Свештеник Кирил Жолткевич је рођен у Каракасу 1952. г. Почео је да прислужује у цркви својем деди који је у царско време био свештеник и мисионар у Шангају. Од тада је дечак увек био у цркви. Завршио је средњу школу у Хумболту, а касније студирао на универзитету, стекао диплому стоматологије. Студирао је богословље и дипломирао на одсеку за архитектуру Института Симон Боливар. Рукоположио га је епископ Александар (Милеант),и је данас о. Кирил клирик Каракаске епархије Руске заграничне цркве. Почео је као парох - пастир „покрајинске“ области Венецуеле: Валенсија, Маракаибо и Пуерто ла Круз, док је тридесет година радио и као зубар. Данас је старешина Успенске цркве у Каракасу.
—Оче Кириле, кажи нам нешто о свом духовном путу. Ви сте буквално одрасли у цркви; Ваш деда је био свештеник и то је предодредило Вашу будућност.
—Моје духовно узрастање је почело код мога деде, свештеника. Увео ме је у олтар када сам имао четири године. Од тада сам у цркви и увек сам био окружен свештенством. Једног дана је владика Александар (Милеант) служио у Лос Анђелесу, а онда је дошао код нас у Латинску Америку. Помогао сам му као чтец. Једном ме је позвао и питао: „Кириле, шта мислиш о рукоположењу принца Александра Амилахварија за свештеника?“ Одговорио сам: „Владико, Ви о томе одлучујете, а не ја. Одувек је то желео, трудио се, учио, припремао... Ако човека вуче Бог, треба да му помогнемо и да га привучемо, а не да га одбацимо.“ Владика на то рече: „Па, рећи ћу ти када да дођеш у Лос Анђелес; рукоположићу Амилахварија за свештеника, а тебе за ђакона - ти ћеш му испомагати." То ме је мало потресло. Навикао сам на послушност, па сам отишао. Служили смо заједно, а ја сам му помагао колико сам могао. Али морао сам да обављам и један световни посао. Отац Александар и ја добијали смо новац само од треба, али смо углавном зарађивали од нашег „световног“ рада, јер је о. Александар радио као грађевински инжењер у нафтној компанији, а ја као зубар тридесетак година у друштвеној клиници. Када је настала нова власт, био сам отпуштен, мада ми је постало лакше, јер сам могао више времена посветити Богу, а, осим тога, могао сам додатно да зарађујем у приватној пракси.
Утом је о. Александар је умро, и владика Лавр ме је рукоположио за свештеника и послао за пароха при цркви светог Николаја. Међутим, после неких промена послат сам да пастирствујем по целој Венецуели. Касније је парохија у којој је о. Александар Амилахвари служио, преузео син свештеника, изван омофора Руске православне заграничне цркве. Од тада сам путовао у провинцију што је чешће могуће. Када је избила пандемија, јавни превоз је престао да функционише, но морао сам да свакако путујем по земљи како бих богослужио. Имам антиминс од митрополита Лавра у којем се не помиње црква којој је намењен, па могу да служим где год ми одговара. Од тада користим део своје куће за молитву и овде редовно служим, па и на празнике. Тренутно у Венецуели имамо проблем са бензином. Ако није ово у питању, друго је! А не могу да путујем у провинцију — недостаје бензина, а прилично је тешко ускладити свој распоред са временом полазака аутобуса. Старе даме које су ме некада примале, помрле су, а младих нема…
— Испричајте нам о томе како је настала парохија.
— Имали смо много парохијана из редова руске емиграције, док су многи дошли после Другог светског рата. У Каракасу су постојале три цркве, плус такозвана „украјинска“ црква, чији су парохијани били емигранти који говоре украјински. Покушали су да се одвоје од нас, Руса.
На велике празнике цркве су биле препуне света, а неки су стајали и молили се напољу. Руси су се населили управо тамо где су подигнуте руске цркве. Увече се у близини могао чути само руски говор, а не шпански, док су сада остале само три-четири породице; остали су или изумрли или су се преселили негде другде.
А сада имамо следећу ситуацију: У свим парохијама има мало парохијана. Католици су заузели „украјинску“ цркву, јер у њу нико није ишао. Црква у Маракају је преузета. А Срби су ме молили да им пастирствујем, јер нису имали свештеника. Нажалост, сваке године стари парохијани одлазе, а млади су врло равнодушни према црквеном животу. У међувремену, у земљи постоје економски проблеми. Већина младих добро је образована, па траже добро плаћене послове или се потпуно одселе. Колико се сећам, на пример, син и ћерка једног парохијана отишли су у Боготу. Не могу да им судим – људи траже бољи живот. Што се тиче нових емиграната, они су потпуно другачији од оних из 1940-их и 1950-их.
Наша прва црква подигнута је 1947. г. Постојао је извесан бум до 1960-их, али после промене власти неки емигранти су се уплашили и почели да одлазе. Већином су били професионалци, талентовани за свој посао и чврсти верници. Где год су ишли, удружили би се и пре свега подизали цркве. Заједно са исељеницима ишло је и свештенство. Овде смо имали владику Серафима ( мисли на Серафима /Свежевског; 1899-1996/, архиепископа Каракаса и Венецуеле /1957-1983/, који је био веома активан и ревностан архипастир и проповедник – прим. прев.). Био је веома миран и давао је добар пример другима. Међутим, пред крај свог живота, стара „база” емиграната више није била ту, и Владика је отишао у мировину. Тако смо постепено изгубили многа свештена лица.
—Да ли садашњу заједницу чине Руси или има и представника других народности, као и мештана?
— У Венецуели су придошлице другачији свет. Има много Белоруса који су искрени верници, али не знају ни како да приђу свештенику ни како да добију његов благослов. Морате објаснити све од нуле, али ја то са задовољством чиним— то ми је дужност. Драго ми је када деца долазе и причешћују се; то је духовна радост за свештеника.
После пандемије три године заредом организовали смо божићне забаве, правили палачинке на Масленицу (Недеља сирна), а за децу приређујемо и слободне активности и игре. Чинимо оно што можемо. Неки Руси придолазе, али осећам да су још далеко од духовног живота. На пример, дођу на дан смрти вољене особе и замоле ме да одслужим парастос, но видим да врло мало знају о верским питањима. Од таквих не могу много да захтевам, јер су већином одрасли. Шокира ме кад морам да крстим одрасле: набавио сам базен за крштење. Једног дана дошла је госпођа да се причести, а када сам је питао да ли је крштена, одговорила је да не зна! Шта треба свештеник да уради у овом случају? Треба да је крсти.
— Да ли се можете сетити најупечатљивије приче о преласку локалних становника у Православље? Или тек неке занимљиве приче?
— Једног дана су ме замолили да одем у Пуерто ла Круз, где је живо један болесни Грк, и тражили да га причестим. Учинило ми се чудно, јер је у Венецуели био један грчки свештеник. Отишао сам тамо, чуо исповест Грка и причестио га у болници. Био је веома лошег здравља и убрзо је умро. Онда су ме замолили да дођем и обавим му сахрану. Опет сам отишао. Поклопио се са католичким Божићем, 25. децембра, па је било проблема и са саобраћајем. Ипак сам стигао на време, обавио опело и објаснио породици да се моле трећег, деветог и четрдесетог дана за његово упокојење. Занимљиво је да је супруга тога Грка била мештанка која је прешла у Православље. Међутим, њихове унуке крстили су католици, па ме је њихов отац замолио да их ја примим у Православље, па сам примио његове две ћерке у нашу Цркву.
На једном од мојих следећих путовања покварио ми се ауто и морао сам продужити путовање аутобусом. Седео сам поред једне даме и почели смо да причамо. Разговарали смо и о религији. Имала је двадесетак година. а била некрштена. Питао сам је: „Како се зовеш?“ Одговорила је: „Мишел“. Испоставило се да је њен отац обожавао Битлсе и да је волео њихову песму „Мишел“! „Чудновато!“ помислио сам. Следећи пут када сам отишао оној грчкој породици, крстио сам и Мишел и њену ћерку.
— Реците нам о најупечатљивијим догађајима у животу парохије последњих година (или у њеној историји уопште).
— Једна епизода ми је донела духовну радост. Наиме, исповедио сам, причестио и обавио јелеосвећење и сахрану супруге и брата свештеника у Венецуели о. Павла. Имао је и рођаку Катарину коју никада нисам видео у цркви. Једном ми је рекла: „Кириле, никад се нисам исповедала“. Објаснио сам јој како се приступа овој светој тајни. Исповедила се темељно. Причестио сам је и обавио јелеосвећење, а она је сутрадан умрла. Сахранили смо је, а два-три месеца касније преминуо је мој пријатељ (био ми је као брат). Појавио ми се у сну и почео да ме вуче негде: „Кирил, идемо тамо!“ Рекао сам му: „Чекај, где ме то вучеш?” Вукао ме је нагоре. Одједном смо се нашли негде где је била бела светлост и беле завесе... И видео сам ту исту Катарину! Мој пријатељ је нестао, а Катарина ми се учинила младом. Гледајући је, запањила ме њена таласаста црвена коса и њена лепота! У стварном животу срео сам је када је била у шездесетим годинама, а никад нисам видео њену црвену косу. Узвикнуо сам: „Како си лепа, бако Каћа!“ Осмехнула се. Питао сам њеног мужа: „Да ли је коса баке Каће била црвена?“ Погледао ме је ужаснуто, јер никада нисам видео њену фотографију, па се запитао како то знам, а ја сам одговорио: „Видео сам је“. Такви тренуци су ми се утиснули у главу и они само потврђују моју веру у Бога.
— Да ли успевате (ако је потребно) да општите с представницима инославних вероисповести и других религија?
— Углавном општим са католицима. Један мој пријатељ познавао је кардинала са којим је ишао у школу. Рекао сам му да не дозвољавам људима да се причешћују без исповести. Наиме, већина католика до тада није се исповедала пре причешћа. Расправљали смо и на крају је рекао: „Да, оче, морамо оживети ту традицију — слажем се с Вама“. Али једно је рећи, а друго учинити.
Имали смо веома добре односе са Србима. Нажалост, међу њима има доста модернизма. Екуменизам уништава све.
—Која је главна лекција коју сте научили за време свог вишегодишњег служења?
—Стрпљење. Више стрпљења. Многе ствари се морају „прогутати“. Никад не губити наду. Могу рећи и да у сваком тренутку понављам Молитву светог Јефрема Сиријца која се чита током целог Великог поста. Много ми значи и подиже ми расположење.
Не плашим се када је парохијана мало. У време мог деде видео сам цркву препуну; до краја живота често је служио само са мном и можда са неком баком као његовим парохијанима. Деда је служио, а ја сам му прислуживао, певао и читао. Данас се свештеници понекад разочарају у таквим ситуацијама, што ми не смета, пошто сам тако нешто доживео у детињству.
—Ако неко из Русије дође у Венецуелу, која места бисте му препоручили да посети?
—Природа Венецуеле је рајска. Има лепих плажа, ту је и џунгла, што је такође лепо; има планина и снега, пустиња; током целе године је лето, а природа се мења у зависности од ваше локације. Сећам се да је мој брат последњих неколико година живео на Андима. По његовом мишљењу, тамо је било топло, али када сам ја тамо боравио, ноћу сам спавао испод два прекривача.
Овде се налазе водопади и реке за све укусе. У Венецуели има чак и крокодила и змија, и отровних и безопасних. Постоје змије које могу појести целог вепра. У овим крајевима живе пиране. У групи могу да нападну човека и поједу га за само неколико минута.
У Каракасу постоји Телеферико, жичара за разгледање града. „Гондола“ се уздиже до платформе где се можете опустити, нешто појести, прошетати се и бацити прелеп поглед на град и околину. На путу до врха можете се дивити целом Каракасу.
—За крај, ево нашег традиционалног питања: Које речи из Светог писма Вас посебно надахњују и подржавају у тешким тренуцима Вашег живота?
— Речи о богаташу и Лазару. Богаташ није марио за своју душу: свакодневно је приређивао раскошне гозбе, да би Лазар који је лежао испод трпезе, јео мрвице са богаташевог стола, а пси му лизали ране. Обојица су умрли. Богаташ се нашао у паклу, а Лазар је са Авраамом и Исаком боравио у рају. Богаташ је био знао за Лазареве патње, али га је потпуно занемарио. Сада је, пак, потражио помоћ од Лазара, али је међу њима био понор. Ова прича нам јасно показује да после смрти завршавамо или тамо или овде. Богатство није ништа — оно је привремено. Сатана је показао Христу да су сва богатства овога света његова, али сва су само прах и пепео. Библија нам јасно каже да постоје два пута којима можете ходати: или „нагоре“ или „надоле“.
Са свештеником Кирилом Жолткевичом
разговарао Владимир Басенков
Са енглеског превео
протођакон Радомир Б. Ракић
Извор: Оrthochristian.com
