Наш живот је апсурдан – апсурдан у својој бескрајности. Једино што га испуњава смислом је наша воља. Како хоћемо да живимо – са Христом (не са Богом уопште, него са Христом) или да идемо својим путем, чинећи шта хоћемо.
Ово је једини разлог који објашњава наше постојање овде на земљи. Смрт долази прилично брзо - и то не само код старијих људи. Али чак и ако узмемо њихов пример, нико није живео на овом свету више од 120 година, о томе говори Стари Завет. Као што ми је један деведесетогодишњи верник рекао: „Имам још 30 година испред!
Управо на то је мислио – границу од 120 година људског живота на земљи.
Научници кажу исто: наука практично не познаје документоване случајеве када су људи живели дуже. Испоставило се да наш живот није тако дуг. Због тога је врло неозбиљно размишљати: „За сада ћу живети као слободан човек, а како будем старији, живећу духовни живот. Не, никада то нећеш учинити на тај начин. Ниједан од оних који су овако расуђивали није успео да окрене свој живот у другом правцу. Човек се навикне, вео му покрива очи, благодат га напушта и никад се не буди. Не зато што Бог не жели да се пробуди, већ зато што он сам то не може. Ако у младости кренете на погрешан курс, скоро је немогуће то променити током година. А ако се и ви надате да ће Бог послати време, Бог га неће послати. Бог се не може преварити. То не функционише. Неће ићи овако: „Сад ћу мало украсти, мало убити, па ћу се покајати." Такође, "А кад постите, не будите суморни као лицемјери: јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. "А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј,да те не виде људи гдје постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно."(Матеј 6:17-18)
Видиш? Чак и говорећи о покајању, Господ учи борби против нарцизма. Ова болест прати човека свуда, чак и у херојским делима. Човек дође у Цркву, почне да пости и одмах га чека помисао. Шта може бити заједничко посту и лицемерју? Зашто Господ овде говори о лицемерима? Јер, постећи за Бога, човек се радује. И обратно: кад пости за представу, хода около тужног лица. Једно је попити чашу воде у име Господње, а друго попити цео канистер. Каква је ту благодат - пожури лекару!
Веома је важно зашто изводимо ову или ону акцију. Од тога зависи да ли ће бити освећено благодаћу или не. Раније, на пример, када су оснивали породицу, млади су се интензивно молили да благодат Божија сиђе на њихову заједницу. Данас се све узима безбрижно - укључујући и вољену особу. Журимо да узмемо све од живота - и желимо да узмемо све од људи. Ужасно слепило је захватило људски род, скривајући од нас оно најочигледније. А свађе, сукоби, ратови су директна последица слепила савременог човека. Апостол Павле у свом писму Галатима с разлогом каже: „Али ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истријебите." (Гал. 15). Данас се то дешава свуда. Муж и жена долазе код мене по савет и почињу да се нападају толико да се осећате као да сте у кавезу са предаторима. А разлог је само један: шта год ми верници урадили, потпуно смо лицемерни. Зашто смо лицемери? Зато што се цењкамо са Богом за више права. Али која права могу имати пред Богом? Да ли је прави пост потребан Богу, или човеку? Зашто нам је Господ дао пост? Пост је посвећење. Део себе посвећујемо Богу, ето шта је пост. Учиниш мали подвиг за Христа – и Он га одмах умножава у врлину и знање. Црква каже: данас можете јести храну, а сутра нећете јести ништа; и после неког времена опет можеш да једеш шта хоћеш. Исто је и са браком: ако волиш, заснуј породицу, не чини прељубу, везе нису игра. Сва ова ограничења или, ако хоћете, забране је Црква створила с разлогом. Они нам показују, најпре, пут да добијемо благослове од Бога, Који је створио све земаљске благослове: храну, утеху, осећања, односе; и друго, која је била Његова намера, а како они „раде“. Циљ оправдава средства. Ако човек пости да би добио исцељење од болести, овде неће бити благодати, јер га покреће страх: видећи смрт пред собом, он свим силама жели да се удаљи од ње. Такав пост је пост за себе, а не за Христа.
Да ли то значи да је прави пост потребан Богу, а не човеку? Наравно да не. Богу није потребно да се одрекнеш меса, алкохола или пушења, на пример. Потребна му је ваша љубав и оданост. Зато, када се у име Његово привремено одрекнемо земаљских добара и једемо кромпир уместо меса, или попушимо једну уместо три кутије цигарета, Бог нам одмах јури у сусрет, шаљући благодат и знање. И што више ограничења човек себи намеће у име Господње – на пример, у првим данима поста практично одбија храну или чак одустаје од цигарета – то више благодати добија као одговор од Бога. То је оно што је важно разумети. Нажалост, данас смо скоро изгубили способност расуђивања по овој логици – логици самопожртвовања. Већ сам једном рекао да је тајна Крштења посвета Богу. Могло би се рећи да је то хиротонија лаика. Зато, строго говорећи, свештеник не може рећи „Благословено Царство...“ ако у цркви нема ни једног мирјана. Сваки хришћанин је посвећен Богу. И човек мора некако да изрази своју посвећеност. Господ се непрестано брине о нама. Он се не брине о нама због наших заслуга или захтева, већ зато што смо Му веома драги. О томе веома добро пишу свети оци, духовни људи који су осетили ову невероватну Божанску љубав. Једино што Господ жели од нас је да Му покажемо оно што нам Он показује. „Као што се Ја теби посвећујем, тако се и ти мени посвети!” - Он каже. И оно мало што Му можемо дати, Он оцењује као изузетно велико. Како је старац Пајсије волео да понавља: једемо сочно грожђе у гроздовима – и одвајамо неколико бобица за вино, које се користи у припреми Светих Дарова; Једемо укусан мед кашикама - и дајемо мало воска свећама за богослужење. Оно што доносимо као дар Богу претвара се у молитву – како је то невероватно и мудро, зар не?
Бог је благ и љубазан по својој природи, а наш главни проблем је што смо монструозно груби и окрутни према Њему. Немамо Његову нежност и велику племенитост – нажалост. Ово је тужна истина. И врло често о Богу говоримо неким чудним језиком који само разумемо – описујући Га као жандарма са бичем, који уз претећу вику сустиже кривца и туче га. У Новом завету нема таквог бога. А људи који то кажу једноставно су болесни. Нажалост, има их доста.
Бог брине и о телу и о души. Са великим поштовањем, Он нас спасава и даје нам живот вечни. Зашто је дошло до Оваплоћења? Из ког разлога? Понављам: оно што чинимо за Бога није лицемерје ако се трудимо за Њега и то нам доноси радост. А лицемери су увек суморни, јер се повлаче у себе, немајући ни радости ни благодати.
Презвитер Никола Лудовикос
Извор: Рravmir-ru
