Шта се зна о овим светитељима? И зашто им Црква даје тако посебну част?
О родитељима Пресвете Богородице извештава више извора, од којих је најстарије Јаковљево протојеванђеље, споменик хришћанске књижевности друге половине II - почетка II века. Црква није уврстила овај текст у Свето писмо, али се многи догађаји који су у њему описани посебно памте током литургијске године, укључујући и Рођење Пресвете Богородице.
Јоаким, према Јаковљевом протојеванђељу, био је веома богат човек и прави праведник: користио је своје материјално богатство да принесе двоструке дарове Богу. Ако је, на пример, закон прописивао у једном или другом случају да се Богу жртвује коза или овца, онда је Јоаким жртвовао две овце или две козе, итд. Али на једном од празника, када су се сви Јевреји, по предању, окупили у Јерусалимском храму и наизменично доносили дарове Богу, Јоаким је одједном прилично грубо гурнут у страну. Извесни Рувим - свештеник или, можда, управник служби у храму - забранио му је да буде један од првих који ће прићи са даровима: на крају крајева, он је био без деце, „није донео потомство у Израел“. А Јевреји су у то време били навикли да везују број деце у породици са личном праведношћу брачног пара. Веровало се да што више деце Бог шаље супружницима, што више цени побожност овог пара. И обрнуто…
Јоаким је сео са својим књигама и почео да тражи да ли је у историји Израела било праведних људи који нису оставили потомке. Испоставило се да таквих људи нема. Онда је пао у очајање, обавезао се на четрдесетодневни пост и отишао у пустињу у нади да ће га можда Господ посетити у тузи и утешити. „Нека молитва буде моја храна и пиће“, одлучио је Јоаким.
Туговала је и његова супруга Ана, а на њу је такође пљуштао подсмех. Чак се и њена сопствена слушкиња усудила да каже: „Господ је затворио твоју материцу тако да нећеш имати потомства у Израелу.
Људи су осуђивали Јоакима и Ану, а њихове сопствене наде у наставак породице до тада су готово пресушиле: уосталом, ако је веровати каснијим препричавањима њихових живота, живели су заједно 50 година и, наравно, били у веома поодмаклим годинама.
Међутим, Ана се из свете историје сећала како је Сара родила Исака у 90. години и није напуштала своју молитву да јој се пошаље дете.
И у најтежем тренутку Господ је одговарао на питања супружника без деце. Према протојеванђељу Јаковљевом, и Јоакиму и Ани је послат анђео, који им је говорио о скором зачећу детета, и то таквог детета о коме ће причати цео свет. Као одговор на ову вест, Ана је узвикнула: „Жив Господ Бог, ако родим дете, даћу га на службу Богу; нека оно служи Њему и слави свето име Његово дан и ноћ у све дане живота свог.”
Ана и Јоаким су тачно испунили ово обећање: када је девојчица коју су родили имала три године, одвели су је у Јерусалимски храм, где је Марија живела и од тада је одгајана. Њен отац и мајка су живели у свету још око 12 година и отишли ка Господу са око осамдесет година, како стоји у једном од сиријских преписа Јаковљевог протојеванђеља – „Историја Блажене Дјевице Марије .”
Овај сиријски текст (чији најранији сачувани рукописи датирају из 12. века) је такође занимљив јер покушава да уђе у траг генеалошкој линији Девице Марије. Из тога произилази да је Јоаким (у сиријској верзији - Јонакир, или Садок, односно „праведник“) био син Матанов и унук Елеазаров, односно, Богородица је имала истог деду и прадеду као Јосиф Заручник, Њен верени муж. Другим речима, Богородица и Јосиф су били рођаци и обојица су наставили лозу цара Давида. Родослов Богородичиних предака и црквених писаца VIII–IX века, монаха Јована Дамаскина и Епифанија, води порекло од цара Давида. Истина, Епифаније тврди да је Ана била Матанова ћерка, а не Јоаким, син.
Зашто Црква толико поштује свете праведне Јоакима и Ану?
Чињеница је да Господ позива да суди свако дрво по плодовима (уп. Мт. 7 , 15-20), а као плод овог брачног пара јавила се Пресвета Богородица. Много стотина, па чак и хиљада година, Господ је чекао да Му човечанство донесе такав плод – девицу, чисту срцем и потпуно предану Богу, способну да му се без принуде повери са речима: Ево слушкиње Господе, нека ми буде по речи Твојој (Лк. 1, 38). На крају крајева, само таква дева, туђа греху, не као резултат чуда које је Бог могао да учини над њом, већ по сопственом слободном избору, само је она била достојна да постане Мајка Сина Божијег. А такве особине – љубав према Богу, смирење, кротост – не би се могле развити у Дјеви Марији без учешћа Њених родитеља.
Наравно, велику улогу је одиграло и васпитање девојчице у храму од треће године, али то је била и одлука њених родитеља, Јоакима и Ане, да ћерку, још веома малу, дају свештеницима. Колико год да им је било жао што се растају од кћерке, која им је у данима старости постала утеха, завет да ће је посветити Богу остао је на снази – и испунили су оно што су обећали.
„Стрпљење, које се временом научило, родило је [код Јоакима и Ане] најдубље смирење“, рекао је архимандрит Јован (Крестјанкин) у једној од својих беседа.
А потпуно исто смирење налазимо и у њиховој кћери, којој је суђено да постане Мајка Божија. Као што су то некада чинили њени родитељи, Дјева Марија се одрекла свих тврдњи да води свог Сина искључиво према сопственом схватању, да Га строго држи уз себе, да Га везује својим родитељским ауторитетом (као што је типично за многе родитеље). Она је поверила Сина свог Промислу Божијем, а сама је смерно пошла за Њим. Семе таквог смирења посадили су у душу Пресвете Богородице Њени родитељи Јоаким и Ана.
Извор: Foma.ru
