Верник, неверник – какве су то апстрактне речи, у суштини! Као да верник увек, ама баш увек верује. Као да неверник све време живи своју неверу.
У Јеванђељу отац болесног детета хрли Христу са речима: „Верујем, Господе! Помози мом неверју“ (Мк. 9,24) – и у овим речима има више истине о човеку, дубоке, праве истине, него у свим апстрактним споровима о вери и неверју. У врту првосвештеника, апостол Петар се три пута одриче Христа. Христос га погледа, и Петар се сети како је обећао Христу да ће умрети за Њега, после је изашао и „горко заплакао“ (Матеј 26:75). И коначно, сам Христос, у својим самртним мукама, обраћа се Богу овим страшним речима: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Мт. 27:46). Шта могу значити сви научни докази у поређењу са овим примерима?
Верник своју веру доказује спонтано. Неверник снисходљиво, као да се само по себи разуме, доказује истинитост свог неверја. Али верник зна да пречесто живи као да Бога нема, па често у метежу и буци живота као да негде губи, просипа веру. У невернику је више туге за Богом, више чежње за Светлошћу и Истином, него у самозадовољном фарисеју-вернику. Стога су сви спорови о вери и неверју тако празни, тако беспредметни по својој суштини. Јер никада раније се вера ни у коме није родила из доказа и аргумената, чак ни из чуда.
Јеванђеље је пуно прича о Христовим чудима, али како се догодило да су Га на крају сви напустили и сви Га издали? У време када није било чуда, када је, напуштен од свих, умро на крсту, стотник који Га је разапео је узвикнуо: „Заиста је овај човек Син Божији“ (Матеј 27:54).
Сећам се још једне библијске приче о пророку Илији, коме је речено да ће видети Бога. И прво је била олуја, али Бог није био у олуји, а онда је био огањ, и Бог није био у ватри, и на крају је био – како се то дивно каже у Библији – „танак глас хладноће“ (1. Царевима 19:12) – и у њему је био Бог. Чуо се, другим речима, тихи глас – дах, додир нечега или некога до људске душе. Дошао је тајанствени састанак. И о тој врсти вере говори читаво хришћанство. Ово је његова суштина; не ради се о грмљавини, не о олуји, не о ватри. И заиста допире само до оних који могу – како се то опет каже у Јеванђељу – да прихвате тајанствене речи: „Дух дише где хоће“ (Јн. 3, 8).
Ове мисли падају на памет када читате и слушате дебате о религији. И на једној и на другој страни је хвалисање њиховим победама и тријумфима, сила против силе, пропаганда против пропаганде, мржња против мржње, и на крају, тако често, зло против зла. Али цело хришћанство тврди да зло не може уништити зло, мржња не може победити мржњу – све ово важи за овај свет, за који се одавно каже да „у злу лежи“ (1. Јованова 5:19).
И зар није време да се ми, који себе називамо верницима, присетимо овог суштинског парадокса хришћанства – да у њему побеђује само крст, његова непобедива, несхватљива моћ, његова једина лепота, његова задивљујућа дубина. Христос није дошао да нас спасе ни силом ни спољашњом победом, него нам је заповедио да знамо какав смо дух, да би сила крста била у нама.
Једном давно Владимир Соловјов је написао књигу са парадоксалним насловом „Оправдање добра“; у њој је тако јасно показао да слабост хришћана готово увек лежи у томе што они сами не верују у своје добро и, када дође време борбе против зла, супротстављају му се истим злом, истом мржњом и истим страхом. Дакле, време је да се оправда доброта, а то значи поново веровати у њену моћ, у њену унутрашњу Божанску непобедивост.
Време је да се свету који лежи у злу супротстави не чудо, не власт и не хлеб, као у легенди о Великом инквизитору Достојевског, већ оном ликовном сликом доброте, љубави, наде и вере, из чијег одсуства човечанство се гуши. И тек када оправдамо добро у себи и поверујемо у то, поново ћемо почети да побеђујемо.
Црква и даље пева: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу погазивши смрт и у гробовима оживевши“.Он саму смрт испуњава животом, а када уништи смрт, тада, тек тада, долази блиставо јутро васкрсења. Тада, и тек тада, онима који му дају сву своју земаљску љубав не надајући се ничему, Он каже најважније од свих речи: „Радујте се!“ (Матеј 28:9) – и тада почиње хришћанство...
Размишљајте о овоме, чезните за овим у нашим данима распрострањене мржње, страха и подлости.
Протојереј Александар Шмеман
