Његова Светост католикос-патријарх Мар Ава III говорио је у интервјуу за РИА Новости о односу Асирске цркве од Истока и Руске православне цркве, о препрекама за јединство хришћана и о асирској заједници у Русији и другим земљама.
— Ваша Светости, како је прошао састанак са патријархом Кирилом? До каквих сте закључака и договора дошли?
— Овај сусрет са Његовом Светошћу патријархом Кирилом, као и сви наши сусрети, био је веома братски. Као и увек, Његова Светост је примио мене и делегацију у веома срдачном духу. Наравно, разговарали смо и о тренутном стању званичног билатералног дијалога између Руске православне цркве и Асирске цркве од Истока – ова комисија (комисија за билатерални дијалог – прим. аут.) састаје се једном годишње. Изложен је преглед рада у протеклих неколико година и нагласак је стављен на две ствари. Прва је била размена студената богословских просветних установа на основним и постдипломским богословским студијама, а друга је сарадња наших Цркава у области омладинске службе. Разговарали смо, наравно, и о ситуацији хришћана на Блиском истоку и тужним догађањима у Украјини, посебно у вези са канонском Црквом, и о другим питањима.
— Да ли сте се за време састанка дотакли стања у Израелу, Палестини и Појасу Газе?
— Да, разговарали смо о Израелу и Палестини, о садашњем сукобу. Сви патимо гледајући шта се тамо збива, посебно гледајући кроз шта пролазе невини људи, деца. Молимо се Богу за хитан прекид ватре како би обе стране могле сести за преговарачки сто, разговарати о проблемима и видети какви су изгледи да обе стране добију оно чему теже – државност и поштовање права обају народа.
— Већ сте се дотакли питања размене студената. Има ли будућих свештеника Асирске цркве који се школују у семинаријама Руске цркве и да ли ће се њихов број повећати у наредним годинама?
— Мислим да ће се њихов број повећати. Ето, сада имамо свештеника који се спрема да студира на Московској духовној академији, док је један ђакон Асирац рођен у Русији, магистрирао је на Богословском факултету за постдипломске и докторске студије светих Кирила и Методија. Уз то, надамо да ћемо имати још два-три студента, такође свештеника, који ће студирати на том факултету, а ђакон ће наставити постдипломске студије како би стекао звање доктора наука.
Још један свештеник је управо стигао из САД и служи у Ростову на Дону да пастирски организује тамошњу заједницу која тренутно нема цркву. Претходно је служио код мене у Калифорнијској епархији. Дао сам му благослов да докторира у наредних годину-две.
— А да ли је питање храма у Ростову на Дону у фази решавања?
—Да, у процесу је решавања, и ми, наравно, захваљујемо Московској патријаршији на пруженој помоћи преко Одељења за спољне црквене односе. Када сам 2014. године дошао у Русију са својим претходником, католикосом, он је положио први камен темељац нове цркве Јована Крститеља (на асирском Мар Јуханан Маамдана). Нажалост, појавиле су се неке препреке и до сада нисмо успели да завршимо његову изградњу. Из тог разлога сада се враћамо на ово питање, потребно је да подигнемо храм како би се наша асирска заједница могла окупљати око њега.
— Током путовања посетили сте руске манастире у Владимирској митрополији. Да ли се у Асирској цркви од Истока још увек негује традиција монаштва?
— Нажалост, тренутно у Цркви немамо монахе. Имамо манастир у нашој архиепископији у Индији, па се надам да ћемо у будућности моћи да зановити монаштво. Наравно, Асирска црква је кроз своју историју имала веома, веома велики број монаха, али је услед прогона практично уништена, могло би се рећи, збрисана с лица земље. Стога, сада када је Црква све снажнија, надамо се да ћемо у будућности моћи обновити монашку традицију.
— Када говорите о прогонима који су ослабили Асирску цркву, на које прогоне мислите? Да ли су се они збивали на Блиском истоку последњих година услед тероризма Исламске државе (терористичка организација забрањена у Русији – прим.аут.) или још у 20. веку? Или можда раније?
—Прогони су били присутни у свим периодима наше историје, али су посебно учестали од Првог светског рата наовамо. Од 1915. до 1918. г. две трећине наших људи побијено је у областима Османског царства или су били принуђени да напусти Урмију (град у западном Азербејџану – прим. аут.) и настане се у земљама које ће касније постати Ирак. Године 1933. догодио се још један масакр у Краљевини Ираку. И, наравно, 2014. године кобни догађаји повезани са појавом ИСИС-а у Ираку и Сирији нанели су огромну невољу нашем народу, због чега су многи напустили земљу. Надамо се да никада више овако нешто нећемо видети како бисмо могли повратити снагу као Црква и као народ.
— Да ли су се Асирци који су напустили Блиски исток населили у Русији?
— Колико ја знам, врло мало их је стигло у Русију после појаве ИСИС-а. Пресељавање Асираца у Русију углавном се везује за период Првог светског рата, па чак и за време које му је претходило. Односно, усељавали су се од 1915. до 1918. године, 20-их и 30-их година, али након појаве ИСИС-а— тек незнатан број. Дакле, овде у Руској Федерацији наша заједница је историјска заједница.
— Како се сада осећа асирска заједница у Русији? Да ли је пре свега безбедна?
— Безбедна је. Асирци живе у Русији око два века — у њој су живели још у време када је то било Руско царство. Стога се осећају безбедно, интегрисани су у руско друштво, али истовремено одржавају своје традиције и своју веру.
— Да ли много Асираца живи данас у Русији с обзиром на то да их у свету има око 400 хиљада? Колико цркава и парохија сада имате?
— Имамо три парохије у централној Русији. Поред тога, имамо заједнице и парохије у Јерменији и Грузији. Ако говоримо о бројкама, то ако узмемо све постсовјетске државе, а са њима и Руску Федерацију, онда, према грубој процени (немамо ни попис, ни тачан број), у њима живи око 30-35 хиљада људи.
— Да ли су Асирци данас прогањани у свету, да ли траже уточиште у Русији?
— Да се вратим на догађаје у вези са ИСИС-ом: 2015. године ова организација је киднаповала око 230 наших сународника у Сирији у долини реке Хабур, где се налазе 34 асирска села. Већина Асираца који су живели у Сирији отишли су; многи, многи хришћани су је потпуно напустили. Знам да је на почетку рата, 2011. или 2012. године, Русија издала око 50 хиљада виза сиријским хришћанима и постојала је иницијатива руске владе да их прихвати. Из неког разлога нису се доселили у Русију, али мислим да би, да су дошли, сигурно били примљени. Ако се одлуче на то, убеђен сам да ће зацело моћи да живе безбедно и да исповедају своју веру и одржавају традицију.
— Како се Асирци и Асирска црква осећају данас у Ираку?
— Што се Ирака тиче, земља почиње да се прибира и организује после 2003. године, када је пао режим Садама Хусеина. Али од тада је прошло двадесет година. Нажалост, земља је и даље политички нестабилна. Међутим, најбоља област за хришћане био је Курдистан, у чијој престоници Ербилу се сада налази наша Патријаршија. Остале области земље су, нажалост, мање стабилне. Али генерално гледано, Ирак још треба да стекне политичку стабилност, безбедност и сигурност. Међутим, наши људи сада одлазе, па се од 2003. године, падом Садама, њихов број знатно смањио. Ово је веома тужна чињеница и велика трагедија за нас. Желимо да наш народ ту остане, јер Асирци – као Асирци и као хришћани – живе на тој земљи много векова. У Ираку хришћанство постоји још од првог века, од апостолских времена, па смо сада суочени са проблемом како да задржимо свој народ у земљи.
— Какви су односи са муслиманима у Ираку? Постоје ли заједнички хуманитарни програми у којима сарађују Асирска црква и ирачки муслимани?
— Наравно, проведено је много хуманитарних програма. Асирска црква од Истока има добротворну организацију Assyrian Church of the East Relief Fund, и преко ње смо помагали муслиманима у Ираку где је било потребе. Одржавамо конференције, дијалоге и разне састанке у земљи, посебно у Курдистану у Ираку, у ирачкој престоници Багдаду, као и у другим крајевима државе. До комуникација долази прилично често, тако да смо у добрим односима са комшијама муслиманима. Углавном, заједно подносимо терет онога кроза шта земља пролази, јер сви Ирачани тренутно стварно пате.
— Да ли Руска православна црква учествује у дијалогу и помаже ли?
— Руска православна црква је дала свој допринос и у Ираку и у Сирији. Углавном у Сирији.
— За Асирску цркву од Истока кажу да припада предефеском предању (не признаје Трећи васељенски сабор одржан у Ефесу. – прим. прев.)? Да ли је то једина Црква која исповеда то предање? И у овом случају, са којим Црквама одржава молитвено општење?
— У праву сте, Асирска црква од Истока се у савременом дијалогу назива предефеском. Ми смо заиста јединствена Црква у смислу да нисмо формално у заједници ни са једном другом Црквом. Нисмо уврштени у породицу Источних православних Цркава, нити у породицу Древних источних Цркава, јер су Древне источне Цркве прехалкидонске: признају сабор у Ефесу (III Васељенски сабор 431. – прим.), али не и у Халкидону (IV Васељенски сабор 451. – прим.аут.). Тај сабор је за њих преломна тачка. За нас је Ефески сабор тачка поделе, ако хоћете. Али и поред тога, није било формалних анатема између нас и Руске православне цркве, нисмо доживели Велики раскол 1054 године, он за нас није постојао. У ствари, наша Црква, у Персијском царству, никада није учествовала у раду васељенских сабора. Чак на неколико деценија касније добили смо вести о Никеји и Цариграду (о прва два васељенска сабора – прим. аут.). Дакле, због такве, ако се може рећи, изолације или удаљености од Римског царства, одређена учења изражена у одредбама васељенских сабора постала су нам проблем тек касније, када је требало да прихватимо или не прихватимо те саборе.
— Значи, то је била изолација, а не раскол?
— Није било формалног раскола. Управо, то је био изоловани статус где Црква једноставно наставља да постоји сама за себе.
— Дакле, можда се можемо надати да ће Асирска црква од Истока једног дана моћи да се врати молитвеном општењу и јединству са Руском православном црквом, а можда и са другим Црквама древне источне традиције и с православном породицом?
— То је заиста наша нада, посебно у оквиру нашег билатералног дијалога са Руском православном црквом. Надам се да ће доћи дана када ћемо моћи да имамо узајамно општење и признавање светих тајни. Наравно, што се тиче Руске цркве, пошто је она део источно-православне породице, успостављање општења требало да буде одлука целе источно-православне породице. Ипак мислим да не постоје богословске баријере да се то уради. Из овог разлога морамо још више разговарати о богословљу и христологији и разјаснити ова питања. Уз то, надаље морати радити и са Древним источним Црквама, јер је наша христологија диофизитска (христолошко схватање према коме се у Исусу Христу препознају божанска и људска природа, чега се држе православни хришћани – прим. аут.), а не миафизитска (учење о јединству без мешања и разлучивања божанских и људских начела у Христу, којег се држе древне источне Цркве – прим.) У том смислу смо ближи формулацији Халкидонског сабора. Али ипак се надамо да ћемо једног дана моћи да отворимо дијалог и са Коптима и са Древним источним Црквама уопште.
— Другим речима, колико схватам, не постоје строго утврђене канонске препреке за општење и јединство.
— По питању односа с којом Црквом?
— Са Руском посебно, као и с Православном црквом уопште. И већ посебно са Древним источним црквама.
— Мислим да их нема. Свакако, кад су у питању православни, морамо се осврнути на христолошке формулације Ефеског сабора. Наравно, у Ефесу је било осуда које је наша Црква накнадно одлучила да не прихвати. Под прихватањем подразумевам формални пријем ових формулација. Што се тиче Древне источне породице Цркава, наравно, постоји Халкидонски сабор: иако га формално нисмо прихватили, ми исповедамо каноне Халкидонског сабора. А неке христолошке или богословске формулације постале су део нашег канонског предања, додуше незванично, али су ту. Дакле, много смо ближи халкидонским формулацијама, посебно о двема природама у Христу.
— На Вашој Литургији у московској асирској цркви било је запажено много Руса. Како се склапају бракови између представника различитих заједница, на пример, између мужа Асирца и жене Рускиње, или обрнуто? Да ли је за ово потребан благослов епископа?
— Што се мене тиче, не бих могао да разликујем једне од других, јер има Асираца који личе на Русе. Могао сам их причестити мислећи да су Асирци. Али ми, по правилу, не примамо вернике из других Цркава. Што се тиче наше локалне парохије, ако имају бар једног родитеља који није Асирац, највероватније им нећемо савршавати Свете Тајне.
— Како верници Асирске цркве и Ви лично доживљавате збивања у Израелу, Палестини и Појасу Газе? Да ли се Асирци и хришћани уопште на Блиском истоку осећају угрожено последицама које рат може донети?
— Сви ми тугујемо због онога што се дешава у Појасу Газе и молимо се, као што сам рекао, за тренутни прекид ватре зарад невиних људи који гину. Међутим, постоји бојазан да ће се оно што се дешава у Светој земљи проширити на Блиски исток. На пример, видимо активности на југу Либана, Сирији и Ираку. Наравно, људи се плаше, јер је политика на Блиском истоку флуидна, упркос утврђеним границама. Оно што се дешава у једној земљи обично утиче на суседне, због чега постоји бојазан да ће се сукоб проширити на Ирак, Либан и Сирију, што би била катастрофа.
Зато сматрамо да обе стране треба да седну за преговарачки сто уз посредовање трећих земаља или УН, што би их могло натерати да седну за преговарачки сто, прекину ватру, ослободе таоце и намире ситуацију.
— Повећава се број антисемитских акција широм света. Да ли се хришћани на Блиском истоку, посебно у Асирској цркви, осећају угроженим не само самим ратом, већ и све већим таласом ксенофобије и екстремизма?
— Антисемитизам или било који други облик екстремизма, наравно, мора бити осуђен, било да је реч о верском екстремизму или је етнички узрокован. То нису ставови које хришћанин може да заступа. С друге стране, на пример, после догађања везаних за 11. септембра, у појединим западним земљама дошло је до пораста екстремизма према муслиманској заједници. И једно и друго подлеже осуди, као погрешно.
Када антисемитизам расте у претежно муслиманским земљама, хришћани у Ираку и у другим земљама Блиског истока плаше се, јер смо мањина на Блиском истоку. Наравно, ако је угрожена једна мањинска група, то осећају и друге, што утиче и на наша осећања и на нашу безбедност. Екстремизам не помаже побољшању ситуације.
Обе стране морају сести и трезвено разговарати о томе шта се дешава како би обе стране могле добити права која им припадају. И Израелци и Палестинци, наравно, имају право да постоје као нације, као народи и као државе. И то, надам се, може бити циљ, али то се мора постићи мирним путем, а не војном акцијом, не нехуманим узимањем деце и жена за таоце. Ово треба осудити на исти начин као и нападе на цивиле окупљене на неком скупу. То нису чинови човека, то су нечовечне одмазде.
За портал "Ризница", с руског превео протођакон Радомир Б. Ракић
Извор: Рatriarchia.ru
