Протојереј Виктор Горбач, старешина цркве светог Инокентија Московског у Јужно-Сахалинску, говори о сили покајања и исмева неке глупе стереотипе о Сахалину. Свештеник са помало донекле резигнирано реагује на изјаву која, по његовим речима, просто тражи одговор : кажу да су историјски Сахалин и Курилска острва нека врста резервата атеизма, где влада менталитет безбожништва и психологија градитеља комунизма, а почели су да граде цркве овде на острвима тек крајем двадесетог века, и то тек подлегавши моди на „све православно“.
– Вероватно би ми итекако било драго да безбожна психологија влада строго на одређеном месту и да сви у духовно просвећеној православној Русији сматрају да само тамо, на острвима, живе невероватно занимљиви људи – атеисти – идемо да их видимо. И житељи копна, блистајући светошћу, неоскврнављени безбожним деценијама и другим недостојним стварима, отишли би да погледају такав резерват. Глупости? – Сигурно. Сви смо потпуно претрпели и даље трпимо последице безбожног утицаја. Али немамо право да себи приписујемо искључиво улогу жртве овог утицаја. Треба пре да поставимо питање: да ли сада, када је атеистички прогон прошао, да ли ми православни хришћани водимо живот достојан хришћана?
У суштини, Сахалин је, као и Курилска острва, давно чуо проповед Јеванђеља – овде су радили наши мисионари, славни и не, свети и „несвети“. Чињеница да су и овде, као и у целој Русији, цркве биле рушене и оскврнављене, говори као таква да је овде било нечега да се руши.
Прва православна црква на острву освећена је 1876. г. у селу Дуе. Ова једнобродна црква постојала је до 1925. године. После окупације Сахалина од стране Јапанаца током Руско-јапанског рата 1904–1905. многи становници Дуеја били су приморани да оду на копно. Међутим, вршилац дужности старешине храма, свештеник Алексиј Кукољшчиков, остао је на Сахалину. Неко време био је једини духовник који је бринуо о малобројном руском становништву преосталом после рата. У извештају о активностима Владивосточке епархије за 1905. годину забележено је: „На северу острва био је само један свештеник, Кукољшчиков, који је вршио богослужења и обављао свештенорадње за целокупно становништво Сахалина“.
Отац Алексије је дошао на Сахалин 1891. године. Био је надлежан за неколико парохија и сасвим дуго је служио на острву. Тих година морао је да издржи све тегобе и тешкоће везане за острвску стварност: осуђеничку природу друштвеног живота, Руско-јапански рат, окупацију острвске територије, заточеништво и депортацију његове породице на копно, то да својим очима види напуштена сахалинска села и још много тога.
Служба оца Алексија била је и тешка и одговорна. Уосталом, код њега су долазили људи са тешким животним исповестима, који су много тога видели у свом животу, па им је било веома тешко да верују свештенику. Иначе, међу онима који су пришли православљу у сахалинском логору за принудни рад била је и чувена преваранткиња Шендел Блувштајн – за њу смо чули по имену Соња Златна Рука. Ово су наше острвске стварности. Како каже позната песма,
„... овде има таквих збивања –
никад ниси чуо за њих чак ни у сновима,
Овде не живе анђели, већ прости грешници,
зато су двоструко лепи."
Дакле, нашавши се у изгнанству на острву, жена је дошла у цркву у селу Дуе, обратила се оцу Алексију Кукољшчикову и објавила одлуку да пређе у православље. Парохијска матична књига са записником о њеној крштеници и њеним својеручним потписом чува се у месној архиви.
„Ја, долепотписана сељанка међу изгнанима Тимовског округа на острву Сахалину, Шендел Блувштајн јеврејске вере овим изражавам своју одлучну намеру да се присајединим Православно-католичанској источној цркви и обећавам да ћу јој остати у сталној послушности. 1899. 10. јула“, каже се у изјави.
Свештеник не само да је прихватио њену исповест, већ је извршио Тајну крштења и дао Шендели хришћанско име – Марија. Уверен сам да је њено обраћење Христу било искрено. Царство небеско Марији!
Има и других примера покајања. Сви знају за Данила Хармса. Право име писца је Даниил Иванович Јувачев. А отац писца, Иван Павлович Јувачев, живео је на Сахалину као осуђеник: због учешћа у терористичком покрету Народне воље осуђен је на принудни рад. Док је још био под истрагом у тврђави Шлиселбург, задивио је стражаре тражећи да му дају Јеванђеља да чита. Зачудили су се: терориста-нихилиста-атеиста тражи Јеванђеље! Штавише, Иван Павлович је изразио чуђење због понашања једног чувара, који је, дошавши у његову ћелију на Васкрс, једноставно оставио ускршња јака на сто не рекавши „Христос васкрсе!“ Управник се касније извинио. Како је дошло до такве промене у човековом срцу? Мислим да се Иван сећао да је као дете похађао часове веронауке, а лекције, по свему судећи, нису биле сасвим сувопарне кад је после неког времена у његовој души проклијало семе Јеванђеља. Иванов повратак Христу био је толико упечатљив да му је управник, желећи да му олакша судбину, понудио компромис – да прихвати монаштво и буде помилован. Међутим, Иван Јувачев је одбио:
„Не осећам се призван за монаштво. Мој духовни покровитељ Јован Крститељ је рекао: ‘Човек не може ништа учинити ако му то није дато одозго. Али ја такав призив одозго не осећам’.“
– Но ја Вам нудим најбољи начин да изађете из затвора! – узвикнуо је генерал. – У шта се надате?
„Моја нада је једино у Бога“, мирно му је одговорио Јувачев. Генерал је слегнуо раменима и изашао из ћелије.
Јувачев је послат на Сахалин, овде је радио као инжењер, а истовремено је био и хоровођа и старешина Казанске цркве у селу Риковскоје. Посебна радост је, како је рекао, била када му је Библија коју је заборавио у Шлиселбургу послата поштом док се налазио на тешком раду. Зар вас то не подсећа на Раскољниково покајање? У књижевности је Иван Јувачев познат као Иван Мирољубов, аутор многих духовних књига и занимљивих путописних белешки. То је оно о чему Сахалин сведочи. Наше духовно наслеђе је озбиљно. Дођите. А не тек на тешки рад или изгнанство – овде се много чега променило набоље.
Током револуционарних година црква у Дуеју, као и све цркве на острву, оронула. Синдикални одбор локалног рудника је 1926. г. преуредио цркву у клуб рудара, касније познат као Лењинов клуб. А већ средином двадесетог века зграда је потпуно срушена, док су сачувани само делови темеља. И реците ми: нису ли ова разарања – материјална, а посебно духовна – општа места за целу Русију? Како нам сада требају Соња Златна Рука и Иван Јувачев! Њихово покајничко настројство, наравно.
Данас је село Дуе постало поклоничко место православне омладине – лети се тамо сваке године одржава скуп скаута „Обала привлачности“. Чланови Братства Александра Невског подигли су 2011. г. отворену капелу на обали Татарског мореуза посвећену небеском покровитељу Сахалина и Курилских острва – светом Инокентију (Венијаминову). На овом месту је 1876. г. подигнута још једна капела – светог апостола и јеванђелиста Марка. Освећена је у спомен на Руско-јапански уговор од 25. априла 1875. године, по коме је Јапан признао власништво Руског царства над Сахалинским острвом.
Изградња велике цркве Покрова Пресвете Богородице на Александровском посту почела је 1891. г. Претходни мали дрвени храм изгорео је претходне године за само сат времена.
Нову саборну цркву је пројектовао дипломац Петербуршке уметничке академије, касније познати руски архитекта Иван Чарушин. Но овом пројекту се показао као представник такозваног „неоруског стила“. Храм је припадао типу „трапезне цркве“ и био је једнобродни. Чувар затвора А. Ј. Патрин „радио“ је на царским дверима око две године. Пошто је у то време Александровски пост био административни центар Сахалина, саборна црква је подигнута као главни храм острва.
Године 1893. храм је осветио камчатски епископ Макарије, који га је сматрао најлепшом црквом у епархији и „најбољим украсом Александровског поста“. У храму су постојали одличан хор и солидна библиотека, „чију основу су чиниле књиге које је поклонио начелник Тимовског округа А. М. Бутаков“.
Револуционарни догађаји нису се одмах одразили на Покровску цркву. Давне 1926. године у храму су служили свештеник и ђакон, али је од краја 1929. г. Савез атеиста захтевао затварање храма и – његова судбина је била запечаћена. Президијум Окружног извршног комитета одлучио је 2. марта 1930. „да се црква одузме... од група верника“. Зграда је предана окружном одељењу народног образовања. Средином 1930-их зграду некадашње цркве заузео је локални НКВД. Ту је устројен затвор, а у олтару је, како примећују неки истраживачи, уређена кажњеничка ћелија. Атеисти се не одликују другачијим облицима понашања: свуда, широм Русије, оскврнављивана су најсветија места. Нека врста пакленог заноса, очигледно.
Бољи положај Цркве у послератним годинама подстакао је православну заједницу у Александровску да започне преписку са властима са захтевом да им се врати црква. Међутим, после дуге преписке вођене између 1946. и 1948. г. Обласни извршни комитет никада није вратио храм верницима. Касније је разорен. Његова обнова почела је 1993. године, када је образована Јужно-сахалинска и Курилска епархија, на истом месту где је освећена црква на сто година раније. Иначе, ове године наша епархија прославља 30 година од свог оснивања.
На Сахалину је пре Руско-јапанског рата и револуционарних догађаја дејствовало више од десет храмова, а само један од њих је преживео до наших дана.
* * *
Отац Виктор је говорио и о трагичној судбини Аина, малог народа који је прешао у православље. Према његовим речима, домородачки становници острва одлучили су да постану хришћани захваљујући општењу и животу с руским православним хришћанима – мисионарима, морнарима, трговцима и војним особљем:
– Имамо занимљиву фотографију из 1946. године: аинско гробље на острву Шикотану. Фотографију је снимила совјетска војска. Прилично је тешко посумњати у симпатије према православљу неког запосленог у политичком одељењу, јер је то више историјска чињеница: на фотографији се види гроб последњег Аину тајона, а тамо даље су и други православни крстови. Сахрањени су под крстовима, православни Аинуи, који су до краја остали верни Христу. Уосталом, и они су били прогањани, само од наших „драгих суседа“: Јапанци се углавном веома лоше односе према народу Аина, најпре зато што су православни, а уз то говоре руски, па су их убрзо населили јужно од Курилског гребена, у Шикотан, где су били смештени у резерват, одакле је излазак био забрањен. Дакле, о каквом резервату можемо говорити – о резервату за атеисте или о резервату за православне? Али ово је права правцата истина. Равноапостолни Јапана Николај (Касаткин) и чланови његове мисије знали су за положај Аина, за њихов молитвени дом, и тамо су слали свештенство. Овај светитељ је у својим дневницима плакао над судбином Аина, па је говорио својим помоћницима да им пружају сву могућу подршку, јер им је заиста било тешко, прогон је био тежак. Чак је и сам назив народа Аини нервирао Јапанце, па су били су присиљавани да узму јапанска именс, а покушавано је да им се наметне будизам. Сада готово да и нема Аина.
Дај, Боже, да ми, становници Сахалина и целог Далеког истока разних народности, будемо искрени хришћани, узимајући за углед оне људе који се, мислим, могу сигурно назвати исповедницима. Уосталом, имамо на шта и на кога да се угледамо.
протојереј Виктор Горбач
Забележио Петар Давидов
Са руског превео
протођакон Радомир Б. Ракић
Извор: Рravoslavie.ru
