Праоци имају значајно место у телу Христовом; без њих не можемо да будемо сједињени са Црквом. Праоци су нам донели ишчекивање Израиља, које је постало “ишчекивање народа“, а потом и наше наслеђе.
Донели су нам Христа, жудњу нашег срца, пуноћу наших жеља, душу наше душе, живот и радост нашег постојања. На дан Божића запојаћемо заједно са њима: “Дођите да видимо, верни, где се родио Христос?“ Али, где се Христос родио? У Витлејему? Чак и демони знају да се историјски Христос родио у Витлејему. То су пророковали векови, то сведоче наше душе, то наши лични доживљаји потврђују у садашњости. Питање је, међутим, ово: како ће предвечни Бог и за нас бити наш Бог, рођено “дете младо“? Зато је наша Црква, све до 11-12. века имала једну недељу Праотаца. Од тада је одредила и другу, да би их сместила у наше душе, да се “замешају“ заједно са нама.
Архимандрит Емилијан Симонопетритски
Празничне мистагошке беседе
.png)
