Већ 15 година архиепископ јужно-сахалински и курилски Тихон (Доровски) од 2011. г. је епархијски архијереј ове епархије. О томе како живе православни Сахалини и Курилчани, о њиховим проблемима, тешкоћама и радосним збивањима у епархији у њеном 25-годишњем постојању разговарамо са архиепископом Тихоном.
Ваша епархија је основана крајем 20. века, мада је Православље на Сахалин дошло у време светог Инокентија. У његовом житију постоји веома занимљива епизода: када је стигао на једно тешко доступно острво, срео га је неки побожан човек и рекао: „Знао сам да ћеш доћи – то су ми јавили арханђели.
„Бели људи“, казао је.
– Да. И показало се да је проповед светог Инокентија припремљена у сваком смислу одозго. Да ли је овде било нечег сличног?
– Можда се варам, али у време када су осуђеници протеривани на острво, тешко је било говорити о било каквом моралу и духовности. У међувремену, у совјетско време, после ослобођења острва од Јапана, власти су многим насељима вратиле њихова историјска, црквена имена: Тројицкоје, Петропавловскоје, Вознесенскоје, што углавном говори о пристојности и здравом разуму тих власти, макар оне у то време биле атеистичке. У то време је много људи долазило на Сахалин. На пример, град Александровск-Сахалински је постао град интелигенције – са великим бројем просветних установа и високим нивоом образовања. Тада је постављена чврста морална платформа са које се могло почети с проповедањем Православља у постсовјетско време.
И тако, када је било дозвољено да се посеје семе православне вере и отворе цркве, Православље је процветало – на моралним склоностима које су већ имали становници Сахалина и Курила. Иначе, још једна карактеристика Сахалина је да се крштава више одраслих неголи деце: деца су већ крштена, али одрасли још нису.
– Колико су свесно прихватили веру они који су крштени деведесетих?
– Многи су крштени просто из разлога што им је то било привлачно, модерно, да тако кажем, што је иначе било типично и за Сахалин и за целу копнену Русију. Међутим, код нас, због чињенице да су насеља мала и да се сви познају, немогуће је сакрити како живите. То значи да ако се свештенство понаша достојанствено (а понаша се, хвала Богу, тако), онда расте ауторитет Цркве, а име Божје се не хули, него се прославља. То значи да људи, угледајући се на достојне пастире, и сами прилазе Богу.
– Како можете окарактерисати главне епархијске подухвате током 25 година њеног самосталног постојања?
– Пре свега, подизали смо храмове. У почетку смо служили у свим просторијама које су биле бар донекле прикладне – најчешће у дечјим вртићима и продавницама, у било којој просторији која се могло искористити као храм. Па, када су почела богослужења и савршавања Светих Тајни, људи су почели да прилазе Богу, исповедају се, причешћују, саборују... Касније су почеле да се оснивају недељне школе и духовно-просветни центри.
Сада радимо са наставницима, подучавамо их у верској настави како би могли да ваљано предају „Основе православне културе“. Наши наставници су дивни људи и професионалци у својој области, али нису увек упућени у Православље. Са њима треба радити систематски и стално, а затим ће доћи веома вредни резултати.
– Да ли клима на Сахалину утиче на подизање цркава?
– Прво смо подизали дрвене цркве, али многе су се већ срушиле. Пре неколико година на острву Кунаширу дрвени храм је иструнуо и скоро се срушио. Био је демонтиран и сећам се да сам помислио: „Вероватно су грађевинари нешто погрешили. Како би могао да труне?” Међутим, претпрошле године на острву Итурупу је иструнуо дрвени храм који се налазио у касарни, а подигнута је на моје очи и био освећен 2004. године. Ове године су почели да подижу нови – од армираног бетона. Уверио сам се да нам земљишни и климатски услови не дозвољавају да подижемо храмове од дрвета. Мали пример: на острву Танфиљеву, најближем Јапану, где имамо гранични прелаз, подигли су споменик светом Николају Чудотворцу, дрвену капелу и крст. Крст од металног рама и дрвета је иструнуо. Уградили смо нерђајући челик дебљине 8 мм. Отишао сам да осветим овај крст и видео сам: нерђајући челик је био прекривен некаквим црвеним премазом, који, углавном, не би требало да буде на таквом материјалу. Овде је тако агресивно окружење: кородирају и зграде и предмети.
И поред свега овога, људи живе, раде, лове рибу, уживају у животу, рађају децу. На Курилским острвима постоје школе, болнице и вртићи – сва неопходна инфраструктура својствена сваком регионалном центру. Људи живе, иду у цркве. На острву Кунаширу имамо две цркве, на Итурупу – две, не рачунајући капеле. Наравно, тамо служи само један свештеник, па, ипак, људи могу доћи у храм Божји, исповедити се, причестити или једноставно разговарати са свештеником.
Сећам се да ми је једног дана дошао бивши партијски радник, секретар обласног комитета за идеолошка питања, и рекао: „Оче Тихоне, Ви знате да сам атеиста?“ Ја кажем: „Да, знам. А имамо дивне људске односе.” Он ће наставити: „Моја жена је отишла Господу, била је хришћанка. Волео бих да јој очиташ опело...” Какав достојанствен поступак! О чему то говори?
– О поштовању. А да ли сте могли да не дозволите опело жене?
– Да. Могао сам да забраним опело или да некако избегнем решавање овог питања, али нисам, јер је он сасвим пристојан човек, који, верујем, стоји на путу вере и уцрковљења. Само треба дати човеку времена и могућност да да се он сам мислено обрати
– Да ли сада има цркава у свим већим административним центрима?
– Да, цркве постоје у свим регионалним центрима. У већини насеља постоји, ако не храм, онда капела. Јасно је да не можемо свакога дана служити у свим нашим црквама – служимо најчешће једном недељно, пошто имамо страховит недостатак свештенства, то је једноставно катастрофа.
– Како решавате овај проблем?
– Трудимо се да стварамо пристојне услове. Када је у парохији и међу свештенством мирно, удобно окружење, када су створени минимални услови за живот будућег пароха – има место становања и одећу, а у близини су вртића и школе – кандидат радо прима свештенички чин.
Али овде се поставља друго питање – духовно образовање пастира. Раније смо слали свештеничке кандидате у московске високошколске установе, али се по правилу мало њих враћало. Сада их, по благослову Његове Светости Патријарха, шаљемо на школовање у Хабаровску духовну семинарију, па будући клирик има обавезу да остане у нашој епархији, може да студира као ванредни студент, добије богословско образовање и после свега се приброји братству сахалинског свештенства. Други начин још не видим.
Овај начин школовања омогућава човеку да другачије гледа на живот, да схвати да се не само у регионалним центрима може спасти и живети срећним породичним животом. Свештеник је свуда тражен. Да, у почетку, чак и у регионалном центру, може рећи: „Тешко ми је, нико ми не помаже“. У таквим случајевима увек одговарам: „Полако, оче“. И сигурно: пет година прође, а он радосно извештава: „Знате, кад моја мајка иде улицом, сви је поздрављају“. Или: „Хтели су да подигну ограду око храма – окупили су парохијане и све заједно урадили. И храм је некако ограђен“.
За све је потребно време. Ако је на копну у многим парохијама сама заједница у почетку активна, онда би код нас у почетку иницијатива требало да припада свештенику. А ако се свештеник понаша достојанствено и стара о људима, парохијани му одговарају наравно. Али понављам још једном: за ово су потребне године.
ЈУЖНОСАХАЛИНСКИ МУЧЕНИЦИ
– Владико, пре четири године о Вашој епархији се причало у целом православном свету. Тада је неки новонезнабожац упао у храм и стрељао монахињу Људмилу и слугу Божјег Владимира. Да ли је ово мучеништво подстакло некога да оде у цркву, да се крсти или размисли о смислу живота?
– Не могу да кажем да је убиство матушке Људмиле и Владимира Запорошца подстакла људе да масовно иду у цркве и да се крштавају, али ме је задивило реаговање становника Сахалина: и крштени и некрштени, и црквени и нецрквени, то су схватили као сопствену трагедију и делили наш бол.
Сећам се да сам, кад је цунами озбиљно оштетио нуклеарну електрану Фукушима, отишао код јапанског конзула да поделим његову тугу. Нисам знао за број мртвих док га нисам погледао у очи: изражавале су невероватну тугу. Само сам тако оценио размере трагедије. Исто се десило и овде: људи су очима показивали своје саучесништво у нашем туговању, што је веома важно, јер показује да срца становника Сахалина и Курила нису отврднула, да нису себични. А ово је најважније. Па, пут до цркве за многе ће се десити касније.
– Шта за Вас значи Сахалин?
– Сахалин сматрам својим домом, а када одем и на два-три дана (а то ретко чиним – углавном у Москву на неке црквене догађаје), већ пожелим да се вратим. И као што је Сахалин мој дом, тако су и житељи Сахалина и Курила мени блиски људи, моји рођаци. Овај осећај је постао посебно снажан последњих година. А кад ми неко каже: „Владико, пребациће Вас негде...“, срце ми се стегне. Никад нисам молио да одем негде, нити ћу молити, не желим то.
– И последње: Шта бисте пожелели читаоцима портала Православие.ру?
– Пожелео бих читаоцима овог разговора да буду послушна деца и своје Отаџбине и свог свештенства. Када желимо да нас слушају наша сопствена деца и потчињени, и сами морамо бити достојни грађани своје Отаџбине – само тако можемо постићи неке резултате. Нажалост, многи људи, који нису професионалци у одговарајућим областима, сувише слободно почињу да критикују и црквене и световне власти, не схватајући шта је разлог за доношење одлука у питању. Довољно је неколико пута осудити – и сами ви постајете, можда чак и несвесно, оговарач. Сећам се да ми је једном пришла једна бака и рекла: „Са мном је све у реду, али ми муж пије, а блудници и пијанице неће наследити Царство небеско“. Ја јој одговарам: „Матушка, то није све! Даље се каже: „...и оговарачи“. И то је то оговарање које пре свега уништава нас саме.
Користећи ову прилику, желим да позовем на Сахалин све оне који су вољни и способни да раде у славу наше Отаџбине, у славу наше Мајке Цркве. Верујте ми, ово није најгоре место на Земљи! За мене је то апсолутно најдостојније, пошто су овде створени сви услови да, поштено радећи, и овде можете постати срећни и сачувати своју душу у вечности.
Са архиепископом Тихоном (Доровским)
разговарао Антон Поспелов
С руског превео
протођакон Радомир Б. Ракић
Извор: Рravoslavie.ru
