Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 21. новембра 2023. године, поводом храмовне славе – Аранђеловдана, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду.
Саслуживали су преосвећена господа епископи хвостански Алексеј, јегарски Нектарије, топлички Петар и стобијски Јаков. Беседу патријарха Порфирија доносимо у целини:
– Црква је стуб и тврђава, утврђење истине. Црква је пуноћа истине. Црква је тело Христово. Црква је Христос продужен у векове векова, како вели апостол Павле, и зато је Црква као сам Христос међу нама, оприсутњење вечности царства Божјег. Црква је, с обзиром на назначење сваког човека, оно што је потребно нама и зато у Цркви све почива на поверењу, на вери, на нашој вери у реч Христову, на поверење у Његову реч и Његову вољу, на поверењу на промисао Његову о свету, о творевини, о људском роду, о сваком од нас. Тамо где нема вере и поверења у реч Христову, у Јеванђеље Његово, у Његову љубав, у Његову промисао – ту нема ни мира. Ту нема ни праве и истинске радости, нема истинског и правог доживљаја лепоте живота. И ту и тамо кад се догоде неке искре радости, нешто што личи на радост, на лепоту и пуноћу, јесу заиста само искре, јесте нешто што кратко траје, нешто што већ ми у току једног дана, а понекад брже, видимо као свој почетак и свој крај.
Дакле, у Цркви све почива на поверењу у Христа, али будући да је Христос у својој пуноћи као глава Цркве присутан у њој, Он испуњава све и сва. Он тајну Цркве реализује кроз оно што је сама срж Цркве, а то је свето богослужење, света Литургија. Зато онај који има поверења у свету Литургију, у њену структуру и у њену тајну разуме и види значај Христових речи, а поверење у свету Литургију реализујемо кроз свето Причешће и кроз оног који началствује светој Литургији. Ту ми показујемо поверење и веру у реч Христову да је он међу нама. Ту ми показујемо јединство са телом Христовим, јединство са Црквом. Ту, у светој Литургији, пројављује се оно што је сама природа Цркве, а то је јединство и саборност у исто време.
Нема Црква потребу за било ким од нас као појединцем, нити ико од нас као појединац може бити мера и критеријум Цркве, него само обрнуто. Ми имамо потребу за Црквом, за заједницом са Христом која се у Цркви реализује. Почетак и пут реализације тог јединства јесте вера и поверење, јесте смирење. Не може бити нико од нас арбитар живота Цркве, јер ни Јеванђеље није дато да бисмо се ми њим користили, да бисмо кроз Јеванђеље као критеријум проверавали друге, него је реч Христова као Јеванђеље дата нама да бисмо ми ту реч Христову претворили у свој живот. Онај ко то чини иде путем смирења. Он осећа дубину својих немоћи и слабости, својих промашаја и свог греха, али у исто време и висину и ширину љубави Божје и Његовог присуства. У том двоједином осећању јесте доживљај спасења, јесте доживљај Царства небеског. Зато јесте право и истинско духовно осећање и духовна радост у животу хришћана не онда када је свестан да је бољи од других зато што више пости, да је бољи од других зато што врши више милосрђа, да је бољи од других зато што се приказује свуда и на сваком месту да је он хришћанин, да је бољи од других и онда када му је дато да зна тајне Царства Небеског. Вели сам Господ: Не радујте се због тога што вам је дато да чуда чините, него се радујте због тога што сте записани на небесима, што су ваша имена записана на небесима. Радујте се због тога што знате да постоји љубав Божја, Његово снисхођење, Његово милосрђе, Његово праштање. Радујте се због тога што Бог не мери нашу вредност по томе шта смо учинили у неком тренутку, чак и ако је погрешно, него се радујте због тога ако сте кроз покајање и преображај успели да устанете и препознате љубав Божју, јер све зависи од Њега. Он је почетак и крај! Ма колико да сте савршени, ако нема љубави Божије и Његово снисхођења – узалуд је онда све. Зато може бити понекад искушење и за нас хришћане ако смо видели снагу и силу Божју, ако смо видели чуда која се око нас дешавају, ако је Бог дао да се преко неког од нас због смирења дејствује благодат Божја и исцељује оне око себе. Имамо понекад искушење да се размећемо оним што је Божје, да заправо то све доживљавамо магијски. Светитељи Божји и када су видели нетварну светлост, када им је дао Бог давао тајне и неба и земље и да се преко њих дејствује благодат Божја, неретко су се молили да одступи, плашећи се управо гордости, самољубља, одсуства смирења, плашећи се да ће пасти у искушење да оно што је Божје припишу себи. Зато је, браћо и сестре, велико искушење гордости, искушење самоуверења, самопоштовања у којем мислимо да смо ми арбитри, да смо судије и свету и Цркви, ближњима и свештенству, да све проверавамо кроз Јеванђеље као да је оно нама дато да буде мртво слово на папиру које ми употребљавамо против других, а нама је дато као лек спасења. Зато Господ и каже: Ко вас слуша – мене слуша. Ко слуша Цркву – самог Христа слуша. Ко проверава Цркву, ко суди Цркви – он суди Христу, он суди Његовој речи, он суди Његовом Јеванђељу.
Нажалост, живимо у времену које је испуњено мноштвом могућности лаких избора, путем којих одустајемо од подвига да се распемо, да живимо у покајању, да проверавамо себе речју Христовом, речју светих Отаца, да нам молитва за спасење света буде језик којем говоримо и мисао којом мислимо. Свети архангели и свети анђели су били они који су се определили да увек слушају реч Христову, да служе њој, али да служећи Христу служе и нама и нашем спасењу. Зато у исто време они јесу бића љубави, бића смирења и бића радости. Зато непрестано поју песму на коју и нас позивају: Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот!
Нека би Господ заиста дао, браћо и сестре, да и ми као свети архангели и небеске бестелесне силе увек будемо опредељени за Христа, да увек бирамо Његов пут, па макар наизгледа споља био трновит, био и тежак, био заправо пут крста. То је једини пут у којем борави и почива сила победе, сила васкрсења, сила победе над смрћу, сила победе над злом, сила победе над нечастивим како бисмо онда и ми и овде и у векове векова са светим бестелесним силама небеским славили и Оца и Сина и Светога Духа и сада и увек и у векове векова. Амин!
Извор: Инфо-служба СПЦ
