Милош Црњански и Његош

Поводом 210 година од рођења Петра II Петровића Његоша и 130 година од рођења Милоша Црњанског

Често се, кад мислим о Црњанском, сјећам његове реченице; „Живот ће бити увек нешто више од литературе“ (Коментар уз „Посланицу“). Али ми се учине и срећно противречним његова увјеравања да у тзв. чистој поезији „песник треба да остане сен која није видна“, док, поводом своје поеме „Ламент на Београдом“ децидно каже: „Међутим, то сам ја, од речи до речи“.

Већ је толико написано и речено о Црњанском. Андрић је одмах знао ко је он, изјавивши да је Милош једини богомдани писац међу српским писцима те велике генерације. Андрић је казао: „међу нама“.

Док је лутао „још, витак, са сребрним луком“, Милош Црњански се први пут срео с Његошем, 1920. године, у Венецији. Пјесничко свједочанство тог сусрета представља:

ЊЕГОШ У ВЕНЕЦИЈИ

Насмешио се последњи пут,

у прозору се сјаше као запети лук,

као Месец у води, млад и жут

Риалто.

Мирисаше болан своје беле руже

и гледаше како галебови круже,

тужни и бели, као мисли на Ловћен,

и смрт.

Док ноћ пљушташе, читаше Омира,

црн и тежак, као Ахилов,

што само крај мора нађе мира,

гроб.

Богови, на плећима са облацима тамним,

болови и мора са валима помамним,

пређоше по његовом бледом лицу без трага.

Али, кад читаше о Бризеји, што се буди,

и отвара очи, пуне таме, у зори,

бол неизмеран паде му на груди.

Јер свему на свету беше утехе.

Свим мислима, за све јунаке, грехе.

Али држећи главу рукама обема,

сузно, умирући, помисли, болно,

да за очи невесте утехе нема.

Тада заплака у води и звоно

Светог Марка

Први сусрет, у Венецији, с Његошем, урезао се у сјећању Црњанског по оном што је видио и чуо на почетку и крају. „Насмешио се последњи пут“, стоји на почетку. Плачем звона Светог Марка, на крају пјесме, Црњански слути велики плач и мук звона, који тек предстоји.

И о томе је Црњански оставио свједочанство, у два текста, објављења 1925. године.

Запис „Његошев гроб“ са поднасловом „Свирепа успомена из доба окупације“, написан је поводом преноса Његошевих костију „са Цетиња на страшни врх Ловћена“, у обновљену, завјетну цркву, Светог Петра Цетињског.

На почетку „успомене“ Црњански износи суд о „Горском вијенцу“, као пјесми „која би и када би сав наш народ изумро јасно и горостасно сачувала његов лик, међу народима, за сва времена“. Али у поменутој „Успомени“ Црњански се даље неће бавити Његошевим књижевним дјелом, већ недјелом оних у чијем царствујушчем граду Вијени је „Горски вијенац“ угледао свијет, 1847. године.

Ријеч је о „Оскрнављењу гроба Владике Рада, који су Аустријанци раскопали за време окупације године 1916.“

Црњански описује припреме за „ексхумирање костура Владике Рада“, које врши та војска „што је увек заударала гробарски и чије су униформе имале увек нечег гробарског“.

Од њихових похода ка Језерском врху и гробу Пјесниковом и сам Ловћен је личио на „неко каменито, сиво, страшно небо. Море и урвине негде доле хучали су, као што пси завијају када осете вампире“.

Након обављеног посла, у предвечерје 12. августа, један војник је у дашчаном сандуку теглио Његошеве кости, а други у шаторском крилу „иструлеле свилене одежде“.

Такву судбу је и сам Владика Раде предосјећао. Милош Црњански је 1925. године, у „Српском књижевном гласнику“, објавио текст „Размишљања о Његошу“, поводом обнове цркве Светог Петра Цетињског, и повратка Владике Рада на Ловћен, након посмртног првог страдања. Централна реченица тог есеја гласи: „Негде постоји надземаљско и непролазно; Његош види!“

Да. Његош види! Милош Црњански замишља „Горски вијенац“ као Извиискру, као извор језика и Поезије „што је потекао под ударцем из стене“. У поменутом есеју 32-годишњи писац, који још не бијаше објавио ни прву књигу „Сеоба“, прије свега се занимао утицајима на Његоша, тако што је тај проблем проширио са лектире на Његошев живот.

Црњански, и кад је писао о Микеланђелу, и Диреру, и Његошу, прије свега је био опсједнут њиховим судбинама. Као и својом. Црњански пише: „ …више од „Горског вијенца“, занимао ме је живот Његошев. Над неким догађајима, сенкама и тајнама, у његовом животу дуго сам размишљао. Да ми је могуће провео бих године у трагању за садржајем неких места у његовом животопису. Уверен сам, не знам зашто, да невидљиви утицај песничког живота има дубљу моћ, дубљу од његових написаних дела“.

Владика Раде можда не би био задовољан таквим Црњансковим дивљењем према њему. Опчињеност појавом и слутњом биографије, као што видимо, баца сјенку на Његошево дјело. Или се то, можда, у визији Милоша Црњанског, и сав „живот Његошев“ преображава у Поезију.

Да ће прије бити ово друго откривамо у следећим реченицама: „Његош сја усамљен у сунцу, над морем. Излази из таме, прва светлост… Са њим смо изашли пред Бога, на рукама са убиством. У њему се јавља жудња за новом судбином и смислом нашег постојања на свету“.

Ремек-дјело Милоша Црњанског „Друга књига сеоба“ као да непрекидно, имплицитно, исијава успомену на Његоша.

Архаични, славеносербски језик Црњанског успоставља „временски мост“ с Његошевим, предвуковским језиком, којим се највећи српски пјесник служи, прије свега у спјеву „Луча микрокозма“ и у писмима. Тај језик и његова мелодија призивају запретане слојеве старе српске књижевности и културе. Васкрсавају трагично вријеме наших узалудних ратова, похода и сеоба, из 18.вијека, о којем Његош пјева у „Горском вијенцу“.

Али, оно што је доминантно у Црњансковој „књижевној успомени“ на Његоша јесте визија човјека, у његовом онтолошком, небо-земном назначењу и позицији. Судбина је друго име за људску предестинацију.

Стога је побуна против судбине супротстављање Божијем плану. Ту поруку Црњански непрекидно варира. Његош је сасвим експлетицтан у „Посвети“ Сими Милутиновићу, спјева „Луча микрокозма“. Мада Његошевој судби нема „подобне на земљи“, јер „ад на мене са проклетством риче“, трагични ловћенски тајновидац каже: „ал на судбу викати не смијем! / надежда ми вољом творца блиста!“.

Његошев човјек је „бачен на бурну брежину“. Он је прије Кјеркегора и егзистенцијалиста сагледао човјекову позицију у свијету, као „баченост“.

Питао је мудраце да му одгонетну човјекову судбину и кажу „о званију његовом пред Богом“. Али, сви ти одговори нису ништа друго „до кроз мраке жедно тумарање“.

Његош каже:

ми смо искра у смртну прашину,

ми смо луча тамом обузета

Бог, који свиме управља, творац је „мирова“, које је саздао, тако што је „развија прашину“, а потом „прашак сваки оживио“.

Човјек, као развијано (бачено) зрнце праха, које мисли, и свјесно је своје космичке сићушности и ништавности, оно биће са бурне брежине, као да се јавља и у Црњанског.

У роману „Друга књига сеоба“ читамо: „Судбина појединог човека, или жене, ситно је зрно песка, који избацују, на обалу, безмерна мора, после бура… Код свих народа је забележено само то, да је појединац зрно праха“.

Човјек Црњанског, као „зрно праха“, истовремено је и она Његошева „тварца“. Игуман Стефан се пита: „Шта је човјек, а мора бит човјек!“, и одговара: „Тварца једна те је земља вара“.

Али, и то „зрно праха“, и та „тварца“, и та „искра у смртну прашину“, и тај човјек „бачен на бурну брежину“, оно је што представља космичку тајну.

Његош вели: „тајна чојку човјек је највиша“. Црњански вели: „ …али је Исакович, крај све љубазности мајора, осећао да су човек човеку (подвукао Б.Д), чак и сународници, један другом, загонетка, и пустиња“. Човјек и пред смрћу, за Црњанског, представља тек „зрно песка“.

Кроз уста распопа Микаила, који је „пробисвет и блудник“ Црњански проговара: „Смерт је, каже, толико моћна, свемогућа, као море, које све нас односи, као зрна песка, са обала мора Адријанскога“.

Човјек је трагично, усамљено биће. Владика Данило, „сам собом“, у „глухо доба ноћи“, пита се: „А ја што ћу, али са киме ћу?“ Тај „сирак тужни без нигђе никога“, шибан је олујом космичке самоће. Његова суза „нема родитеља“.

Црњански каже: „Сам је чоек (подвукао Б.Д) у беди“. И, „Онај ко плаче, зна шта је суза горка“. Игумана Стефана и Павла Исаковича мучи иста самоћа, због невоља које су снашле њихово племе. Сличне су њихове сузе, горке и без родитеља.

Суштинска блискост, кад је о поимању смрти ријеч, између највећег српског пјесника и највећег прозног писца, садржана је у њиховом порицању смрти. Његош то чини у завршној строфи „Луче микрокозма“, славећи Христа као побједиоца смрти: васкрсењем смрт си поразио, небо твојом хвалом одјекује, земља слави свога спаситеља!

Црњански завршава „Сеобе“ реченицом: „Смрти нема“. Може се учинити да је свеколико ово поређење Црњанског с Његошем неки својеврсни „суматраизам“. Може бити да уистину и јесте тако, као што Црњански у Објашњењу „Суматре“ пише: „Осетих, једног дана, сву немоћ људског живота и замршености судбине наше. Видео сам да нико не иде куда хоће и приметио сам везе, досад непосматране“.

Милош Црњански, славећи највећег српског пјесника Његоша, вели: „Још више заборавим све, станем под бујицу његовог језика, који спира, односи времена, све наслаге страних култура и путовања. Не читам давно његов садржај но само слушам тај говор“.

Говор Његоша и Црњанског, што допире из тамног бунара архетипа, који писац „Сеоба“ именује као „дно народа“, досеже до небеса, гдје у плавом, бескрајном кругу, у истом сазвежђу, пламте Његошева вјечна зубља, и звезда Милоша Црњанског, заједно.

Књижевник Будимир Дубак

Извор: Радио Светигора