Сребрни век дао је руској православној философији такве велике мислиоце као што су П. А. Флоренски, С. Н. Булгаков, И. А. Иљин, А. Ф. Лосев. Лосев је био последњи философ из плејаде мислилаца „руске православне ренесансе“. Себе је назвао „философом мита, броја и имена“.
Његово стваралачко наслеђе је огромно: аутор је више од хиљаду научних публикација, од којих 40 књига, међу којима су најзначајније „Антички космос и савремена наука“, „Философија имена“ (1927), „Дијалектика мита” (1930), „Есеји о античком симболизму и митологији” (1930), „Античка митологија у њеном историјском развитку” (1957), „Естетика ренесансе” (1979), „Историја античке естетике” (у 8 томова, 1963–1980; награђена Државном наградом СССР-а за 1986. г.) и др. После Лосевове смрти биће објављена последња књига овог великог мислиоца „Владимир Соловјев и његово време“.
Алексеј Фјодорович Лосев је рођен 10. септембра (стари стил) 1893. г. у граду Новочеркаску. Као бебу крстио га је његов рођени деда, протојереј Алексеј Пољаков, старешина храма светог Арханђела Михаила. Отац је напустио породицу када му је син имао само три месеца, па су дечака одгајали деда (умро 1900. године) и мајка Наталија Алексејевна Лосева, религиозна жена са строгим моралним принципима. Обоје су Аљоши усадили чврсту веру у Бога, љубав према Свемогућем Творцу, а Лосев је ту љубав и веру проносио кроз сав свој дуги живот (живео је 95 година). Касније, у студентским годинама, Лосев ће у једном од својих писама поносно рећи да је управо мајку „од јадног, крхког детета изградила младића који поштено ради и настоји да оправда своје име хришћанина“.
Лосев је био последњи философ из плејаде мислилаца „руске православне ренесансе“
Мајка је настојала да свом вољеном сину пружи одлично образовање: прво је завршио парохијску школу (1903), затим Новочеркаску гимназију (1911), а касније и Московски универзитет (1915). Већ у гимназији код Алексеја се појавила страст за читањем. Уз световну књижевност, са одушевљењем је читао Владимира Соловјова, Платона, богословско-философске чланке у часопису „Вера и знање” и књиге познатих руских богослова. Млади Лосев је показивао изванредне способности за изучавање древних језика - грчког и латинског; пројавио је своје интересовање за философију, математику, позориште, музику, виолину, звоњење звонима и црквено појање. Већ тада је Алексеј настојао да обједини све области знања у нешто јединствено, а његов главни принцип погледа на свет постала је холистичка перцепција света кроз јединство вере и знања. И у школи и у гимназији Алексеј је стално певао у црквеном хору. Док је похађао гимназију Лосев је истовремено стекао музичко образовање у приватној школи, коју је 1911. завршио са одликом у класи виолине. Религија и музика су две темељне области које су предодредиле формирање личности А. Ф. Лосева.
Док је похађао средњу школу млади Лосев је писао есеје о философско- религијским проблемима. Године 1909. написао је есеј „Атеизам, његово порекло и утицај на науку и живот“, у коме је изобличавао атеисте на основу тада савремених научних истраживања.
Неколико дана пре смрти, у свом последњем делу, „Реалност општега“, Лосев се радо сећао своје завичајне гимназије и матичне цркве, посвећене светима Ћирилу и Методију, просветитељима Словена.
По завршетку гимназије, кад је добио златну медаљу, Алексеј је, по сопственом признању, већ био готов философ и класични филолог, тј. стручњак за грчку и латинску, као и другу античку књижевност. Године 1911. Лосев је уписао Московски универзитет. Млади студент је уронио у науку, философију и елемент музике. Током 1910-их, учествовао је у раду два научна друштва: психолошког друштва на Московском универзитету и религијско-философског друштва „Владимир Соловјов“, које се састајало у кући познатог мецене М.К. Морозова. Овде је упознао тако познате философе као што су о. Павле Флоренски, Николај А. Берђајев, Семјон .Л. Франк, о. Сергије Булгаков, кнез Евгениј Н. Трубецкој.
У то време Лосев је наставио да проучава философска учења тог времена, међу којима и теоријске расправе и књижевнокритичке чланке Владимира Соловјова. Младог Лосева је посебно занимала Соловјовева идеја да, ако узмемо стварност у целини, она превазилази сваку ствар понаособ, мада се у исто време не може а да се не одрази у свакој појединачној ствари. Лосев ће током свог живота развијати и проповедати ово учење о свејединству.
Од писаца Лосев је посебно поштовао Ф. М. Достојевског с његовом идејом о „малом“ и безначајном човеку, а од композитора – Рихарда Вагнера, који је код Лосева пробудио осећај предстојеће глобалне катастрофе која се заиста убрзо догодила – почео је Први светски рат.
Током рата Лосев је наставио студије на универзитету и стално је посећивао универзитетску цркву великомученице Татјане. Занимљиви су дневнички записи младог Лосева о Богу, вери и свом погледу на свет. Дневник, који је тада водио деветнаестогодишњи студент, јасно показује да је Бог увек био на првом месту. Ево одломака из овог дневника.
Дневник, који је тада водио 19-годишњи студент, јасно показује да му је Бог увек био на првом месту.
„Да, не може се живети без неба... Готов сам да узмем крст и идем за Спаситељем, крст који се мора носити, обливајући се крвљу, напрезајући своје последње снаге и умртвљујући тело.
Алексеј верује у највише добро, у то да „неће лепота спасти свет, него доброта“ (Запис од 1/X 1912).
Са великим узбуђењем Алексеј доживљава велике дане Страсне седмице и радује се доласку пролећа, када се посебно јасно пројављује лепота Господом сазданог света.
„Дај, Свевишњи, још више оваквих дана како бих се приближио Твојој нетљеној лепоти.“ (4/111-1912).
После јутрење на Светлу недељу Алексеј Лосев у свом дневнику излива своју жарку љубав према Васкрслом Спаситељу. Он је уверен да „човек живи са радошћу, али се главна радост рађа од унутарњег духовног подвига“. Ни уметност ни наука нису довољан услов за срећу. Само „религија је синтеза свег људског знања. Она је и синтеза оних извора који дају срећу.” Само у религији сва осећања добра, светла и светог сливају се у једну химну лепоти, у једно расположење које надахњује дух бесмртном снагом. На Дан Великог празника он се учвршћује у мисли да је могуће „спајање вере срца и тражење истине разумом“ (25/III-1912). У дневнику Лосева Христос је увек присутан – „светли, очишћујући, узвисујући“ (22/XII-1914).
Лосев је 1915. г. дипломирао на Историјско-философском факултету Московског универзитета на два одсека – философији и класичној филологији, и остављен је при катедри класичне филологије да се припреми за професора. Истовремено је у московским гимназијама предавао античке језике и руску књижевност. Лосев је рођени педагог. Трудио се не само да пружи ученицима знање, већ и да их научи да размишљају. Године 1916. објављена су прва дела Лосева: „Ерос код Платона“, „Два осећања света“, „О музичком осећању љубави и природе“. Ови радови су посвећени духовној култури и философији музике.
Године 1929. супружници су споразумно примили монашки постриг
Лосев је 1917. г. упознао Валентину Михаиловну Соколову, религиозну и изузетно образовану девојку, да би их 1922. г. отац Павле Флоренски венчао у цркви светог Илије у Сергијевом Посаду. Године 1929. супружници су споразумно примили монашки постриг од светогорског старца о. Давида са именима Андроник и Атанасија. Преподобни супружници Андроник и Атанасија живели су у 5. веку у Антиохији. После смрти своје деце посветили су се служењу Богу. Свети Андроник ступи у мушки манастир, а св. Атанасија у женски. Лосеви су живели 32 године у „неовдашњој“ љубави. То су била „два крака једног крста“. После пострига Валентина Михајловна је записала у свом дневнику:
„Предстоји мучеништво исповедању Христа. Треба или ићи у пустињу или на подвиг исповедништва.“
Од 1919. до 1921. г. Лосев је редовно ишао да предаје на Универзитету у Нижњем Новгороду, где је по конкурсу изабран за професора, а 1923. г. је потврђен у овом звању у Москви. Млади научник се бави философско-богословским проблемима и питањима религијског васпитања. Године 1921. поднео је извештај „О методама религијског васпитања“ на заседању Педагошког кружока Универзитета у Нижњем Новгороду. Као прави философ, уроњен у дубоке научне радове, Лосев не примећује шта се дешава у околини „лебдећи у етеру“: у условима страшног прогона Цркве, у свом извештају говори о огромној улози религије у васпитању личности, даје препоруке како детету усадити веру у Бога, не намећући му своју вољу и призивајући белетристику у помоћ. Према Лосеву, религија прожима сву суштину човекову: протеже се до науке, љубави, мржње, па чак и хране и пића. Стога, религијско васпитање аутор схвата као питање религијског устројства живота. Породично васпитање игра велику улогу у религијској изградњи појединца. Према Лосеву, потребно је неговати навике у религијском животу, као и комбиновати интелектуалне, емоционалне и физиолошке компоненте човекове личности ради пунине религијског живота. Православље схвата као основу наше националности.
Током 1920-их Лосев је прислуживао у олтару московске цркве Воздвиженија Часног Крста; овде је био диригент леве певнице, чтец и звонар. Звали су га Алексеј звонар. (Храм на Воздвиженки је миниран 1933. године.) Лосевов духовни отац тих година био је архимандрит Давид, старешина Светоандрејског скита на Светој Гори, који је неко време служио у Москви. Лосев је целог свог живота постио постове, волео манастирске службе, у младости је Страсну и Светлу недељу обично проводио у манастирима, а богослужења је знао напамет.
Године 1921. укинута је настава древних језика. Стара философска друштва су растурена. Философија се показала непотребном новој власти. Због чињенице да је Лосев у Москви био познат као музиколог и ликовни критичар, позван је да предаје естетику на Московском конзерваторијуму (1920–1930) и постао је редовни члан Државне академије уметничких наука, као и професор на Државном институту за музичке науке.
Већ тридесетих година прошлог века постао је истакнути научник чији су радови били познати у иностранству
Већ тридесетих година прошлог века постао је истакнути научник чији су радови били познати у иностранству. У овом периоду објавио је 8 књига из философије, дијалектике и логике. Лосев као религијски философ најпотпуније се показује у свом делу „Философија имена“ (1923). У њему се ослања на философско и религијско учење о величању имена (имяславия). Питање величања имена само по себи је веома сложено и нећемо га се дотицати у овом раду.
Познавање страних језика (грчког, латинског, немачког, енглеског, француског, италијанског, пољског, чешког) пружило је Лосеву могућност да примарне изворе чита у оригиналу. Господ је наградио Лосева многим талентима, оштрим умом, изванредном меморијом, изузетном радном способношћу, умешношћу да одржи присебност ума у најтежим ситуацијама, у којима се увек ослањао на милост Творца.
Године 1930. објављена је његова књига „Дијалектика мита“. Када је књига већ прошла цензуру, Лосев је успео да унесе неколико поглавља из „Додатака ‘Дијалектици мита’” у којима је изобличио марксистичку митологију (марксизам за њега „није научни метод”) и официјелну философију са њеним дијалектичким материјализмом, које је назвао „васељенским чудовиштем“. „Дијалектика мита“ је садржала оштре нападе на црквену политику совјетске власти. У књизи је написао да је целокупна историја човечанства била историја борбе Христа и Антихриста, Бога и Сатане. Лосев приказује јединство погледа на свет антике и средњег века. Према Лосеву, тај поглед на свет је прослављање Бога као једине истинске Личности. По његовом мишљењу, феудализам је највиши степен у историји човечанства (на духовном плану), тријумф Бога. „Ако је суштина средњевековља хришћанство, онда је суштина Новог доба сатанизам. Феудализам пада под ударима Сатане, почиње ренесанса, чији је крајњи циљ погледа на свет „убити Бога и заузети његово место“. А даља историја је историја развијања и формирања сатанског духа. Фазе овог развоја су капитализам, социјализам, анархизам. Совјетска власт и социјализам се посматрају као пројава тријумфа Антихриста, као дело Сатанино. Анархија ће бити владавина Антихриста и уништење човечанства. Излаз је у изградњи војинствујуће Цркве која ће моћи ступити у борбу са Сатаном.
Тираж је повучен, али је књига на неки мистериозан начин ширена. Избио је огроман скандал, и Лосев је подвргнут прогањању. Л. Каганович је Лосева назвао црним ђаволом, реакционаром и мрачњаком, а Максима Горког – безумником, браниоцем хришћанства и „фанатистом Цркве Христове“. Рекао је:
„Овај слепи и малописмени професор закаснио је да умре. Таквог човека треба обесити.”
Али Господ је скратио овоземаљске године тог пролетерског писца, а Лосев је после тога живео још 58 година, испуњених колосалним стваралачким радом. „Дијалектика мита“ била је разлог за хапшење њега и његове супруге. Седео је у самици у Лубјанки, а затим је пребачен у затвор Бутирка. Током испитивања Лосев је отворено изјавио: „Ја сам верник“. Према речима Азе А. Тахо-Годи, животне сапутнице Алексеја Фјодоровича, он се, остајући „сам са Богом, ничега и никога у животу није бојао осим Свемогућег“.
Током истраге обелодањено је његово учешће у свесловенском покрету (движении имяславцев). Измишљен је случај са црквено-монархистичком организацијом „Истинско православље“, у коју су били увучени многи научници и свештена лица. Оптужени су да су припремали оружани устанак, на шта нису ни помишљали.
Током испитивања Лосев је отворено рекао: „Ја сам верник“
Годину и по дана касније Алексеј Фјодорович је осуђен на десет година логора, а Валентина Михајловна на пет. Лосев је прогнан на изградњу Беломорско-балтичког канала, а Валентина Михајловна је прогнана на Алтај. Тешко је било православним људима у страшном безбожном окружењу, али су трпељиво издржали живот у логору, пошто им је чврстину духа пружала дубока вера. У писму својој жени писао је из логора: „Не могу да живим без размишљања и без умног стваралаштва. Ово је мој пут, моје послушање и призвање.” Овде је од неиздрживо тешког рада на сплаварењу дрветом умало изгубио вид. После завршетка канала 1932. г. Лосев и његова супруга су превремено пуштени на слободу због инвалидитета.
После пуштања на слободу Лосеву је било забрањено да се бави философијом и публикује своја дела. Од 1930. до 1953. г. није смео објавити ниједну књигу. Осрамоћени професор није нашао професорско место на московским универзитетима. У годинама 1938–1941. морао је путовати у унутрашњост, где је у покрајинским заводима држао предавања о историји античке књижевности. То га је коштало много снаге, здравља и живаца. Он, философ, био је приморан да се бави преводилаштвом, подучавањем из древних језика и античких класика. Лосев се разболео и ослепео. У августу 1941, током бомбардовања, Лосевова кућа је разорена, а његова архива уништена. И опет, као и раније, Лосеву је у тешкој животној ситуацији помогла његова непоколебива вера у Свемогућег Творца. Кад им је кућа разорена, Лосеви су се преселили у други стан – Арбат, 33 (сада је то стан-музеј „Дом Лосева“).
Од 1943. г. Лосев је доктор филолошких наука. Имао је тешкоћа да добије дозволу да предаје логику на Московском државном универзитету. Ломоносов, а три године касније (1944) због „идеализма“ премештен је да предаје античку књижевност на Московском државном педагошком институту „Лењин“ на катедри за класичну филологију, а после њеног укидања – на катедри за општу лингвистику истог института, где је предавао античке језике докторандима, и на овом послу је остао до каја свога радног века. Скоро 30 година Лосев је био приморан да ћути, да би се његова дела почела објављивати тек после Стаљинове смрти. Тако је 1979. објављена Лосева књига „Естетика ренесансе“, у којој је јасно изложен критички став православног аутора према том добу секуларизације културе, њеног одвајања од Бога. До 1960-их већ је био признат као класик философије двадесетог века.
Валентина Михајловна је умрла 1954. године. Живела је кратак, али светао живот. Годину дана касније Лосев је регистровао брак са Азом Алибековном Тахо-Годи, бившим дипломираним студентом Алексеја Фјодоровича и миљеницом породице, која је дуго живела у кући Лосових као помоћница и духовна ћерка. Непотребно је рећи да је то био духовни брак. Аза је, такорећи, преузела старање над слепим, усамљеним старцем.
Лосев је дао значајан допринос таквим наукама као што су философија, филологија, естетика, историја, историја уметности и лингвистика. Бавио се питањима музикологије, психологије, књижевне критике, математике и астрономије. С правом се може назвати енциклопедистом који је оставио светао траг у историји људске мисли. Дотакнућу се само његових верских ставова, његовог верског убеђења. Ево неколико цитата из његових дела:
„Бог је тамо где је истинска слобода.“
„Религија је свеобухватна. Философија је потребна да би се она осмислила.“
„Вера почиње оног тренутка када знаш да је Бог добар, да је Бог апсолутна љубав, а да свет у злу лежи.“
„Тело није обична механика неких ћелија и атома, већ живи лик душе... И ма како метафизика унизила тело, ма како материјализам живо тело сводио на тупу материјалну масу, оно јесте и остаје јединствени облик актуелне пројаве духа. Тело је неодвојиви елемент личности, јер сâма личност није ништа друго до телесно остварење душе. Душа и тело су су једно.“
„Личност живи и материјално и идеално.“
„Мало знања природних наука удаљује човека од Бога, а велико знања га приближава.“
Лосев је отворено позивао на обједињење напора науке и религије, а његов омиљени афоризам био је исказ:
„Верујем зато што је то што максимално разумно.“
У искреност атеиста Лосев није веровао. „Неверник је као кртица која не зна куда води њена рупа; кртица копа наслепо.“
„Само је у надзвезданој лепоти бесмртност, само у њој је нетљени, непроменљиви живот. Бог је пре свега бесконачност. То значи да ће човек и Бог бескрајно тежити сједињењу.“
Богом створен свет има за циљ да сједини човека са Богом. Бог је несазнатив у рационалистичком смислу. Али управо телесност је оно почетни услов духа.
„Број прожима Васељену, ствара њену лепоту и доноси доброту. Без броја би се све распало. Бројеви су такве везе на којима се држи свет. Онај који је створио свет, све је израчунао.”
„Данас моја душа празнује свој светли празник... Да ли уопште знамо зашто се даје страдање и чему радост? Не нама, не нама, него имену Твоме дај славу!“
Поверење је веће од вере. Вера у Бога је теорија. Поверење у Бога је вежба
„Поверење је веће од вере. Вера у Бога је теорија. Поверење у Бога је практика. Поверовати је знатно теже него веровати. Морамо се у потпуности ослонити на вољу Божју, упркос неподносивим условима постојања.“
„Од свих уметности, само нас музика по значењу приближава умној молитви и, с друге стране, изнад музике је једино молитва.“
„Сва уметност, код Бетовена и Вагнера, није ништа у поређењу са старим догматиком „Всемирнују славу“ или преображенским тропаром и кондаком, и ниједна симфонија се не може поредити са лепотом и значењем звоњаве.
„Постоји тако неодољива ствар – вера. Постоје истине у вери које се не могу променити, као што су два и два четири.”
„Ми носимо терет читавог досадашњег човечанства, преузели смо на себе све његове заслуге и све његове пороке. Са хришћанством је дошло акутно осећање отпадања од Божанског, осећање жалосног падања због првородног греха и жеђ за искупљењем. Свет је у злу, а Бог је добар. Потребне су сузе покајања. Хришћанин се плаши падања и рве се ради спасења.”
„Живот је жртва. Стога су хришћани свагда осећали крај света. Одстрадати све противречности живота и срести, после страдања и муке, ново снисхођење Христово – у овоме је апсолутно оправдање религије, а самим тим и религијског васпитања.”
Када су Лосева (1980) упитали да ли је био срећан у животу, одговорио је:
„Највећу срећу сам спознавао када сам одстојао свеноћно бдење, које је трајало неколико сати, и исто такву срећу када сам слушао Вагнера.“
„Постоје акатисти Исусу Сладчајшем, акатисти свима светима. Но нема потреснијег акатиста од акатиста Богородици и Исусу Сладчајшем. Дивно богословље и дивна поезија. Поготово ако се чита на грчком.“
„Сећам се своје младости, тада сам путовао у манастире, где год сам могао да их нађем. Монашко богослужење, пуно, садржи оно што наши световни свештеници изостављају... Али у манастиру је дивно!“
„Право богослужење је само у манастиру. И, наравно, сада руски човек не зна ништа од овога. Али ја сам човек који је ипак похватао конце, и са овим успоменама живим сав свој живот.”
„У читавој историји културе не налазим дубље и садржајније достигнуће људског духа од праксе и молитвеног стања подвижника на врхунцу његовог умног рада... Ту је већ музика самог људског постојања... Молитељ се стара да привеже молитву својем дисању, тако да сâм организам почиње да живи овом музиком небеске љубави.“
„За мене је највеће достигнуће у смислу хришћанског подвига исихазам. То значи не мислити о телу, већ о Богу. У исихазму је мисао виша од разума... Монашко старчество ми је свагда било блиско, иако се то ни многим монасима није допало. Али, наравно, сада га уопште нема. Међутим, постојала је древна традиција старчества, од Паламе и исихазма... Познавао сам атонске монахе који су неговали исихију и подучавали мене... Стицати топлину срца свођењем ума у срце дуготрајна је пракса... Исусова молитва се понавља бесконачно, хиљаде пута. У почетку слух, затим замиру речи, затим они (монаси) – у овом океану божанске светлости, ништа не виде и не чују. Али то је манастир, где је сасвим другачији живот. А овде остаје само парохија, посета цркви, пут световног хришћанства, поготово што је и оно благословено... Посветовњачење Црква допушта у веома снажној мери. Само треба, наравно, сетити се Исуса Христа и заповести. То је више морално него мистичко хришћанство. И у исихији се испуњава завет: ‘Непрестано се молите и захваљујте на свему, јер је ово за вас воља Божја’.“
У условима окрутне цензуре Лосев је морао да прикрива своје мисли и да у својим делима наводи цитате класика марксизма-лењинизма. У његовим делима се често налазе философски термини: Првосаздано, Једно, Постојеће, Апсолут, Реч, Символ, Име. Трезвеном читаоцу одмах бива јасно да ове речи означавају Бога. Под маском проучавања античке естетике, речи и символа, проповедао је философију Имена као првобитне суштине света. У свему што се тиче сваког човека и света у целини Алексеј Фјодорович је видео тајну Божју и у сваком конкретном случају је понављао: „Ово је, дакле, воља Божја“.
Осамдесетих година прошлог века тешко болесни Лосев је већ отворено говорио својим следбеницима о својој вери. У својим позним годинама он је жалио што је прекасно за њега да пређе на богословље, па ће стога морати да се и даље бави античким наукама. Према А.Тахо-Годи, Лосев је имао духовника у последњим годинама свога живота; исповедио се, причешћивао, и то је за њега била огромна срећа.
Алексеј Фјодорович је скончао 24. маја 1988. године, на празник светих Ћирила и Методија. Опојан је по православном обреду на Ваганковском гробљу у Москви. Сваке године на годишњицу упокојења на његовом гробу служе се парастоси. Ова јединствена личност је делила са својом отаџбином и својим народом њихове невоље и окрутну судбину.
Данас је „Дом Алексеја Фјодоровича Лосева“ стан-музеј и културни центар са библиотеком. У дворишту библиотеке је 23. септембра 2006. г. откривен споменик Лосеву заслужног уметника Русије Василија Герасимова.
Сада ћу нешто рећи о мојим сусретима са Лосевим. После положених свих кандидатских испита у првој години редовне докторске наставе речено ми је да морам положити још један испит – из старогрчког језика – код професора Алексеја Фјодоровича Лосева. Ми докторанди учили смо грчки у његовом стану (Арбат, 33). Чинило се да је наш предавач био заљубљен у свој предмет: одушевљено је напамет рецитовао одломке из Хомерове „Илијаде“, погружавајући нас у атмосферу античког света. Пошто је у то време било немогуће набавити уџбенике старогрчког језика, записивали смо сав наставни материјал како нам је предавао. За време предавања читали смо и преводили одломке из „Илијаде“ и „Одисеје“. Када смо полагали испит, несавесно искористивши његово слепило, погледали бисмо у своје бомбице – таблице деклинација и конјугација. Био је то такав грех, кајем се.
Ми докторанди знали смо да је Лосев ослепео приликом изградње Беломорско-балтичког канала. Знали смо да је његова млада супруга Аза Алибековна Тахо-Годи била шеф катедре класичне филологије на Московском универзитету. Имао је кућну помоћницу Олгу Сергејевну, која је четвртком доводила Алексеја Фјодоровича на састанке катедре. Од ње смо сазнали неке детаље из његовог домаћег живота. На пример, чињеница да су му помоћници-секретари наглас читали потребне књиге и по диктату записивали текстове будућих публикација, да Лосев ради сваког дана, седам дана у недељи. Такође смо сазнали да је он велики научник, аутор многих дела, о коме је чланак објављен у „Италијанској философској енциклопедији“. Говорило се да је Лосев одавно заслужио звање дописног члана Академије наука, али руководству института се професор није допадао и није га унапредио у каријери. У то време нисмо знали све детаље његовог „преступа” пред совјетским режимом, па смо сматрали да је разлог Лосевових неуспеха једноставно завист неких његових колега. Међутим, ми докторанди нисмо имали ни појма о опсегу његове научне делатности, нисмо знали његове праве заслуге у области философије, а нисмо ни помишљали каквог смо великог научника имали среће да сретнемо у животу.
Пошто се Лосев, поред других наука, бавио и лингвистичким питањима, њему сам му била додељена као докторанд који се специјализује из области руског језика. Тема моје дисертације била је рукописна „Руска граматика“ А. А. Барсова, ученика М. В. Ломоносова. (До 1980. припремила сам ову Граматику за издавање /требало је 5 година/, а објавио ју је Московски државни универзитет. Укупан обим је 50 штампаних листова). Зато позовем телефоном Алексеја Фјодоровича и замолим га за састанак: треба ми савет о писању једног дела моје дисертације. Одређује ми дан и сат. Долазим у његову кућу на Старом Арбату, улазим у двориште и пењем се старим, дрвеним, шкрипавим степеницама на други спрат. На вратима је сребрна плочица: „Професор Алексеј Фјодорович Лосев“. На позив су се јавиле и лично Аза Алибековна и њена помоћница Олга. Моле ме да прођем у Лосевов кабинет. Пролазим кроз велику просторију оивичену полицама за књиге, на чијем врху су бисте античких философа – Платона, Аристотела и, наравно, Хомера. У кабинету, иза стола затрпаног рукописима и књигама, висок, достојанствен старац седи у столици и „гледа“ кроз наочаре са веома дебелим увеличавајућим сочивима.
Алексеј Фјодорович има аристократски изглед: раван класични нос, прави антички профил, дуги танки прсти музичара. Увек носи одело и кравату. Карирано ћебе биће пребачено преко рамена. На глави му је црна академска капа (касније се видело да то није била тек капа, већ монашка скуфија). Седам у столицу наспрам њега, и разговор почиње. Извештавам о дотле обављеном послу, питам за савет, па му остављам на преглед машином откуцани део своје будуће дисертације. Није било разговора ни о чему осим о том раду. Схватам да је Алексеј Федорович веома заузет човек, и зато се не мешам у његово време, поклоним се и одлазим. Сада ћу га видети тек на следећем састанку катедре, и то када он лично одреди време састанка.
Алексеј Фјодорович је био строг ментор, често ме је грдио ако му се нешто не свиђа у мом раду, терао ме је да поново обрадим оно што је већ било написано. Трудила сам се да узмем у обзир његове примедбе и отклоним недостатке у дисертацији. Хвала Богу, његова строгост ми је била од користи и дисертацију сам одбранила на време: 1. октобра 1968. године окончане су моје докторске студије, а 18. новембра исте године одбранила сам тезу. У својој књизи „Лосев“ (серија ЖЗЛ) Аза Алибековна пише о мени (иако не наводи моје презиме):
„ А. Ф. је давао теме из историје лингвистике. Тако је једну од својих докторанткикња упутио да изучава Барсовљеву Граматику (18. век). Рад се показао толико плодоносним да кад је дошло време да се у Академији наука објави ово Барсовљево значајно дело, поверено је бившој дисертаткињи Алексеја Федоровича“ (стр. 290).
На састанцима катедре Лосев је седео ћутке, непомичног лица. Чинило се да дрема или да је дубоко задубљен у себе. Сада се од Азе Алибековне дознало да је у себи непрестано говорио Исусову молитву. После реферата професора или постдипломца о обављеном научном раду, почела је процена њихових реферата. Када је професор Лосев добио реч, изнео је мудре мисли (његова ерудиција је задивила) у вези са садржајем реферата, истичући да је пажљиво саслушао говорника и удубљивао се у суштину рефератâ.
На састанцима катедре Лосев је седео ћутке, непомичног лица. Касније се дознало да је у себи непрестано говорио Исусову молитву.
Лосев је шездесетих година прошлог века проучавао структуралне методе у лингвистици. Био је опхрван идејом комбиновања класичне и структуралне лингвистике и написао је дело „Увод у општу теорију језичких модела“. Оне године када сам завршила докторске студије, изашла је ова књига (Москва, 1968). Добила сам задатак да превезем тираж књиге из штампарије у Монино, што сам и учинила.
Година 1968. била је значајна и за мог ментора, јер је први пут јавност свечано прославила његов јубилеј – 75-годишњицу. Иницијатор организовања прославе био је шеф катедре проф. И. А. Василенко. Ми докторанди обављали смо све врсте налога: куповали цвеће, слали позивнице, припремали поклоне за заслужног јубилара. У највећем аудиторијуму института окупили су се многи гости, професори, студенти. Алексеј Фјодорович је тог дана чуо много топлих, искрених речи. Лично он је одржао отпоздрав на латинском језику. Публика је била одушевљена. Лосеву је аплаудирано стојећи.
После одбране докторске дисертације одлучила сам, као што је било уобичајено у то време, да овај догађај прославимо у једном московском ресторану и позовем на банкет свога ментора и шефа катедре, као и другаре докторанде. Али професор И.А. Василенко је одбио да иде у ресторан: очигледно се плашио да се појави у јавности у друштву срамоћеног професора Лосева. Василенкова жена Ирина Матвејевна, која се према мени понашала благонаклоно (радила је као секретарица на нашој катедри), понудила је да организује такво вече у њиховој кући. Лосев је дошао у пратњи Азе Алибековне. И моја мајка је присуствовала вечери. Није било неких са стране. Даље околности у мом животу одзвијале су се тако да практично нисам општила са Лосевима. Али сада се у својим молитвама већ дуги низ година сећам монаха Андроника и монахиње Атанасије и дајем њихова имена да се помињу у цркви у молитвама. Царство им небеско!
Марија Тоболова
Списак коришћене литературе:
Тахо-Годи Аза. Лосев. Серия «Жизнь замечательных людей». М., 2007.
Сб. А.Ф. Лосев и культура ХХ века. М., 1991.
Лосев А.Ф. Форма. Стиль. Выражение. М., 1995.
Лосев А.Ф. Этика как наука. Ж. «Человек», 1995, № 2.
Лосев А.Ф. Страсть к диалектике. М., 1990.
Лосев А.Ф. Бытие. Имя. Космос. М., 1993.
Дамаскин (Орловский), игумен. Мученики, исповедники и подвижники благочестия Русской Православной Церкви ХХ столетия. Кн. 2. С. 477.
Лосев А.Ф. Из воспоминаний. ж. «Студенческий меридиан», 1990, № 5.
Тахо-Годи А.А. А.Ф. Лосев и Г.И. Челпанов. Ж. «Начала», 1994, №1.
Са руског превео
Протођакон Радомир Б. Ракић
