Вероватно сте чули за краљевачког уметника – филигранисту – Горана Ристовића Покимицу, мада, истини за вољу, он је много чувенији ван Краљева, па чак и ван Србије, неголи у свом родном месту.
Но, данас се нећу бавити хваљењем овог признатог уметника и доброг човека, већ једном згодом која му се десила у октобру ове године приликом његове изложбе у Кини. Наиме, Народни Музеј Србије из Београда у Пекингу је организовао изложбу репликâ круна наших средњовековних владара које је својом руком израдио г-дин Покимица. Покимица је, између осталог решио да тамо представи и једно Јеванђеље и Престони Часни Крст који су израђени од филигрански изрезбареног злата и слонове кости. Међутим, носећи посебно израђене кофере са овим експонатима, у авиону је почео да размишља како није требало да их понесе са собом. У себи је помишљао како је направио грешку, јер су Крст и Јеванђеље наше светиње, од каквог год материјала да су израђени, а познато је да у Кини још увек влада Комунистичка Партија и да је религија готово забрањена. Чинило му се као да ће наше светиње изнети пред људе којима оне ништа не значе и који ће их процењивати само из перспективе уметности, што је, ипак, својеврсно потцењивање… Али, шта је ту је, већ је путовао авионом и није се могло назад.
Зашто вам пишем оволики увод? Зато што се испоставило да је Бог удесио да Крст и Јеванђеље у Кини ипак буду нешто више од само изложеног уметничког предмета.
Наиме, изложба је имала велики број посетилаца које су са кинеском стрпљивошћу посматрали изложене експонате. Међу њима се, сасвим случајно (а можда ипак не толико случајно, и заправо по Божијем промислу), нашао и младић који је након обиласка свих изложених предмета застао крај Крста и Јеванђеља, задивљен, али и запитан. Он је касније пронашао нашег уметника и ступио у разговор са њим. Интересовало га је да ли је он хришћанин, о чему говори хришћанска вера, како изгледа молитва Богу, и још много штошта. Разговор је трајао до ситних ноћних сати. Откуда толико интересовање за хришћанску веру код младића који је из једне безбожне државе?
Господин Горан нам је, када се вратио са путовања, потанко испричао задивљујућу причу овог младића која се крије иза његове жеље да се упозна са хришћанством и да постане хришћанин. Наиме, са својих шеснаест година, он је у јувелирници купио златан крстић који се носи око врата, на грудима. То није учинио из верских разлога, већ зато што му се допадало да носи такав украс на себи. Када је, након неколико година, боравио у Индонезији, на сурфовању, догодило се да га је супротна морска струја почела односити од обале. Одмах је уз помоћ даске покушаваo да плива ка обали, али ништа није вредело, одлазио је све даље. Након четири или пет сати борбе, исцрпљен и километрима удаљен од обале, схватио је да је то његов крај. У том тренутку, незнано зашто, али хвала Богу да је тако, сетио се верског символа који је носио око врата. Чврсто га је ухватио руком и завапио: „Боже, ако те има, сад ми помози!“. Према његовом причању, није стигао ни да изговори овај молитвени вапај, а наишао је велики талас који га је изузетном брзином, за мање од минуте избацио на обалу. Од тог тренутка, прича он, могу да га убеђују преко медија и телевизије да Бог не постоји, али то ништа не вреди – његов живот је сведочанство бриге Божије. Али, како да се упозна са хришћанством, када у Кини свеукупно постоји свега неколико хришћанских храмова. И за то се Бог побринуо. Враћајући се авионом кући, разговарао је са човеком који је седео крај њега. Испоставило се да је он англикански свештеник. Одмах му је испричао како га је Бог спасао, и замолио га да некако упути у основе хришћанске вере, али путовање се завршавало и није било времена за било какву поуку. Англикански свештеник је из свог џепа извадио примерак Новог Завета на енглеском језику и рекао му: „На овим страницама ћеш се упознати са Христом“. Од тада, млади Кинез је свуда са собом носио Јеванђеље и читао о Христу и о Цркви коју је Христос основао. И, свакога дана се молио Богу да га некако упути у тој земљи у којој нема свештеника. И тако је „случајно“ наишао на Крст и Јеванђеље, и понадао се да је аутор тих „дела“ хришћанин који га може поучити… Бог је, слободно то можемо рећи, удесио да овај младић чује реч вере за којом је жудело његово срце. И тако је, након разговора са нашим Покимицом, чувши о манастирима, о Литургијама, о Светој Гори, о светитељима, решио да, првом приликом, посети Србију и потом Свету Гору, и да постане члан Православне Цркве, јер му срце казује да је то аутентично хришћанство.
Ову причу која је, верујем, и на вас оставила утисак, сам поделио са вама не само због чудесности овог догађаја, већ и због тога да бисмо се подсетили да Бог слуша наше дубоке вапаје упућене Њему. У огромном броју случајева Господ показује своју бригу према нама и благосиља нас својим даровима. Но, поставимо себи ово питање, колико се ми обраћамо Богу и колико тражимо заштиту и утеху од Њега? Често је управо супротно: живимо и пролазимо кроз разноразна искушења као да Бог не постоји. Многи међу нама су спремни да, у својим болестима и недаћама, одлазе чак и код врачара и гатара, али не и да се сете Бога. Свето Писмо, у оквиру Псалтира, вели: „Пренеси на Господа бригу своју и прехранићете у дан глади“. Господ је добар и благ и учиниће са нама спрам нашег поуздања у Њега, али шта ако у нама нема поуздања у Њега? Шта онда? Можда и овде треба тражити разлоге многих невоља кроз које пролазимо и као појединци и као друштво у целини? Замислите само да осамдесет процената нашег народа (не морају сви) своју бригу преноси на Господа и живи јеванђелском добротом. Где би нам онда био крај? Не би ни тада било све савршено, али би све било радосније и са више љубави и доброте. Сасвим сигурно би нам било много лакше. Да закључим, не треба нама више новца и здравља, већ више поуздања у благога Господа, па ће и свега осталог бити више…
.png)
