Угађање људима је, у суштини, болна зависност од људског мишљења. Када човек почне да размишља не о томе да угоди Богу, већ о томе да угоди људима, он углавном престаје да буде хришћанин.
Понизност и угађање људима су радикално различите ствари. Свети апостол Павле пише: „Да сам још угађао људима, не бих био слуга Христов“ (Гал. 1,10). На први поглед, скромна особа и угађалица можда се не разликују једно од другог и изгледају веома слично. Али ово је само на први поглед. У ствари, центри живота за такве људе налазе се на потпуно различитим плановима. Ако је скромном човеку средиште сам Бог, то ће човеку који угађа људима увек на првом месту бити било ко други осим Бога. Верник је скроман човек, јер је свестан своје немоћи да сe спасе. Он схвата да спасење као ослобођење од ропства греху није његова заслуга, већ дар Божији. Штавише, поклон који никада нисмо могли да заслужимо. Човеко-угодник, напротив, не обраћа пажњу на Бога. За њега Бог, у ствари, не постоји, већ постоји само особа, чију наклоност тражи. Зато свети праведник Алексије Мечев саветује: „Не брините да вас људи овога века поштују и воле, него да угодите Господу Богу и да вас савест ваша не осуди за грехе.”
Угађање људима је, у суштини, болна зависност од људског мишљења. Када човек почне да размишља не о томе да угоди Богу, већ о томе да угоди људима, он углавном престаје да буде хришћанин. Зато, ма шта човек радио, крајњи циљ свих његових подухвата треба да буде само Христос. А ако учинимо нешто да угодимо људима, то нам никада неће донети никакву корист. Монах Пајсије Светогорац напомиње: „Чим схватим да ме човекоугађање мотивише да учиним нешто, морам одмах да га победим.”
Андреј Музолф, наставник Кијевске богословске академије
Извор: Рravlife.org
