Реч икона је грчког порекла и значи слика, лик, образ, а можда најбољу и најпрецизнију дефиницију појма иконе је дао један савремени богослов рекавши: „Икона је прозор у Вечност“. Већ из ових речи се да наслутити да циљ православне иконе није да прикаже ствари онаквима какве јесу, већ онаквима какве ће бити, тачније, она приказује једну потпуно другачију стварност, односно слику, образ или лик оне праве и једине стварности која ће се у потпуности открити у Царству Божијем. Према Светом Максиму Исповеднику овај свет је само икона, а Царство Божије је потпуна истина.
Једна од првих представа коју су хришћани користили како би приказали Христа био је цртеж рибе (грч. IHTHUS). Свако слово ове речи имало је значење које је указивало на Христа ( Iisus Hristos Theu Ios Sotir – Исус Христос Син Божији Спаситељ). Представе су се умножавале и прве иконе су врло рано настале у катакомбама, у виду живописа на гробовима мученика. Наиме, хришћани су гледали како многи од њих страдају постајући мученици, али сахрањујући њихова тела нису их гледали као беживотне лешеве, већ су их очима вере видели као већ прослављене у Царству Божијем. Свест о Другом доласку Христовом и будућим стварима, односно Царству Божијем, била је од пресудног значаја за формирање хришћанске уметности, нарочито, иконе као њеног најистакнутијег обележја. Временом се тај израз развијао и, коначно, свој најсавршенији облик и богословску подлогу хришћанска уметност је добила у Византијској епохи.
Црква је преживела један веома тежак период за време „Иконоборачке јереси“, када су, нажалост, многе иконе и мошти светих уништене. Камен спотицања је управо била Друга заповест Декалога. Васељенски сабор одржан 787. г. у Цариграду, разрешио је објаснивши да се поштовањем икона не обожава материјал од којег је икона (подразумева се и фреска), већ личност која је ту приказана. Тако, када се клањамо Христовој икони, клањамо се самоме Христу, а не материјалу од којег је она направљена. Исто је са поштовањем икона и моштију светих, јер поштовањем светих, поштујемо Христа и клањамо се првенствено Христу, као Ономе из Кога произилази светост светих. Дакле, у светима се познаје Бог. То је и смисао речи 7. васељенског сабора: „Част указана икони ка прототипу се уздиже“. Коначно, прве недеље Часног поста 843.г. Црква је поразила Иконоборство и успоставила иконопоштовање. Од тада се ова недеља назива Недеља Православља.
Када стојимо испред православне иконе, прво што видимо јесте да ту не постоји сенка и да су сва бића и твар равномерно осветљени, јер у тој стварности Царства Божијег не постоји пролазност, не постоји смрт, а та светлост која обасјава све није нико други до сам Господ Исус Христос. Како ће који лик бити насликан највише зависи од односа какав је та особа имала према Христу, односно, да ли сада на земљи та особа пребива у благодати Божијој или је тера од себе. Због тога су демони увек сликани у тами, јер они својевољно не учествују у светлости Христовој. На икони је личност увек доминантна, тако да су Светитељи виши од планина, али ни природа није запостављена, јер је и она носилац Спасења. Посебно треба нагласити да се смисао православне иконе и уметности уопште, открива тек у њиховом правом контексту, односно само унутар храма и унутар Свете Литургије, дакле, унутар живе Цркве Христа Бога, где се приказују ствари онаквима какве ће бити, а не какве јесу, или какве су биле.
Православна икона, као и православна уметност уопште, представљају плод вере у долазак Царства Божијег, у којем ће све, и човек и природа, на један нов начин живети у заједници са Богом у Христу. Свако и све се гледа кроз призму будућег Царства Божијег.
Протонамесник Бранко Чолић
