У Кијеву су живели муж и жена, и имали су сина јединца – бебу. Ти благочестиви људи су нарочито поштовали светитеља Николаја и мученике Бориса и Глеба.
Једном, после празника су се враћали из Вишгорода, где су се налазиле мошти светих мученика. Када су пловили Дњепром, жена је држећи бебу на рукама задремала, и испустила дете у воду. Немогуће је описати тугу јадних родитеља. У својим јадиковкама они су се са жалошћу посебно обраћали светитељу Николају. Ускоро су променили мишљење, и схвативши да су очито нечим разгневили Бога, одлучили су да се усрдном молитвом обрате чудотворцу, молећи за опроштај и утеху у тузи која их је снашла.
Следећег јутра је црквењак софијског Сабора у Кијеву, дошавши у храм, чуо дечији плач. Заједно са чуваром је ушао у храм. Пред ликом светитеља Николаја су угледали бебу, која је била потпуно мокра, као да је малочас изнета из воде. Вест о пронађеној беби је убрзо дошла и до родитеља. Они су тог тренутка отрчали у Цркву и ту се уверили да је дете њихов син који се утопио. Вратили су се кући радосни, благодарећи Бога и Његовог великог чудотворца Николаја.
Светитељеву икону, пред којом је пронађено утопљено дете до дан данас називају Мокри Никола.
Приредила редакција портала "Ризница"
