Преподобни Јован Дамаскин: О небу
Небо је област видивих и невидивих творевина, јер у њему су садржане и обухваћене духовне анђелске силе, као и све што је чувствено. Неограничено је, наиме, само Божанство, које све испуњава, све обухвата и све омеђује, будући да је изнад свега и да је све Њиме створено.
Пошто Писмо, пак, говори о небу и небу неба и о небесима небеса, а блажени Павле вели да је био узет до трећег неба, кажемо да из опште космогоније преузимамо стварање неба, кога незнабожачки мудраци, присвајајући Мојсијева учења, називају беззвезданом сфером. Затим, Бог је небом назвао и свод, којему је заповедио да постане посред воде, наложивши му да раставља воду под сводом од воде над сводом. Божанствени Василије, који је у те тајне посвећен божанским Писмом, каже да је његова (небеска) природа танана, као дим. Неки, пак, сматрају да је небо водено (течно) јер је постало посред вода, неки да је настало из четири елемента, а неки да небо представља пето тело, и то другачије у односу на ово четворо.
Неки су, истина, били мишљења да небо у виду круга све обухвата, да је сферично и да од свуда посматрано оно је најузвишенији део, док средишњи део тога простора који је њиме обухваћен представља најнижи део, а да су прозрачна и лака тела од Господа задобила узвишено место, док су тешка и теретна тела добила нижи простор, који је у средишту. А пошто је ватра најлакши елеменат, који највише стреми висини, и за који, као што је познато, кажу да заузима место одмах после неба, називају је етером, а оно што је ниже од ње називају ваздухом. А за земљу и воду, као теже и претежније елементе сматрају да се налазе у самом средишту, тако да су у супротности. Доле је, дакле, земља и вода – вода је, наиме, лакша од земље, отуда је и покретљивија од ње, – a гope одсвуда je ваздух као кружни омотач, а око ваздуха је одсвуд етер, а изван свега тога је небо као круг.
Још говоре да се небо креће кружно и стеже еве што је унутар њега, те тако све остаје чврсто и нераскидиво.
Кажу, такође, да постоје седам небеских зона, и то једна виша од друге. Кажу, још, и да је небо врло танане природе, као дим, и да је у свакој зони по једна од планета, јер веле да постоји седам планета: Сунце, Месец, Јупитер (Зевс), Меркур (Хермес), Марс (Арис), Венера (Афродита) и Сатурн (Кронос). За Венеру, пак, кажу да понекад бива Даница (Зорњача) а понекад Вечерњача. А назвали су их планетама јер остварују своје кретање супротно небу, пошто се небо и остале звезде крећу од истока ка западу, а само оне се крећу од запада ка истоку. А то ћемо разумети из посматрања Месеца који свако вече помало иде унатраг.
Они који су тврдили да је небо сферично, говоре да је далеко од Земље и да је подједнако удаљено и одгоре и са стране и одоздо. Наиме, кад кажем одоздо и са стране, мислим у односу на наша чула, јер следујући логици, одсвуд посматрано небо је удаљено и заузима горњи простор, а Земља заузима доњи простор. И кажу да небо кружно обилази Земљу и да се великом брзином обрће заједно са Сунцем, Месецом и звездама; те да, када је Сунце изнад Земље, овде бива дан, a када је испод Земље, онда бива ноћ. Наиме, када Сунце залази испод Земље, овде је ноћ, а тамо бива дан.
Неки други су замислили да је небо полукружно, јер је богоглагољиви Давид рекао: Разапео си небо као кожу, што значи као шатор; а блажени Исаија је рекао: Разастро је небеса као платно и разапео их као шатор за стан. И замишљају да Сунце и Месец и звезде, залазећи, окружују Земљу од запада ка северу те тако изнова доспевају на исток. Међутим, било на овај или на онај начин, све је постало и установљено божанском заповешћу, и као непоколебиви темељ има божанску вољу и заповест, јер Он заповеди и створише се, Он рече и саздаше се. Постави их за свагда и за вавек, даде наредбу која неће проћи.
Постоји, дакле, “небо неба”, односно “прво небо”, које је изнад свода. И ето два неба, јер и cвод назва Бог небом. Обичај je у божанском Писму да се и ваздух назива небом, јер се он види у висини. Благословите, вели Бог, све птице небеске, односно оне које су у ваздуху. Јер ваздух је путања птицама, а не небо. Ето три неба, о којима је говорио божански апостол Павле. А ако пожелиш да и седам зона схватиш као седам небеса, слово истине неће бити повређено. Уобичајено је, пак, и у јеврејском језику да се небо назива множином: небеса. Желећи, дакле, да каже “небо неба”, рекао је “небеса над небесима”, што значи небо неба, које је изнад свода, али значи и воде које су изнад небеса, или изнад ваздуха и свода, или изнад седам зона свода, или изнад свода, који се, према обичају јеврејског језика, назива множином “небеса”.
Но, све што је постало подлеже својим постанком пропадивости, те тако, следствено природним законима, и небеса опстају и одржавају се благодаћу Божијом. Јер само је божанство по својој природи беспочетно и бесконачно. Због тога је и речено: Они ће проћи, а ти остајеш, међутим, небеса неће сасвим нестати: Него ће остарети и биће савијена као хаљина, и измениће се и биће небо ново и земља нова.
По својим размерама, небо је много веће од Земље. Суштину неба, свакако, не треба истраживати, јер нам је непозната.
Нико нека не мисли да небеса или небеска светила имају душу, јер она су без душе и без чувстава. Тако да, када божанско Писмо каже: Нек се веселе небеса, и земља нек се радује, оно у радост призива анђеле који су на небесима и људе који су на земљи. Мада Писмо зна да ономе што је безлично придаје особине личности, и да о ономе што је без душе говори као да има душу, као: Mope виде и побеже; Јордан се обрати натраг, и Што ти би, море, те побеже, и теби Јордане, те се обрати натраг?. Тако и горе и планине бивају покренуте на играње, као што ми обично кажемо сабрао се сав град, не хотећи тиме да укажемо на зграде, него на житеље града. А небеса казују славу Божију, не одајући гласа који се може телесним ушима чути, него показујући нам својом величином силу Створитеља, да бисмо, схватајући њихову красоту, славили Творца као врхунског уметника.
