Преподобни Јован Дамаскин: О уживањима
Нека уживања су душевна а нека телесна. Душевна уживања су, дакле, она која припадају само души као таквој; а то су она задовољства која се тичу учења и умозрења. Телесна уживања су она која душа остварује у заједници са телом, те се због тога називају телеснима; као што су она задовољства која се тичу хране, полнога сједињавања и слично. Али, не би било могуће пронаћи уживања која припадају само телу.
Нека уживања су, опет. истинска а нека лажна: истинска су она која припадају само разуму и происходе из изучавања и созерцавања, а лажна се остварују телом и происходе из чула. А од уживања која се телом остварују нека су природна а истовремено и нужна, без којих је немогуће живети; као што су храна која надокнађује оно што је потребно организму и неопходна одећа. Нека уживања су природна али нису нужна, као што су физичко и природно полно сједињавање (јер иако она доприносе одржавању целокупног људског рода, могуће је, ипак, живети без њих, односно, девствено); нека уживања, опет, нису ни нужна нити природна, као што су пијанство, блуд и преједања која превазилазе потребе; јер она не доприносе ни одржавању нашега живота нити продужетку људскога рода, него, напротив. само чине штету. Онај, дакле, ко по Богу живи, треба да се држи уживања која су истовремено и нужна и природна, а на друго место да постави природна али не и нужна уживања, која бивају у прикладно време и уз прикладан начин и меру, док свих других уживања треба да се одрекне.
Добрим, пак, уживањима треба сматрати она која нису скопчана са тугом, нити узрокују кајање, нити чине било какву штету, нити, пак, превршују меру, нити нас умногоме одвлаче од важних дела или поробљавају.
