Прве Недеље Часног Поста, која се назива „Недеља Православља“ или Недеља победе Православне вере над иконоборачком јереси и свим осталим јересима, чита се „Синодик Православља“. Сам празник „Недеље Православља“ установљен је 11. марта 843. године на Сабору у Цариграду , где је на крају Сабора одржана свечана литија са иконама од Цркве Богородице Влахерне до Храма Свете Софије где је опет успостављено поштовање Светих Икона, након скоро два века прогона ( од 726 г. до 843 г.) од стране јеретика иконобораца.
По Типику (=богослужбени устав) Православне Цркве након Јутарње службе или на крају Свете Литургије Василија Великог врши се чин „Торжества (=Прославе) Недеље Православља“. У самом чину „Недеље Православља“ наводи се да се врши свечана Литија са Часним Крстом и свештеним Иконама око храма или у самом храму, кроз град или село, зависно од околности, као што се у Цариградској Патријаршији врши у патријаршијској авлији на Фанару. Током свештене Литије по типику се пева „Канон преподобног Оца Теодора Студита“.[1] При повратку у храм на крају Литије врши се чин „Торжества Недеље Правослаља“ где Архијереј или свештеник чита „Синодик Православља“. По Типику први део се чита у парохијским црквама док се читав чин „Торжества Недеље Православља“ уз читање свукупног „Синодика Православља“ чита у Саборном храму сваке Митрополије или Епископије. У Русији се по одлуци Сабора из 1766. године „Синодик Православља“ читао само у Саборним храмовима од стране Архијереја док је за време Светог Цара Николаја II Романова (1868-1918) враћена древна пракса да се чита у свим парохијским и манастирским црквама.[2]
Сам „Синодик Православља“ представља текст који је саставаљен током Сабора у Цариграду 843. године којим је председавао Цариградски Патријарх Методије ( 843-847) по молби Царице Теодоре (815-867). Текст „Синодик Православља“ уврштен је у богослужбену књигу Посни Триод.[3] У Српској Православној Цркви издата је посебна књига“ Чин Торжества Православља“ док је у Грчкој Правосланој Цркви „Синодик Православља“ у скраћеној верзији уврштен у књигу „Званична Славословља Великих Празница, Годишњица и Чинова“ у издању Апостолске Службе Грчке Цркве.[4] Нажалост у већини Помесних Православних Цркава углавном се чита скраћена верзија „Синодика Православља“.
Сам текст „Синодика Православља“ подељен је у три дела. У првом делу прво се прослављају Свети Пророци, Свети Апостоли и Свети Оци чувари Православне вере одајући им молитвени спомен три пута узастопно појући „ Вечан им спомен“ а затим се у наставку текста читају анатеме јеретицима и њиховим јеретичиким учењима где се три пута узастопно анатемишу (=осуђују, проклињу ) речју „Анатема“ [5]. У другом делу из 11. века само се осуђују јеретици и њихова учења док се у трећем из 14. века прво анатемишу јеретици и њихова учења, а на крају се произноси вечан спомен поборницима Свете Православне вере благочестивим Царевима, Патријарсима, Преподобним Оцима и исповедницима Православне вере и завршава се многољествијем у животу Православним Царевима, Патријарсима, Митрополитима, Епископима и свим живим Православним Хришћанима.[6]
Први део је састављен на Помесном Сабору у Цариграду 843. године и представља богословске одлуке Седмог Васељенског Сабора, где се исказује учење Православне Цркве о Светим Иконама и њиховом поштовању као и осуда „иконоборачке јереси“ и свих јеретика иконобораца. На савремени српски језик преведен је први део „Синодика Православља“ од стране једног од највећих српских каноничара , блажене кончине Епископа Атанасија Јевтића (1938-2021).[7]
У Синаксару Недеље Православља објашањава се смисао и значај празника „Недеље Православља“ : „ У овај дан, у прву недељу светог поста, Недељу Православља, примила је Христова Црква да празнује обнову поштовања светих и часних икона. То је примила захваљујући цару Михаилу и светој и блаженој царици Теодори као и светом патријарху цариградском Методију.“[8]
Такође и у самом „ Синодику Православља“ објашњава се смисао празника : „Јер на иконама видимо страдања Господња за нас, крст, гроб (погребење), ад умртвљен и побеђен (васкрсењем), подвиге и венце Мученика, само спасење које је наш Први Подвигоположник и Подвигодавалац и Венцодавац извршио посред земље. Ту свечаност данас празнујемо, у њој се заједнички радујемо и веселимо молитвама и мољењима, и кличемо псалмима и песмама:“Ко је Бог велики, као Бог наш! Ти си Бог наш, који једини чиниш чудеса” (Псал 76:14-15)“.[9]
У самом наставку „Синодика Православља“ узноси се многољествије свим исповедницима Бога Логоса:„Онима који долазак Бога Логоса у телу речју, уснама, срцем и умом, писањем и иконама исповедају (признају) вечан спомен!“[10] Затим се узноси молитвени помен свим блажене кончине поштоватељима Светих Икона почевши од Патријараха Германа, Тарасија, Никифора и Методија и осталим Светим Оцима одавајући им трипут узастопно молитвено „Вечан спомен“.[11]
Први део „Синодика Православља завршава се анатемисањем јеретика и њиховог јеретичког учења које се три пута узастопно анатемише : „Онима који чују Господа Који је рекао да „да верујете у Мојсија, веровали бисте у мене“ и који разумеју Мојсијеву реч: „Господ Бог наш подићи ће вам пророка као што сам ја“, али који , с једне стране, кажу да прихватају пророка, а с друге стране, не дозвољавају да се на иконама прикаже благодат пророка и наше васељенско спасење, какав је Он био виђен, како је обитавао са људима и чинио многа исцељења од страсти и болести, и као такав био је распет, сахрањен је и васкрсао, укратко, све што је Он и претрпео и учинио за нас; дакле онима који не могу да издрже да гледају ова васељенска и спасоносна дела на иконама, нити их поштују нити се клањају, Анатема, Анатема, Анатема.“ [12]
Нас самом крају поименично се набрајају јеретици почевши од Анастасија, Констандија и Никите који су били зачетници иконоборачке јереси за време цара Лава III Исавријанца (685-741) и сви се трипут узастопно анатемишу.[13]
Други део „Синодика Православља“ додат је на Помесном Сабору у Цариграду 1082 године којим је председавао Цариградски Патријарх Евстратије (1081-1084) и представља осуду јеретичког учења Јована Италоса (1025-1085) изражено у једанаест анатематизма, тј. једанест тачака у којима се осуђује јеретичко учење Јована Италоса.[14]
Саборски Оци осудили су јеретичко философко учење Јована Италоса, који је покушао рационалистички да објасни Оваплоћење Бога Логоса и сједињење двеју природа Божанске и човечанске у Личности Богочовека Исуса Христа (ипостастно сједињење). Такође су осудили учења Италоса о реинкарнација људске душе и као последица тога , одрицање бесмртности душе и вечни живот. Такође су осудили и платонистико учење о вечности материје и идеја као и неоплатонистичко учење о постојању материје саме по себи која прима облике ( =форме) на основу идеја, одричући тиме апсолутну моћ Творца. Исто су осудили и Италосово учење о томе да ће људи да васкрсну у другим телима а не са онима која су имали за време овоземаљско живота.
Учење Јована Италоса представља последицу нехришћанског сагледавања и поимања „старогрчке философије“ ,коју је предавао на Универзитету у Цариграду који се налазило у Манастиру Хора.[15] Владика Атанасије Јевтић каже за Јована Италоса да : „за њега философија није била само бављење старим философима, ни само као вежба ума људског, нити као слушкиња теологије, него жива стварност коју Италос заснива на људском уму, чије способности у нормалном стању способне су за познање општих истина, док за приближавање највишим истинама потребно је , по њему, просветљење ума, али он извор просветљења не ставља изван човека, већ у човеку, као функцију божанске природе, што претпоставља платонско или неополатонско схватање човека.“[16]
Други део „Синодикона Православља“ завршава се трипут узастопним понављањем анатема иконоборцима : „ Ако се ко не клања Господу нашем Исусу Христу приказаном на иконама по човекољубљу своме, нека буде, Анатема (3).[17]
Трећи и последњи део „Синодика Православља“ садржи поглавља „Против Варлама и Акиндина“[18]. У њему се излаже осуда Варлама Калабријског (1290-1348) и Григорија Акиндина (1300-1348) и њиховог јеретичког учења о „божанској светлости и енергији и о божанској суштини“ од стране Исихастичког Сабора 1351 године у Цариграду, под заседањем Патријарха Калиста I (1350-1353 и 1355-1363) и уз присуство Цара Јована Кантакузина (1292-1383). Сабор је оправдао Светог Григорија Паламу (1296-1359) који је богословски изложио учење Православне Цркве о разликама између Божанске Суштине и Божанске нестворене енергије и светлости. Владика Атанасије Јевтић наводи да : „последња званична одлука којом је Црква експлицитно потврдила и благословила учење Светог Григорија Паламе, налази се у „Синодику Православља“[19].
Одлука Сабора која читамо у „Синодику Православља“ да се анатемишу Варлам и Акиндин и њихови ученици видимо у првој тачци осуде: “Онима који понекад мисле и говоре да је светлост која је засијала од Господа приликом Његовог Божанског преображења привиђење, створење и привид који се појављује на тренутак па одмах нестаје, а који други пут мисле и говоре да је ова светлост сама суштина Бога, и да се тако сумануто бацају у потпуно контрадикторне и немогуће позиције; таквим људима који, с једне стране, дивљајући Аријевим безумљем, раздвајају једно Божанство и једнога Бога на створено и нестворено, а који су, с друге стране, уплетени у безбожништво Масалијана који тврде да је Божанско суштина видљива, а који, осим тога, не исповедају, по богонадахнутим богословским учењима светих и побожним умом Цркве, да та Божанска светлост није ни створена, ни суштина Божија, него је нестворена и природна благодат, просветљење и енергија која вечно и неодвојиво произилази из саме суштине Божије.“[20]
По учењу Светог Григорија Паламе:“ Божанску енергију не поимамо као да се налази ван Божанске суштине, већ као битну и суштинску делатност Божију. Кажемо да происходи из Божанског Бића као из свога извора исте суштине. Никада се не налази без Божанског Бића, већ постоји заједно са њим. Не може се раздвојити од Божанске Суштине било временом, или неким временским и просторним постојањем, већ происходи из ње и вечно постоји заједно са њом, ван времена у вечности.“(PG 151, 736 D) [21].
Сабор је прхватио учење Светог Григорија Паламе које каже да: „Божанска суштина и енергија разликују се једна од друге, на тај начин што је Божанска енергија саопштива и дељива без делења, и на известан начин је именљива и појмљива, иако је скривена од својих последица (тј. створења). Суштина, са друге стране, јесте несаопштива, нераздељива и неименљива, јер у потпуности превазилази свако име и појам.“(PG 151, 739 D) [22]
Трећи део „Синодика Православља“ завршава се анатемисањем свих јеретика почевши са „Аријем, првим богоборником и вођом свих јереси“[23] и у наставку са молитвеним поменом блаженопочивших Царева, Патријараха, Отаца и на крају многљествијем свих живих Царева, Патријараха и свих живих које је прославила Света Тројица :«Ἡ Ἁγία Τριὰς αὑτοὺς ἐδόξασεν».[24]
„Синодик Православља“ какав се данас налази у пуном облику са додацима из 11 и 14 века први пут се прочитао прве Недеље Великог Поста 1352 године у Цариграду где је Православна Црква званичино потврдила и благословила учење Светог Григорија Паламе. [25] Од тада па до данас сваке Недеље Православља се чита „Синодик Православља“ у облику који је тада предан, иако имамо нове додатке са Сабора у Цариграду 1583. године на којем су били присутни Патријарси, Цариградски Јеремија, Александријски Силвестар и Јерусалимски Софроније. На том Сабору Православни Оци осудили су римокатоличка јеретичка учења, попут Филиокве (исхођење Духа Светог од Оца и Сина), кориштење бесквасног хлеба на Светој Литургији, о пургаторију, о индулгенцијама, о Римском папи као глави Цркве а не Христу, као и Календар папе Григорија XIII (1502-1585) којег је увео у праксу Римокатоличке Цркве 5. οктобра 1582. године. [26] Такође имамо додатака и од стране Помесног Сабора Руске Патријаршије из 1902. године[27] као и од стране Руске Заграничне Цркве нових додатака , тј. анатема нових учења попут масонизма, теозофије, и осталих јеретичких учења.[28] Сви ти додаци засад нису званично уврштени у „Синодик Православља“ на свеправославном нивоу иако су у задњих пар векова изникла нова јеретичка учења од стране разних хришћанских деноминација.
У Српској Православној Цркви три најстарија сачувана „Синодика Православља“ датирају из последње четврине 14. века, и то су Дечански, Пљеваљски и Загребачки . Чувени слависта професор Александар Соловјев (1890-1971) сматра да је текст „Синодика Православља“ уврштен и у „Жичку Беседу о Правој Вери“ Светог Саве из Сабора у Жичи 1221. године на Спасовдан.[29] Сам професор Соловјев наводи : „ако прочитамо пажљиво опис великог сабора у Жичи 1221. године видимо да је Сава свечано прогласио истине Православне Цркве и анатематисање јеретика тј. промулгирао званични текст српског Синодика.“[30]
„Синодик Православља“ који читамо прве Недеље Часног Поста, Недеље Православља, кроз векове је био заједно са Никејо-Цариградским „Символом Вере“ и са „Епископским исповедањем Православне вере“ главни израз исповедања Православне вере свих православних хришћана којим се чува догматско јединство свих Помесних Православних Цркава.
Архимандрит мр. Евсевије Меанџија
_______________________________________
[1] ΤΡΙΩΔΙΟΝ, Αποστολική Διακονία της Εκκλησίας της Ελλάδος, Ἐκδοσις Γ΄ 2010, стр.318, Преподобни Теодор Студит (759-826) заједно са Преподобним Јованом Дамаскином (676-749) представљају најзначајније Свете Оце који су се својим списима борили против иконоборачке јереси, и који су богословски објаснили важност поштовања Светих Икона и Светих Моштиј
[2]https://православнапородица.орг.срб/images/knjige/docs/posledovanie_nedelya_pravoslavia_1904.pdf
[3] ΤΡΙΩΔΙΟΝ, Αποστολική Διακονία της Εκκλησίας της Ελλάδος, Ἐκδοσις Γ΄ 2010, стр.327-348
[4] Επίσημοι Δοξολογίαι Μεγάλων Εορτών, Επετείων και Τελετών, Αποστολική Διακονία 2008, https://www.apostoliki-diakonia.com.gr/product-info.asp?language=2&products_id=241
[5] Свети Јован Шангајски, „Реч анатема и њено значење“ Из Православног живота, 27.том, март-април 1977, стр 18,19 У сабраним делима апостолским и даље у Новом завету Цркве Христове, реч „анатема“ значи потпуно одвајање од Цркве. „Саборна и апостолска Црква анатемизује“, „нека он буде анатема“, „нека буде анатема“, значи отцепљење у потпуности од цркве. Док се у случајевима „одвајања од заједнице са Црквом“ и другим епитимије или казне дају некој особи, особа остаје члан цркве, чак иако њено учешће оганичено у њеној животној милости, онима који су анатемисани су у потпуности отцепљени од ње све док се не покају. Схватајући да црква не може да учини ништа за њихово спасење, у својој тврдоглавосзи и тврдоћи срца, земаљска црква их препушта суду Божијем. Овај суд је милосрдан према онима који си грешници који се кају, али је застрашујући према тврдоглавим непријатељима Бога. „Страшна је ствар пасти у руке живога Бога... јер Бог наш прождире ватру“ (Јевр 10, 31; 12, 29) https://www.vjeronauka.net/pravoslavne-novosti/rec-anatema-i-njeno-znacenje
[6] ΤΡΙΩΔΙΟΝ, Αποστολική Διακονία της Εκκλησίας της Ελλάδος, Ἐκδοσις Γ΄ 2010, стр.342-348
[7] „Синодик Православља“ , Превод са јелинског: + Еп Атанасије (Јевтић), допуна текста и превода, Р. Поповић https://svetosavlje.org/sinodik-nedelje-pravoslavlja/
[8] Посни Триод, превео са Црквенословнеског Епископ Будимски и администратор Темишварски г. Лукијан (Пантелић), Епархија Будимско-Темишварска, Темишвар 2017. стр. 368
[9] https://svetosavlje.org/sinodik-nedelje-pravoslavlja/
[10] ΤΡΙΩΔΙΟΝ, Αποστολική Διακονία της Εκκλησίας της Ελλάδος, Ἐκδοσις Γ΄ 2010, стр.329
[11] ΤΡΙΩΔΙΟΝ, Αποστολική Διακονία της Εκκλησίας της Ελλάδος, Ἐκδοσις Γ΄ 2010, стр.330
[12] ΤΡΙΩΔΙΟΝ, Αποστολική Διακονία της Εκκλησίας της Ελλάδος, Ἐκδοσις Γ΄ 2010, стр.332
[13] ΤΡΙΩΔΙΟΝ, Αποστολική Διακονία της Εκκλησίας της Ελλάδος, Ἐκδοσις Γ΄ 2010, стр.334
[14] Τοῦ Ἰταλοῦ Ἱωάννου. Κεφάλαιον ΙΑ΄. ΤΡΙΩΔΙΟΝ, Αποστολική Διακονία της Εκκλησίας της Ελλάδος, Ἐκδοσις Γ΄ 2010, стр.335
[15] Βασιλείου Ν. Τατάκη, «Βυζαντινή φιλοσοφία», Ἑτερεία Σπουδῶν Νεοελληνικοῦ Πολιτισμοῦ καὶ Γενικὴς Παιδείας, Ἀθήνα 1977,стр.204-205
[16] Епископ Атанасије Јевтић, „Патрологија“ Књига Пета, Братсво Светог Симеона Мироточивог - Врњачка Бања 2019, стр. 48
[17] ΤΡΙΩΔΙΟΝ, Αποστολική Διακονία της Εκκλησίας της Ελλάδος, Ἐκδοσις Γ΄ 2010, стр.340
[18] ΤΑ ΚΑΤΑ ΤΟΥ ΒΑΡΛΑΑΜ ΚΑΙ ΑΚΙΝΔΥΝΟΥ ΚΕΦΑΛΑΙΑ, ΤΡΙΩΔΙΟΝ, Αποστολική Διακονία της Εκκλησίας της Ελλάδος, Ἐκδοσις Γ΄ 2010, стр.340
[19] Епископ Атанасије Јевтић, „Патрологија“ Књига Пета, Братсво Светог Симеона Мироточивог - Врњачка Бања 2019, стр.375
[20]ΤΡΙΩΔΙΟΝ, Αποστολική Διακονία της Εκκλησίας της Ελλάδος, Ἐκδοσις Γ΄ 2010, стр.340
[21] Епископ Атанасије Јевтић, „Патрологија“ Књига Пета, Братсво Светог Симеона Мироточивог - Врњачка Бања 2019, стр.372
[22] Епископ Атанасије Јевтић, „Патрологија“ Књига Пета, Братсво Светог Симеона Мироточивог - Врњачка Бања 2019, стр.373
[23] ΤΡΙΩΔΙΟΝ, Αποστολική Διακονία της Εκκλησίας της Ελλάδος, Ἐκδοσις Γ΄ 2010, стр.342
[24] ΤΡΙΩΔΙΟΝ, Αποστολική Διακονία της Εκκλησίας της Ελλάδος, Ἐκδοσις Γ΄ 2010, стр.348
[25] Епископ Атанасије Јевтић, „Патрологија“ Књига Пета, Братсво Светог Симеона Мироточивог - Врњачка Бања 2019, стр.375
[26] Оригинални текст Синодикона Правослаља из 1583 г. налази се у грамати Кодекс 772 библиотеке Свето-Пантелејмоновог манастира на Светој Гори Атос, као и у Кодексу 285 келије „Акатистна“ светог скита «Кафсокаливја» на Светој Гори Атос.
[27] «Послѣдованіе молебнаго пѣнія о обращеніи заблудшихъ, пѣваемаго въ недѣлю Православія и во иныхъ потребныхъ случаехъ» приводится по санктъ-петербургскому синодальному изданію 1902 г.
[28] «Послѣдованію въ недѣлю Православія», типографія Братства преп. Іова Почаевскаго, Монреаль, 1976 https://www.mystagogyresourcecenter.com/
[29] Vladimir Mosin, Rukopis Pljevaljskog Sinodika Pravoslavlja, Slovo Vol.No.6-7-8, Zagreb 1957,str. 174., https://hrcak.srce.hr/slovo
[30] Dr.Aleksandar Solovjev, “Svedocanstvo pravoslavnih izvora o bogomilstvu na Balkanu, Godišnjak Istorijskog društva BiH., V, Sarajevo 1953, str.52
Извор: Радио Глас
