Као што сунчев зрак из ведрог неба, сусревши се са облацима на коме се одражава из којих пада киша, шири дугу богату бојама и цео околни ваздух светли непрекидним круговима који постепено слабе, тако се и природа (небеских) светлости одржава у постојању тиме што највиша Светлост Својим зрацима непрестано освећује ниже умове…
Светлости, ниже од Тројице, које имају царску славу су светлозарни, невидљиви Анђели. Они се слободно крећу око великог Престола; јер су они умови који се брзо крећу, пламени божанствени духови који се брзо преносе по ваздуху. Они усрдно служе највишим заповестима. Они су прости, духовни, проникнути светлошћу, немају порекло од тела (јер свако тело чим се згусне, одмах крене да се распада) и не улазе у тела (не оваплоћују се), већ остају онаквим каквим су и створени… Од њих једни предстоје великом Богу, други својим деловањем подржавају цео свет; свакоме је дато посебно началство од Цара: имати под надзором људе, градове и читаве народе и чак располагати словесним жртвама земнородних (узносити наше молитве Богу).
Свети Григорије Богослов, Тајанствене химне, Слово 6 – О умним природама
