Данас у читавом хришћанском свету постоје многе заједнице које себе називају црквом, иако међу њима постоје мање или веће разлике. Међутим, права Црква може бити само она која историјски потиче од Господа Исуса Христа и апостола, која има неизмењено Христово и апостолско учење. Таква Црква има своју јерархију, свете Тајне и благодат Светога Духа. Осим тога, она има у себи светост и светитеље. Једном речју: Црква Христова је једна, света, саборна и апостолска.
Дакле, то је и таква је наша Православна Црква као организација и установа, “стуб и тврђава истине” (Тим. 3, 15), живи и животворни божански организам, као што и каже у светом Јеванђељу Сам Господ Исус Христос апостолу Петру…”Сазидаћу Цркву своју и врата паклена неће је надвладати” (Мат. 16, 13-19). Неће је надвладати, јер је она по апостолу Павлу Тело Христово и благодатно Царство Божје овде на земљи (Еф. 1, 22-23). Црква је, фигуративно речено, богочовечански организам – има своје удове и чланове од којих се састоји, и има једну главу која командује свим удовима, тако се и обезглављено човечанство вером кроз Цркву овозглави Господом Исусом Христом. Јер, удови и чланови Цркве као Тела Христовог јесу сви верујући крштени у Господа Христа хришћани, који као богочовечански организам имају једну главу – Господа Христа. Дакле, сви покајани и вером и крштењем сједињени чланови целе Цркве, “као избор Господњи” заједно са Главом својом стајаће с десне стране Свете Тројице – јер где је глава ту је и тело.
Црква је једна, али је ми људи ипак, делимо на небеску и земаљску. У небеској Цркви нема греха, нема невоље, болести и уздисања. Зато је она торжествујућа Црква, где се са торжеством вечно слави Бог. У земаљској Цркви, пак, досађују и грех, и болест, и разне невоље и пакости људске и сатанске заједно са смрћу. Зато је она војујућа Црква, која се у овом свету бори са сатаном и злом у свету испод неба. Она има задатак у овом свету прописан од свог Оснивача Господа Христа, да све људе кроз веру и крштење и врлине учи, позива и води у Царство Небеско. Као што и каже и Сам Спаситељ Христос: “Ко узверује и крсти се спасен биће, а ко не узверује и не крсти се осуђен биће” (Мар. 16, 15-16).
Дакле, хришћани се спасавају само у Цркви и кроз Цркву, и то вером, светим Тајнама и светим врлинама. Зато је Црква још названа: Благодатно Царство Божје на земљи, јер кроз њу примамо благодат Божју којом се спасавамо.
За све ово потребан нам је храм Божји, или како ми обично кажемо Царство Христово. Истина, и небеса се називају дом Божји, и тело односно срце верујућих људи назива се дом Божји. Тамо где је Бог тамо је и дом Божји. Али ми овде хоћемо да говоримо о светом храму. Храм је најсветије место на земљи. Иако се Богу можемо молити свуда и на сваком месту, ипак су потребна места за религиозне потребе верних и за богослужење. Такво богослужбено место на коме је Христос учио верујући народ до оснивања свете Евхаристије био је Јерусалимски храм. После Тајне вечере када је Христос установио свету Евхаристију, то јест свету Тајну Причешћа, хришћани су се сакупљали на молитву и свету Евхаристију по приватним кућама, где се проповедала и реч Божја.
Када су основане хришћанске општине, подизани су онда и посебни храмови, као што је храм у Антиохији о коме се говори у Делима апостолским (Дел. ап. 11, 26). У прва три века за време гоњења, хришћани су се сакупљали на молитву по пећинама и катакомбама, као и на гробовима мученика и другим скровитим местима. Свети Дионисије Александријски каже: “Свако место куда нас невоља шаље, поље, пустиња, лађа, стаја, затвор, служи нам уместо храма.”
У трећем веку, када је престајало гоњење, подизани су многи хришћански храмови. О томе говоре тадашњи хришћани жалећи се да им незнабошци разарају храмове. То се исто види и из Едикта (3. фебр. 303.) цара Диоклецијана (284-312), којим наређује да се хришћански храмови затворе и разоре. Цар Галијен (260-268) укида гоњење и враћа хришћанима храмове да их поново саграде.
Када је Цар Константин, победивши Максенција, својим Едиктом 313. године дао хришћанима коначно слободу, почели су се градити многи лепи храмови. И још у ту сврху користиле су се царске дворане за суђење зване базилике (василике). Сам цар Константин подигао је многе храмове широм римског царства у Јерусалиму, Витлејему, Цариграду, Риму и многим другим местима. Поред храмова подизани су звоници, капеле, гробља, који су као света места служили за богослужбене потребе.
Тако можемо рећи да је храм, Божји дом, или црква, свето место где се верни хришћани сакупљају ради богослужења; ради слављења и величања Бога, и где се савршава најсветија жртва Христова, света Евхаристија, да би кроз њу верни могли бити учесници светих и спасоносних истина и дарова који им се дају од Господа Христа у Његовој Цркви.
Храм или црква зове се грчки кириакон (кириаки), отуда немачки Kirche и црквенословенски церков, српски црква, латински dominikum, (domus, dominika) што значи кућа Господња, дом Господњи; од грчког Еклисија је француски L’ eglise, и тако даље.
Цркве подигнуте у хришћанским гробљима, на гробовима мученика, звале су се мартирија. То је Божји дом где се верни скупљају ради приношења жртве и на молитву на гробу мученика, који је својом крвљу посведочио своју веру и љубав према Богу. Таквих има много – Црква почива на костима мученика.Црква нам је потребна од рођења до смрти. У Цркви се кроз веру и крштење духовно рађамо. У Цркви се кајемо за грехе своје и исповедамо. У Цркви кроз свето Причешће примамо тело и крв Господа Исуса Христа, Њиме се духовно хранимо, обожавамо и освећујемо сједињујући се са самим Господом. У Цркви се младенци венчавају и кроз ту свету Тајну примају благослов Божји за срећан брак и пород. У Цркви уз молитву за здравље режемо славски колач и приносимо га у част светитеља кога славимо Богу, да га као нашу жртву прими у свој наднебески жртвеник. У Цркви кад смо болесни ми или неко од сродника, молимо се Богу за здравље. Кад нас Бог позове са овог света, и тада нас доносе у цркву сродници и пријатељи, да нас са Црквом и молитвом испрате са овога света Богу. Благо оном ко се кроз веру и Цркву своју свету трудио да буде угодан Богу, тај ће се спасти.
Зато у свети храм треба да идемо што чешће да се молимо. Један велики светитељ каже: ” У цркву улази као у небо, и у њој не говори и не мисли ни о чему земаљском. Кад си у цркви не блуди и не лутај умом, јер они који стоје пред царем не смеју се, нити разговарају, нити расејавају умом. Време проведено у храму на богослужењу, најбоље је искоришћено. Излазећи из храма са молитве сви смо једни другима некако светлији, свечанији и милији. Јер нас не чини бољим и лепшим брига о телу, него брига о души. Ништа није тако вредно као лепота душе испуњене добродетељима као што је чедност, кротост, смерност, страх Божји и друге добродетељи. Зато се постарајмо да у себе што пре уселимо ову духовну лепоту.”
Ко се труди и ревнује да молитвено, без лењости проводи време у светом храму, кад га узнемирава каква туга, невоља и брига, она се ту у светом храму одгони, гаси и брзо нестаје. Међутим, са многољудних тргова, утакмица, приредаба, кафана и кафића, као и других сличних скупова, свако се кући враћа душевно празан, оптерећен многим бригама, нерасположењем и разним душевним па и телесним бољкама. Зато, ако би ти постојано и често проводио време у светом храму на богослужењу, онда би сигурно скинуо са себе то зло које си добио на другим скуповима. И опет, ако будеш бежао одавде из светог храма, онда ћеш сигурно и она добра која си стекао расточити и изгубити, вели свети Јован Златоусти, светитељ који је саставио најсветије наше богослужење, свету Литургију.
Духовну обнову сваки искрено верујући човек почиње у светом храму. Зато су наши преци свети и праведни, велики и мали, зидали Богу храмове у облику наших манастира и цркава, па се у њима Богу молили и нама их као свом потомству у аманет оставили.
У последње време наш је народ те своје светиње запустио, заборавио, па чак многе обесветио и порушио. Сад је дошло време да се са многим невољама, враћамо себи и својим светим храмовима и обнављамо их. Свака обнова и човека и народа почиње са духовним обнављањем, и то од куће Божје; од дома и храма Божјег, па је тако почело и код нас. Многи су се некрштени крстили, многи су се невенчани венчали. А онда су са својим архијерејима, сви заједно и свештеници и монаси и народ већ неколико година интензивно почели своју обнову, попут предака са зидањем и обнављањем цркава и манастира….
Архимандрит Јован (Радосављевић),
ПОЗНАЊЕ ИСТИНЕ, Манастир Благовештење,
Овчар Бања 2002.
