Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, изговорена после свечане Доксологије у Саборном храму Васкрсења Христова у Подгорици, 14. октобра 2023. године.
Високопреосвећени у Христу брате и саслужитељу Митрополите црногорско-приморски, духовни оче и пастиру Црногорско-приморске митрополије, Високопреосвећени брате, Епископе Крфа г. Нектарије, преосвећена браћо архијереји, часни оци, браћо монаси и монахиње, драга духовна децо сакупљена вечерас са свих страна Црне Горе у овом светом храму посвећеном Христу Спасу! Испуњено је моје срце благословом Божијим и неизмерном радошћу јер могу изблиза да видим ваша лица, да у молитви и у Духу Светом и заједно узносимо молитве Господу и Спасу нашем за мир у свету, за спасење људског рода, за добро међу свим људима и међу свим народима, за међусобно разумевање. И, ево, с том радошћу и благословима Божијим, на овом светом месту, пред свевидећим оком Христовим и у овом светом храму посвећеном Васкрсењу Његовом, сусрели смо се и радовали заједно једни са другима и једни другима пре две године, септембра месеца 2021. године. Тада смо сабрани овде, ми прихватили задатак Цркве да, као што рече, Високопреосвећени Митрополит Јоаникије, у најсветији трон митрополита цетињских и црногорско-приморских устоличимо њега, кога је наш Свети архијерејски сабор одредио да води ову локалну цркву.
И упркос малим препрекама, захваљујући, браћо и сестре, вашој молитви и љубави према својој Мајци цркви ̶ Српској православној цркви, љубави коју веома добро памтим, која се урезала у моју душу и срце и коју осећам и данас, ми смо оно што је наша света Мајка црква наложила и извршили. И од тада памтећи вашу веру и вашу љубав. Ја, не само да се са радошћу сећам тога догађаја него и силно желим и од тада жудим да се опет сретнем са вама и станем пред вас да се заједно Богу сабрани у овоме светом храму молимо. Да се молимо за наш српски православни народ, да се молимо за његово јединство у вери, правди, истини и љубави. Не за било какво јединство, већ за јединство у Христу. Али, да се у овом храму молимо и за све друге народе, пре свега за оне народе са којима живимо заједно, за оне народе које је Господ упутио на нас, за оне народе са којима делимо исто небо и ову земљу, ову милу нам државу Црну Гору. И данас, ми ни на трен не заборављамо нашу браћу и сестре на Косову и Метохији, који су стално, непрестано на крсту, непрестано распети, али распећем сведоче оно што су и наши оци сведочили, не само Христа пострадалог, већ Христа Бога живога. Страдајући сведоче непоколебиво свој верски идентитет, али и свој народни, свој национални идентитет.
Молимо се истовремено да Господ уразуми сво оне од којих њихов живот данас зависи. Али, данас се молимо Богу да онима од којих животи наше браће и сестара на Косову и Метохији зависе, да им пода разума, да им отопли срце, да не отимају и не спречавају оно што је њихово, да не спречавају снабдевање лековима, храном, намирницама и основним животним потребама. Молимо се, дакле, за све народе са којима делимо ова балканска пространства, али најусрдиније се молимо за наш народ на Косову и Метохији.
Упућујемо данас коленопреклоно молитве Господу и Спаситељу нашем да донесе мир у Јерусалим у Свету земљу јер тамо силно страдају сви, и хришћани и јевреји и муслимани. А под кровом овога светога храма, под кровом Васкрсења Христовог знамо да је Господ, када се јавио својим ученицима након Васкрсења најпре речима „мир свој дајем вам“, даровао мир својим апостолима а преко њих и свим људима и свим народима до краја света и века. Тај мир је међу нама и дат је, али од нас зависи да ли ћемо га учинити делотворним.
Господе, спаси све народе, заустави ратове, јер невини људи данас страдају и на Косову и Метохији и на Светој земљи које су Твоје свете стопе освештале. Али, наша радост, браћо и сестре, данас је у исто време и благословена и још већа јер нас је љубављу Високопреосвећеног Митрополита крфског г. Нектарија походио Свети Спиридон. Благодаримо Митрополиту Нектарију, он је слика вековне повезаности Српске православне цркве и Грчке православне цркве, али и узајамности и међусобне љубави и међусобног подржавања и међусобног повезивања српског и грчког народа. Сви добро знамо и памтимо шта је Крф учинио за српски народ, војску у тзв. Великом рату.
Целивамо мошти Светог Спиридона, молимо се за његову чудотворну помоћ свима нама, али у исто време знамо да присуство Светог Спиридона међу нама открива тајну Цркве, не као ускогруду и скучену, затворену у себе, него као Тело Христово, које нема почетка и краја као небоземно Тело, као Тело Царства Божијег, које је међу нама, као Тело које обухвата и прошлост и садашњост и будућност, али и све народе. Као Тело у ком нема „ни Грка ни Јеврејина, Скита ни Варварина“, Цркву у којој у Христу сви једно јесу и сви су позвани да буду једно, као Тајну Христову у којој знамо да је сваки човек створен као икона Божија.
Браћо и сестре, овај величанствени храм, подигнут у славу Васкрсења Христовог, чија нас је десетогодишњица од освећења окупила данас представља слику Јерусалима, и то Јерусалима као вечног града, као Царства небеског. Овај храм је место заједнице, јединство човека и Бога, неба и земље, преображаја човека и овог дивног Немањиног града. Овим храмом овај град је добио свој смисао, своју душу, и у сваком свом сегменту добио начин да се пројави његова хармонија, његово богатство и његова лепота. Овако је говорио нико други до саздатељ овога храма, блажене успомене Митрополит Амфилохије.
Њега се увек сећамо са љубављу као нашег оца и учитеља, и увек се молимо да му Господ даде Царство небеско, а исто тако се молимо да имамо његову молитву. Сећамо се како је неустрашиво кроз цели свој животни век Митрополит Амфилохије, имајући љубави и времена за сваку људску душу и за сваког човека независно од тога одакле долази и ко је, овде, када је то требало, бранио своју Цркву, свој православни и национални идентитет ̶ идентитет свога народа. Посебно неустрашиво ступајући на челу литија којима је одбранио Српску цркву, српски идентитет и српску културу.
Подгорица је место рођења Стефана Немање, ујединитеља Зете и Рашке, великог жупана српског, али и оца првог архиепископа српског Светог Саве. Њих двојица су једном засвагда одредили нашу историју, наш историјски пут, наш духовни и сваки други идентитет и њих двојица свој корен имају овде, али будући да су нас породили, с пуним правом сваки Србин, где год се налази, може рећи да је Подгорица његово духовно родно место. Сви смо на неки начин одавде потекли и управо из тог разлога овде у Подгорици не постоји никаква потреба да нам било ко каже ко смо и шта смо. Више него другде, овде у Подгорици, у Немањином граду, у граду у коме се родио отац Светога Саве, овде боље него другде знамо која је то наша вера, знамо ко су наши преци, добро знамо овде и којим језиком говоримо и ком народу припадамо. Дубински осећамо да је једино исправно да наставимо истим путем, путем Светога Симеона и Светога Саве, јер живимо у времену разарања трајних, традиционалних али и објективних идентитета, и у времену нападног наметања конструисаних идентитета у сврху манипулација и доминација. Стога је заиста важно чувати, одбранити и сачувати оно што јесмо, оно што се зове идентитетом. Свој верски, лични, породични, национални идентитет! Идентитет наших предака, али и наших потомака.
Сви смо били одушевљени када сте на литијама упорно, мудро и храбро бранили и одбранили основна права Српске православне цркве, а тиме оно што јесте, јер сте добро знали и знате, да онај ко не зна ко је, долази у ситуацију да му неко други каже ко је и да му одреди ко је. А ми, браћо и сестре, знамо ко сте. Знате да сте утемељени у светосавској чистој вери, која нам дарује изнад свега, сваку врлину, племенитост и просвећеност. Поносимо се што говоримо најчистијим српским језиком Његошевим, али пре свега његовим унутарњим језиком и дисањем. Поноси смо што говоримо српским језиком Стефана Љубише, Марка Миљанова јер само на свом, на српском језику, можемо изразити оно најбоље у нама, наравно, поштујући сваки други језик и народе. Поносни смо што као и наши витешки преци припадамо страдалном, распетом, али на путу васкрсења, српском народу.
Драга духовна децо, као ваш патријарх дужан сам, али осећам и личну потребу да вас подржим, да у свакој прилици са поносом и достојанством, потпуно слободно и одлучно испољавате, и што је најважније, на најбољи могући начин сведочите оно што јесте, сведочите свој идентитет и као верници Српске православне цркве, која је чуварка народног образа и памћења, и као говорници српског језика, којим су најбољи међу нама изговорили и написали најлепше мисли, песме и приче и као дични припадници српског народа, који је у свим историјским искушењима блистао најпре чојством и јунаштовом. То је право и одговорност, али и обавеза и дужност сваког од нас. Међутим, браћо и сестре, истовремено, умом Христовим, Његовим срцем и душом, морамо знати да само онда када смо тако свесни себе, када поштујемо и познајемо себе на исправан начин, христоподобан и аутентичан, само тада можемо препознати и без предрасуда прихватити и поштовати друге и другачије, и појединце и народе, што смо, такође, по заповести Христовој и дужни и обавезни.
А када тако поступамо, када са једне стране знамо ко смо и шта смо, а када са друге стране прихватамо друге онакве какви јесу, само тада испуњавамо Христову заповест: „Љуби ближњега свога као самога себе“. Наравно, ми добро знамо да је наш ближњи сваки човек, али не можемо волети тамо неког далеког-ближњег, којег називамо ближњим по заповести Христовој, ако немамо познања заједнице и љубави према ономе од којег смо се родили и са којим најнепосредније живимо. Дакле, само онда када волимо свог оца, своју мајку, своју браћу и сестре по заповестима Христовим, само онда када волимо своје рођаке, комшије, кумове и свој народ, онда можемо волети сваку другу мајку и своког другог оца, и свачију браћу и сестре и сваки други народ. Тада испуњавамо заповест Божију, само тада волимо Бога. Бога волимо онда када чујемо Његову заповест, слушамо је и живимо по њој. Дакле, браћо и сестре, све оно што желимо себи, желимо и другима. Или да кажем да, када се боримо за добро својих ближњих па и оних који нам не желе добро, јер, продужује се заповест Христова па каже: “Волите и непријатеље своје“, дакле, само онда када се боримо за добро и мир других, можемо да се боримо за своје добро и мир. Као у једној породици, може ли муж бити миран ако је немирна његова жена и може ли жена бити мирна ако је немиран њен муж? Дакле, у том парадоксу заповести Христове, која заповеда да се одричемо себе, да се, борећи се за право и добро других, боримо за право и добро своје.
Нека би Господ дао да молитвама Светога Петра Цетињског, Светог Василија Острошког, Светог Спиридона Тримитунтског, Господ нам свима подари мир, љубав, радост, међусобно разумевање, међусобну подршку, како бисмо онда могли бити народ Божији и увек и свагда Господа нашег Исуса Христа славити као Бога и као Сина, Оца заједно са Духом Светим, свагда сада и у векове векова, Амин!
