Године 1924. будући патријарх александријски Христофор, тада митрополит леонтопољски, објавио је чланак под називом „Положај Васељенске патријаршије у Православној цркви“.[1] Христофор започиње чланак објашњењем разлога за своју студију: „тенденција да је Васељенска патријаршија у протекле две године имала жељу да прошири своју духовну јурисдикцију на сваку црквену територију или сваку заједницу која је, из овог или оног разлога, била или је изгледала да је лишена редовне духовне управе и надзора, коју неко описује као ‘цркве дијаспоре’.“ Христофор то представља као нешто ново, нешто што се појавило „у протекле две године“ – дакле од 1922. године.
Патријарх александријски Христофор (бивши митрополит леонтопољски)
* * *
Један од кључних прерогатива које полаже Васељенска патријаршија јесте њена јурисдикција над такозваном „дијаспором“ – областима које нису унутар географских граница других аутокефалних Цркава. Многе Цркве не прихватају ову тврдњу, о чему сведочи присуство антиохијских, руских, српских, румунских, бугарских и грузијских јурисдикција овде у Сједињеним Државама и другде у дијаспори. Али Васељенска патријаршија инсистира на томе да је ова искључива екстериторијална јурисдикција заправо древна, укорењена у 28. канону Халкидонског, Четвртог васељенског сабора из 451. године.
Канон 28 је фасцинантан текст. Прво, он признаје да епископ Константинопоља сада има привилегије једнаке епископу Рима, због чињенице да је Константинопољ сада престоница царства и седиште сената. У другој половини канона изјављује се,
[2] Само митрополити Понтијске, Азијске и Тракијске епархије, као и епископи поменутих епархија међу варварима, биће хиротонисани од поменутог најсветијег престола Најсветије Цариградске Цркве.[2]
Ова фраза – „епископи поменутих епархија међу варварима“ – централна је за полагање канонског права Васељенске патријаршије на искључиву јурисдикцију у „дијаспори“.
Године 2000. Грчки православни богословски факултет Часног Крста издао је саопштење о „Предводништву Васељенске патријаршије и значају 28. халкидонског канона“. Текст jе садржавао следећи исказ:
Халкидонски 28. канон изричито је дао цариградском епископу пастирско старање о оним територијама ван географских граница осталих помесних (аутокефалних) Цркава. У 5. веку ове области су обично називане „варварским народима“, јер су биле изван византијске заједнице. (Апостол Павле је у посланици Римљанима 1,14 такође користио термин ‘варвари’ у смислу да се односи на народе изван старог Римског царства.). Канон 28. Халкидонског сабора изгледа појашњава напомену у 2. канону Цариградског сабора који каже да се Цркве у ‘варварским народима’ имају управљати ‘према традицији од Отаца установљеној’.[3]
Дакле, овде имамо у потпуности изложену теорију о „варварским земљама“. Као што се изразио Факултет Часног Крста, одредба 28. халкидонског канона о „епископима горепоменутих епархија међу варварима“ подразумевала је да се односи на „оне територије изван географских граница других помесних (аутокефалних) Цркава“.
Али то није оно што канон изричито каже; то је тумачење. На први поглед, чини се да се канон односи само на епископе који припадају епархијама Понта, Азије и Тракије, који служе међу тамошњим варварима.[4]
Поставља се питање, одакле је настало данашње тумачење „дијаспоре“? Право место за почетак истраживања налазимо у стандардним канонским коментаторима. Зонара пише о дотичној фрази: „Они додељују Цариграду и хиротонисање епископа у варварским народима, који су били у поменутим епархијама, а то су Алани и Руси, јер су први у суседству Понтијске епархије, а Руси Тракијске“. Валсамон објашњава које су границе „Понта“, „Азије“ и „Тракије“, а затим наводи да су „Алани, Руси и други епископи у варварским земљама“. Аристид нам каже: „Само ће му митрополити Понта, Азије и Тракије бити потчињени и од њега бити хиротонисани, као и епископи варвара у таквим епархијама“.
Сви ови коментатори се држе врло дословног тумачења израза „епископи горе поменутих епархија међу варварима“. На прелазу из 19. века долазимо до светог Никодима Агиорита (Светогорца) који у Пидалиону понавља Зонару и каже: „Не само да он треба да хиротонише митрополите поменутих епархија, него и епископе који се налазе у варварским областима које се граниче са поменутим епархијама, као што су, на пример, оне које се зову Алани у суседству епархије Понта и додирују га, док се Руси граниче са епархијом Тракије.“[5]
Нигде у коментарима, почев од Зонаре и Валсамона у 12. веку до светог Никодима на почетку 19. века, нема наговештаја савремене теорије о „варварским земљама”. Почивши митрополит сардски Максим, у својој књизи о Васељенској патријаршији из 1976. године, опширно пише о „варварском“ језику 28. канона, али ни он не наводи ниједан старији извор у прилог савременој теорији о „варварским земљама“.[6] ] Дакле, одакле је настала ова теорија? Колико могу да утврдим, најранији докази за савремену теорију појавили су се на прелазу из 20. века, када се велика јелинска дијаспора појавила широм света, а пре свега у Сједињеним Државама.
* * *
Организовано православно хришћанство први пут се укоренило у суседним Сједињеним Државама у доба грађанског рата, када су основане мултиетничке парохије у Сан Франциску (под Руском црквом) и Њу Орлеансу (лабаво повезаном са Црквом Грчке). Али тек у време збивања везаних за острва Елис 1890-их, православне парохије су почеле да се појављују у Америци у неком значајнијем обиму. Према броју православних верника, највећа православна групација у Новом свету били су Грци. У наредним годинама ови јелински имигранти су основали цркве у источним Сједињеним Државама, а убрзо и даље на западу. Ове грчке цркве су одржавале лабаве везе или са Васељенском патријаршијом или са Црквом Грчке, или, повремено, са Александријом или Јерусалимом. У пракси, те нове грчке цркве су биле функционално независне, вођене од стране лаичких старатељских одбора који су по жељи запошљавали и отпуштали своје свештенике. Отац Џон Ериксон пише: „Није ни чудо што је неколико парохија било доведено у забуну да ангажује варалице, обично монахе скитнице који су се претварали да су рукоположени за свештенике како би добили хонораре који се обично дају за обављање крштења, венчања и других важних ‘обреда и свештенорадњи’. . .'”[7]
За грчко православље Америка је била дивљи запад, док у неким другим православним етничким групама у Америци није било баш тако хаотично. Руска црква у Америци је имала установљену архиепископију, са сталним архијерејом и свештеницима који су уредно постављани на своје парохије. Антиохијци и Срби су имали своје етничке викаријате под руским архиепископом, али иако се Васељенска патријаршија никада није противила овој раној руској јурисдикцији у Америци, није ни јелинску дијаспору препустила надлежности руског архиепископа.
 |
| Цариградски патријарх Јоаким III |
Најзад су Васељенска патријаршија и Грчка црква одлучиле да се нешто мора предузети у вези са грчким заједницама. Патријаршија је 1907. године основала комисију од тројице митрополита са задатком да испита питање ове бројчано све веће грчке дијаспоре. Ко има надлежност над овим људима и њиховим црквама? Како треба руководити јелинском дијаспором? Ова патријаршијска комисија је 12. новембра 1907. г. изложила свој извештај на заседању Светог синода. Укратко износимо садржину тог извештаја и дискусију:
Извештај закључује, позивајући се на свештене каноне — који се не цитирају — да све грчке цркве и заједнице у иностранству, које нису уврштене у канонску територију неке аутокефалне Православне цркве, јурисдикцијски зависе од Васељенске патријаршије. Зарад доброг успеха овог пројекта Комисија је била мишљења да Васељенска патријаршија треба да се обрати аутокефалним сестринским Црквама да затраже од Васељенске патријаршије формалну сагласност за постављање својих архијереја и свештеника који би били задужени за њихове филијале у иностранству. У овом случају, Васељенска патријаршија не би имала право да одбије; то би, укратко, била чиста формалност.
Његова Светост патријарх Јоаким III није се сложио, већ је предложио да, барем у Европи, ствари остану такве какве јесу, а да парохијске заједнице свуда и надаље зависе од својих Цркава. Што се тиче грчких заједница у Америци, оне би подносиле извештај непосредно атинском Светом синоду.[8]
Колико видим, овај извештај је најранији пример теорије о „варварским земљама“ канона 28, иако се сâм канон не цитира директно. Важно је напоменути да се патријаршијска комисија и сâм патријарх Јоаким нису слагали око примене овог схватања.
У марту наредне, 1908. године патријарх Јоаким и његов Свети синод издали су Томос којим су права Патријаршије у дијаспори уступили Грчкој цркви.[9] Томос јасно поставља теорију о „варварским земљама“ као основицу за јурисдикцију Цариградске патријаршије у дијаспори, док се истовремено посебно фокусира на етничке Грке, а не на све православне хришћане. Томос започиње тврдњом да Свети синод покушава да у древним канонима пронађе основу за суочавање са новонасталим специфичним пастирским изазовом. Синод пише: „Шта да радимо сада када се садашњи Патријаршијски и Синодални Томос тиче оних који се налазе изван утврђених граница појединих аутокефалних црквених предела расутих по Европи и Америци и у другим земљама са грчким православним црквама, које су до сада неодређене и недефинисане по питању јединственог устројства канонске духовне власти.”
Томос затим износи теорију о варварским земљама:
Из разлога што је духовна зависност наведених цркава била ненормална и неодређена, канонско устројство је очигледно било нарушено, јер је било сасвим јасно да ни Пресвета Црква Грчке, под нашим Патријаршијским престолом, иако је суверена у аутокефалности са одређеним границама, нити пак нека друга Црква или Престо могу полагати сопствено право на то да канонски досеже ван граница своје области, осим нашег Пресветог, Апостолског и Патријаршијског Васељенског престола, како из прерогатива датог му да хиротонише епископе у варварским земљама и оне које су означени да су изван одређених црквених предела, тако и по сили апелација, ваљано оправданих да врши врховну духовну заштиту наведених цркава на страном [тлу].
Томос затим наводи да Патријаршија уступа Грчкој цркви „право надзора над свим грчким православним црквама у дијаспори“. У Томосу су наведени различити услови – Свето миро мора се добијати од Васељенског патријарха, који се има литургијски помињати; парохијски свештеници морају добијати канонско именовање од Светог синода Грчке; свака парохија мора давати новчане прилоге Патријаршији.
За почетак имамо веома изразит канонски исказ: указивање на право Константинопоља „да хиротонише епископе у варварским земљама“ јасан је позив на 28. канон, а Томос тврди да само Константинопољ може „канонски досезати ван граница своје области”. Према Томосу, ниједна друга Црква не може вршити јурисдикцију у дијаспори, у пределима ван своје одређене канонске области. Ово би се вероватно односило на полагања права Руске цркве која је имала епископе у Америци и Јапану.
Међутим, Томос се очигледно односи на Грке, а не на православне уопште. Томос не уступа те негрке другим православним Црквама; у ствари, Томос не помиње негрчке православне у дијаспори.
* * *
 |
| Мелетије Метаксакис, тадашњи митрополит атински (фотографија снимљена за време његове посете Америци) |
Према Томосу из 1908. године, Грчка црква је требало да пошаље епископа у Америку, али су грчке парохије у дијаспори биле добро расцепкане. Ни после десет година, до 1918, епископ није био послан. Ово је, наравно, било доба „ројалистичко-венизелистичких“ подела, па су се и грчке парохије у Америци делиле по политичким линијама већ према фракцијама у Краљевини Грчкој. Затим, 1918. године, нови митрополит атински (још не са титулом „архиепископ“), Мелетије Метаксакис, отпутовао је у Сједињене Државе са својим пријатељом, епископом Александром Демоглуом, и почео да организује грчке парохије у црквену јединицу која ће постати Грчка архиепископија. Ова Архиепископија је одржала свој први конгрес свештенства и мирјана 1921. године, а истовремено је као јединица правно инкорпорирана. Као установа Архиепископија је претпрошле, 2021. године, обележила 100 година постојања
Зашто онда 2022. годину прослављамо као стогодишњицу Архиепископије? До 1921. године Мелетије је био персона нон грата у Грчкој; његово богатство је расло и опадало заједно с његовим политичким савезником Венизелосом, а кад је ројалистичка фракција повратила предност, Мелетије није био више митрополит. Вратио се у Америку, али овога пута као изгнаник. Када је Грчка архиепископија основана у лето 1921. године, црквени положај и Архиепископије и Мелетија био је прилично неизвестан.
Крајем те године све се драматично преокренуло: Мелетије је у децембру изненада изабран за васељенског патријарха у нерегуларној процедури у којој је учествовао мањи број законитих епископа-електора. Васељенски престо је био упражњен од 1918. године, у неизвесно време које се поклопило са грчко-турским ратом. Мелетије је у трену од свргнутог митрополита атинског постао водећи архијереј у православном свету. Устоличен је у фебруару, а један од његових првих патријарашких аката, 1. марта, био је опозив Томоса из 1908. године и успостављање патријаршијске јурисдикције у дијаспори.
Овај опозив је обављен преко Праксиса који су издали Мелетије и његов Свети синод.[10] Овај документ је прво место за које знам да је изложена потпуно експанзивна теорија о „варварским земљама“, без ограничења на етничке Грке. Праксис каже за Томос из 1908. године да је дао Цркви Грчке патријаршијско „канонско право врховне власти и заштите над грчким православним заједницама у дијаспори и над онима које су ван утврђених граница пресветих православних аутокефалних Цркава“. Праксис прецизира да су те заједнице „говориле грчким језиком“. И из разлога што Грчка црква није била успела да успешно организује ове заједнице, Цариград враћа своју власт над дијаспором „својим неприкосновеним правом да управља и руководи својим сопственим канонским овлашћењем које јој припада из светих канона и црквеног устројства, у шта спада и црквени надзор над онима изван и у дијаспори православних заједница“. Тако Праксис прелази са фокуса на људе који говоре грчки на све православне заједнице, било које етничке припадности или језика. Да би отклонио сваку сумњу у експанзивност ове тврдње, Праксис достиже свој врхунац у свом претпоследњем пасусу:
Она одмах повраћа потпуна и неокрњена Своја управна канонска права и непосредан надзор и руковођење – без изузетка – над свима православним заједницама које се налазе ван граница сваке од аутокефалних Цркава, било у Европи, или Америци, или било где другде; доводећи их одмах у непосредну црквену зависност и руковођење, и одређује да ће оне које настану после овога припадати само Њој и од Ње поседовати ваљаност својег црквеног установљења и ваљаности.
Затим, 17. маја, Мелетије и његов Свети синод издају Томос којим се Северно-јужноамеричка архиепископија оснива као епархија Васељенске патријаршије.[11] Овај мајски Томос почиње понављањем теорије о „варварским земљама“: „Канонске уредбе и вековна пракса Цркве подвргавају православне заједнице за које се утврди да су изван канонских граница појединачних светих Божјих Цркава под пастирско руковођење Пресветог, Апостолског, Патријаршијског, Васељенског престола“.
За разлику од Томоса из 1908, који почиње експанзивном тврдњом о територијалној надлежности, али се затим помера ка фокусу само на јелинску дијаспору, и за разлику од ранијег Праксиса из марта 1922. који је опозвао Томос из 1908, Томос из 1922. уопште не помиње етничку припадност. Томос налаже да „од сада све православне заједнице које се налазе у Северној и Јужној Америци, и сва православна црквена тела која постоје сада или ће се убудуће оснивати, биће позната као чланови једног тела, односно ‘Православне архиепископије за Северну и Јужну Америку’.“ Не „Грчка архиепископија“, већ „Православна архиепископија“.
Ову Архиепископију Томос сврстава на петнаесто место на ранг листи митрополија Васељенске патријаршије и утврђује структуру Архиепископије. Архиепископију треба поделити на епархије, а за почетак Томос препоручује четири. Занимљиво је да се Њујорк уопште не помиње. Архиепископ има градове Вашингтон, и Филаделфију, а остале три епархије су Чикашка, Бостонска и Калифорнијска. Архиепископ и епархијски архијереји чине Епархијски синод.
Томос даје Архиепископији приличну независност – свакако много више независности него што је има садашња Грчка архиепископија. У случају упражњеног места, било архиепископа или неког од епархијских седишта, Епархијски синод бира наследника, по овом поступку: Свети цариградски синод има списак подобних кандидата за епископа, а затим Стални савет свештенства и лаика (у суштини, еквивалент садашњем Архиепископском савету, или Митрополијском савету) „предлаже“ своје подобне кандидате – што је у основи именовање. Епархијски синод бира кандидата са списка, с чиме треба да се сагласи Васељенски патријарх.
Наравно, ништа од овога не важи данас – још од реорганизације Архиепископије 1930-31. Свети синод у Цариграду обавља избор нових архиепископа, без икакве улоге саме Архиепископије у поступку избора, осим саветодавне додељене Архиепископском савету.
Као што смо видели, Томос из 1922. године нема етнички карактер – чини се да замишља Архиепископију као једино канонско тело за све православне хришћане у Северној и Јужној Америци. Архиепископија никада није имала свеправославни карактер који се чинило да је Томос подразумевао. Оригинална Повеља Архиепископије, такође издата 1922. године, говори о њој као о Грчкој архиепископији, намењеној оним православним хришћанима који користе грчки као свој литургијски језик. Повеља прецизира да Архиепископија постоји да би организовала духовни живот Грка и православних Американаца грчког порекла.
* * *
 |
| Мелетије Метаксакис као васељенски патријарх |
Ова два акта Мелетија и његовог Синода били су само део налета активности Васељенске патријаршије. У марту, истог месеца када је укинут Томос из 1908. године, Мелетије је провео недељу дана преговарајући са делегацијом Српске православне цркве поводом васпостављања Патријаршије. Другим томосом основана је митрополија Тијатире и Велике Британије за парохије у средњој и западној Европи. Томос о Северној и Јужној Америци дошао је у мају, а у септембру је Мелетије издао документ о ваљаности англиканских рукоположења, што није било случајно, јер је Британија била један од пресудних играча у дотле неизвесној будућности Турске, а Мелетије је неколико година јавно изражавао наду да би Света Софија могла бити враћена православнима.
Мелетијев избор и све ове активности које сам управо навео десиле су се у време застоја у грчко-турском рату, затишја пуног напетости пре грчке малоазијске катастрофе. У фебруару и марту, када је Мелетије устоличен и када је опозвао Томос из 1908. године, савезници, предвођени Британијом, одржали су дипломатске састанке у Лондону, покушавајући да посредују у примирју. Ататурк за то није хајао, а Грци су били све више деморалисани и подељени. У априлу је Мелетије писао Венизелосу: „Сигурно је да се сви ми овде и у Смирни и у Атини боримо у мраку и ударамо на пријатеље и непријатеље без икаквог одређеног циља…“[12] У недељама које претходе Томосу о дијаспори, совјетска власт – која је са своје стране била заузета прогоном Руске православне цркве – слала је велике суме новца као помоћ Турској. Грци су почели да се ослањају на Цариград, али су пуцали у празно.
Ово је контекст у коме су Мелетије и његов Синод опозвали Томос из 1908. године и основали Архиепископију за Северну и Јужну Америку. Будућност Васељенске патријаршије, Православља не само у Турској већ и у Русији и, искрено, свуда другде, одједном је постала неизвесна. Велика царства која су вековима одређивала православни свет – Руско, Отоманско, Хабзбуршко – одједном су нестала, а на њиховом месту је у најбољем случају настала неизвесност, а у многим случајевима прогон и разарање. У том контексту Мелетије, можда најамбициознији и политички најнастројенији патријарх у историји, драматично је изнова осмислио саму установу Васељенске патријаршије, преобликујући њену сврху у господара експанзивних „варварских земаља“ које су захватале већи део глобуса.
* * *
На почетку овог рада цитирао сам будућег патријарха александријског Христофора, који је тврдио да је Васељенска патријаршија почела да шири своју јурисдикцију на дијаспору тек 1922. године – дакле, овим Томосом из 1922. године. Иако полагање права Патријаршије на дијаспору можемо пратити мало даље у прошлости, до 1908. године, Христофор је углавном у праву: теорија о „варварским земљама” изгледа да датира с почетка 20. века – први пут је јасно разрађена у Томосу из 1908. године, а није била потврђена било каквим практичним учинком све до 1922. године.
Последњи постскриптум. Патријарх Мелетије је отац савремене теорије о „варварским земљама“, мада је кроз неколико година одбацио ту теорију. Турци су га 1924. г. протерали из Цариграда, а 1926. г. изабран је за александријског патријарха. Следеће године свргнуо је свештеника у Мароку који је иначе у давна времена био под јурисдикцијом Рима. Свештеник се обратио Васељенском патријарху, који је тврдио да има јурисдикцију над Мароком (који би се у овом тренутку сматрао „дијаспором“). Мелетије је одговорио полагањем права Александрије на сву Африку, иако је до тог тренутка његова титула обухватала само „Александрију, Либију, Пентапољ, Етиопију и сав Египат“. [13] Овде видимо да 1927. године, упркос теорији о „варварским земљама“, Александрија полаже право на „Сву Африку“, мада све до 2001. године Васељенска патријаршија није прихватила ово полагање права на „Сву Африку“.
Свакако сам спреман да ми се у вези овога покаже да нисам у праву. Ја нисам канонолог или историчар Византије; можда су Валсамон и Зонара једноставно игнорисали теорију о „варварским земљама” када су тумачили 28. канон. Могуће је, претпостављам, да је свети Никодим на прелазу из 19. века такође занемарио ту теорију, а можда је Васељенска патријаршија приговорила руској јурисдикцији у Америци неким још непронађеним документом. Али најједноставније објашњење – поткрепљено доказима којима располажемо – јесте да теорија о „варварским земљама“ из 28. канона води своје порекло с почетка 20. века, када се велика грчка дијаспора појавила широм света, и затим, убрзо након тога, Васељенска патријаршија под Мелетијем Метаксакисом морала наћи своје место будући суочена с претњом за свој опстанак јединственом у 500 година.
_________________________
Белешке:
[1] Christophoros, Metropolitan of Leontopolis, “The Position of the Ecumenical Patriarchate in the Orthodox Church (Положај Васељенске патријаршије у Православној цркви) (1924)”, Orthodox History (August 26, 2020), https://orthodoxhistory.org/2020/08/26/the-position-of-the-ecumenical-patriarchate-in-the-orthodox-church-1924/, translated by Sam Noble from the French, published as “Le patriarcat œcuménique vu d’Egypte,” Revue des études Byzantines 137 (1925), 40-55.
[2] Rhalles and Potles, 2:280-286, quoted in Fr Patrick Viscuso, Orthodox Canon Law: A Casebook for Study, 2nd ed. (Holy Cross Orthodox Press, 2011), 83. Ево алтернативног превода: „Митрополити епархија Понта и Азије и Тракије, а исто тако и епископи у [областима] barbaricum-a поменутих епархија, треба да буду хиротонисани само од горепоменуте најблаженије столице у Цариграду“. Ralph W. Mathisen, “Barbarian Bishops and the Churches ‘In Barbaricis Gentibus’ During Late Antiquity, Speculum 72:3 (July 1997), 669. И опет, о. Џон Ериксон: „Сходно томе [kai hōste], митрополити – и само они– епархија Понта, Азије и Тракије, као и епископи поменутих епархија које су међу варварима [eti de kai tous en tois barbarikois episkopous tōn proeirēmenōn Dioikēseōn], треба да буду хиротонисани од стране најсветијег престола пресвете Цариградске цркве“. Fr John H. Erickson, “Chalcedon Canon 28: Its Continuing Significance For Discussion of Primacy in the Church,” 1.
[3] Faculty of Holy Cross Greek Orthodox School of Theology, “The Leadership of the Ecumenical Patriarchate and the Significance of Canon 28 of Chalcedon,” Greek Orthodox Archdiocese of America (April 30, 2009), https://www.goarch.org/-/the-leadership-of-the-ecumenical-patriarchate-and-the-significance-of-canon-28-of-chalcedon.
[4] Матисен објашњава: „Исказ из 451. г. ставио би Константинопољ на исти административни ниво на којем су Антиохија и Александрија, које су већ тврдиле да имају надзор над варварским црквама у областима које се граниче са епархијама Оријента и Египта. То би такође затворило процеп који је могао да остави Кесарију као митрополитску столицу Јерменије ван стварне контроле Константинопоља, чак и кад је Константинопољ имао власт над самом Кесаријом. Сваки варварски епископ на територијама које су се граничиле са епархијама Понта, Азије и Тракије сада је требало да буде одговоран непосредно Цариграду; остале везе су поништене.” (Mathisen, 669). Архимандрит Кирил Ховорун пише: „Цариградски патријарси нису имали привилегију да хиротонишу епископе међу ’варварима’ који су живели изван Царства, у Barbaricum-у. То је јасно из чињенице што тамо није било епископа, осим можда на Криму. Цариградски патријарси су хиротонисали само епископе за „варваре“ који су живели у три епархије Царства.”(Cyril Hovorun, “On the Formation of Jurisdictional Limits of Eastern Churches in 4-5th Centuries,” Orientale Lumen IX Conference Proceedings. Society of St John Chrysostom Eastern Christian Publications. 2005. 87-103). Ериксон се слаже: „Које је значење и примена израза ’епископи горепоменутих епархија које су међу варварима‘? Сасвим је јасно, пре свега, да то не значи неограничену власт над епископима међу варварима ма где они били – над целокупном „дијаспором“, како бисмо данас рекли. То није значило власт над пределима Горњег Нила, који не само што су били у близини Египта, већ су и одатле просветљени, или власт над пределима источно од грађанске епархије Оријента, за које важе слична разматрања. У свим тим пределима надзор у питањима која се односе на рукоположења и црквено устројство дуго је био у рукама Александрије, односно Антиохије још од предникејске старине, и тако су и остали. Поред тога, имајући у виду очигледно настојање на доследности са ранијим канонима која се огледа другде у овом халкидонском псифосу, мало је вероватно да је сабор покушао да измени одредбе 2. канона I Цариградског (Другог васељенског сабора), који је рекао да се „Божје цркве међу варварским народима [en tois barbarikois ethnesi] требају управљати према обичају који је преовладавао од времена Отаца.“ (Erickson, 12).
[5] St Nicodemus the Hagiorite, The Rudder (Pedalion) of the Metaphorical Ship of the One Holy Catholic and Apostolic Church of the Orthodox Christians, or All the Sacred and Divine Canons (Orthodox Christian Educational Society, 1957), 276.
[6] Maximos, Metropolitan of Sardes, The Oecumenical Patriarchate in the Orthodox Church: A Study in the History and Canons of the Church (Thessaloniki: Patriarchal Institute for Patristic Studies, 1976), 221-229.
[7] Fr John H. Erickson, “Organization, Community, Church: Reflections on Orthodox Parish Polity in America,” Greek Orthodox Theological Review 48:1-4 (2003), 72. See also Matthew Namee, “The Myth of Unity,” Orthodox History (January 29, 2018), https://orthodoxhistory.org/2018/01/29/myth-of-unity/.
[8] G. Bartas, “Chez les Grecs Orthodoxes,” Échos d’Orient 68 (1908), 54-55. Published in English as “Who Had Jurisdiction Over the Diaspora in 1907?” Orthodox History (August 12, 2022), https://orthodoxhistory.org/2022/08/12/who-had-jurisdiction-over-the-diaspora-in-1907/.
[9] Original Greek text published in Paul Manolis, The History of the Greek Church of America in Acts and Documents, Vol. 1 (Ambelos Press, 2003), 310-315. Click here to view the Greek original and click here to view an English translation.
[10] Published in Εκκλησιαστική Αλήθεια 1922, 129-130. Click here to view the Greek original and click here to view an English translation.
[11] Published in Εκκλησιαστική Αλήθεια 1922, 218-220. Click here to view the Greek original and click here to view an English translation.
[12] Michael Llewellyn Smith, Ionian Vision: Greeks in Asia Minor, 1919-1922 (University of Michigan Press, 1973), 274.
[13] J. Lacombe, “Chronique des Églises Orientales,” Revue des études Byzantines 174 (1934), 230.
Матеј Нејми
(Matthew Namee)
За наш портал превод са енглеског приредио:
протођакон Радомир Ракић,
сарадник информативно-катихетског портала "Ризница"
Извор: Оrthodoxhistory.org
