Када је реч о устројству Цркве треба имати на уму првенствено догађај Педесетнице. Силазак Светога Духа на апостоле називамо мистичним догађајем мистичног оснивања и освећења Цркве, испуњење пророштава о Цркви.
Дух Свети је тај који је Цркву „саздао“ у потпуно и савршено Тело Христово. Педесетница се тако показује исходиштем Цркве, њеног светотајинског живота и историјског постојања. У том смислу, порекло и природу устројства Цркве, односно служби Цркве треба тражити у догађају Педесетнице. Може се констатовати да су кроз историју модели црквене управе били релативно условљени различитим факторима, али је њихов основ Педесетница јер је Христос „Глава Цркве“, исти, јуче, данас и у векове (Јев 13, 8) што указује на континуитет Цркве, не само историјски већ и садржајни, а што је основ да корене устројства Цркве тражимо у самом догађају њеног конституисања. Томе сведочи и богослужење Цркве, конкретно четврта стихира на вечерњој Педесетнице „Свети Дух утврђује целокупан састав Цркве“.
Кључни појам за разумевање јерархијских служби Цркве јесте апостолско прејемство (апостолски континуитет). Апостолско прејемство треба посматрати из перспективе Силаска Светог Духа на апостоле. Апостолско прејемство као непрекинутост рукоположења овековечује Педесетницу. Преко апостолског прејемства Црква је уједињена са Педесетницом као својим исходиштем. Јерархија Цркве захваљујући апостолском прејемству показује се као благодатно начело, а само апостолско прејемство као благодатни темељ Цркве. Другим речима, јерархија Цркве доводи се у везу са послањем апостола.
Апостолско прејемство налази се у органској вези са апостолским предањем. Верност апостолском предању сведочи аутентичност апостолског прејемства Православне Цркве, као што и верност апостолског прејемства сведочи аутентичност апостолског предања. Апостолско предање није само сећање Цркве о властитој прошлости, нити инсистирање на древности, још мање архаични приступ црквеној прошлости. Оно није црквена археологија већ духовни живот. Предање је памћење Цркве. Оно је пре свега струјање духовног живота из „горње собе“, односно моћ поучавања, исповедања, сведочења и објављивања дубина искуства Цркве које је увек исто и непроменљиво. Ова непроменињивост не односи се на пуко архивирање црквене прошлости, већ њено посадашњење у конкретним епохама и конкретним културама.
Треба имати у виду да од самог почетка, хришћанство је „заједница“, а не „учење“. Такође, треба знати да је Црква пре свега есхатолошка заједница, јер је природа Цркве ван овога света. Стога се Педесетница као празник рођења Цркве не може у правом смислу назвати рођенданом Цркве, већ празник којим се пројављује есхатолошка природа Цркве. Зато када говоримо о Цркви на уму имамо најпре саму Евхаристију, која не подразумева пасивно учешће у Литургији, већ и причешћивање освећеним даровима хлебом и вином, принесеним Богу као дар творевине, освећени Духом Светим у Тело и Крв Христову. Дакле, пуноћу која није условљена само овоземаљским устројством, него чије је биће у Царству Небеском, јер је Христос својим Оваплоћењем узео на себе тело Цркве.
Дејан Лукић, теолог
