Јеромонах Григорије светогорац: Чудо литургијског Претварања [Пресуштаствљења]
Свештеник, уздижући руке, узвикује:
Горе имајмо срца!
Народ: Имамо ux ка Господу.
У Јеванђелској повести Христовог Преображења се каже: Узе Исус Петра u Јакова u Јована u изведе на гору високу посебно само њих; и преобрази се пред њима (Мк. 9,2). То исто се збива приликом светог Узношења, а то је чудо литургијског Претварања [Пресуштаствљења]: Благодат Господа нашега Исуса Христа, подиже нас из света у коме живимо и узвисује нас на високу гору љубави Богa Оца, где се савршава тајна заједнице Светога Духа.
Када је Бог тражио од патријарха Аврама да жртвује Исаака, рече му: узми caда сина својeгa, јединца својeгa милога, Исаака, па иди уземљу Морију, и спали гa на жртву тамо на брду (l.Moj. 22,2),У ту земљу, на то брдо подстиче нас литург да се успнемо и ми, како бисмо принели евхаристијско Узношење. Подражавајмо, дакле, патријарха Аврама, који није допустио да се месту жртвовања приближе ни његове слуге, ни животиње. Свети Јован Златоуст коментарише: „Немој ни ти пустити ни једну од ропских и змијских страсти да се заједно са тобом нађе (на месту светог Узношења). Успни се сам на брдо, на које се он попео, онамо где се ничему другом не допушта да се попне… Нека ти ништа при томе не стоји на путу у том часу, него буди виши и од самих небеса.“
Свети Григорије Палама каже: „Имајући срце горе, ка Господу, посматрајмо тај страшни и преузвишени призор, то јест своју човечију природу како вечно борави заједно са нетварним огњем Божанства“
Горе имајмо срца!, каже свештеник и речју гope указује на место где се одиграва сусрет богољубиве душе и Женика Христа. То место није одређено. Реч је о божанској Лествици, која је наслоњена на свети Жртвеник, а њен врх је недоступан човековом погледу. Светитељима је својствено непрестано кретање. Крећу се од светог Жртвеника до созерцања нестворене светлости, па опет до светог Жртвеника, који је сав у светлости. Јер на њега Христос – Светлост света – на њега полаже „Своје блиставо Тело“, како би се хранио и живео свет.
Душа се непрестано успиње. И што се више успиње то чезне да оде још више и више. Успињање распаљује њену жудњу, а храна божанствене Евхаристије још више појачава глад за тајинственим созерцањем. Свети Симеон Нови Богослов, који се и сам суочио са красотом нестворене светлости и хранио се храном непропадљивости, даје нам јединствени опис: „Не знам шта ме више радује, да ли тај призор и радост коју пружа чистота сунчевих зрака или, радије, укус вина у мојим устима. Јер једно бих хтео да гледам, а привлачи ме и оно друго и чини ми се слађим. И када погледам према светлости, још ми се слађи чини укус вина и не могу се наситити ни гледањем, нити пијењем. Јер када помислим да сам се напио колико сам могао, лепота зрака које то сунце шаље опет ми распали силну жеђ и опет се нађем да сам гладан. И што се више трудим да. поново заситим стомак, десет пута више уста ми се распале од жеђи и сав горим од жеље за тим бистрим пићем.“
Успиње се душа да би сусрела Бога, а напор који улаже још више снаге јој даје. Нову снагу открива у себи док се успиње на литургијску Таворску гору: „Неуморно и без починка успиње се све више, непрестано налазећи нову снагу што је на већу висину доспела.“ каже свети Григорије Нисијски. Ту човек почиње да губи разум: не тражи од Бога да Га види онако како може, него онако какав Он заиста јесте, како би наситио своју жудњу. И божанско човекољубље излази у сусрет таквој жудњи за боговиђењем, показујући човеку колико је немогуће испунити такву молбу: јер „истинско созерцање Бога има то својство да не може наситити жудњу онога ко упире поглед у Њега.“
Имамо ux ка Господу, одговарају верни литургу. Таквим одговором потврђују да су се већ узнели „горе у висине… ка Престолу Божијем.“ Њихова срца су горе, где Христос седи с десне стране Бога (Кол. 3, l).
Јеромонах Григорије светогорац
