Преподобни Јован Дамаскин: О вољном и невољном
Будући да у једном делу (деловању) постоји вољно учешће, а у другом делу постоји оно што замишљамо као невољно учешће, и да многи тврде да постоји истински невољно учешће, и то не само у страсти него и у деловању, ваља знати да је деловање словесна енергија, и да деловању следују или похвала или прекор. Нека од тих дела бивају са задовољством а нека са тугом, нека од њих су пријатна ономе ко их извршава, а нека непријатна, а од оних дела која су му пријатна једна су му свагда пријатна а друга само за извесно време. Слично је и са оним делима која су му непријатна. И опет: нека од дела бивају одобрена, нека су достојна опроштаја, а нека су мрска и изазивају казну. Дакле, вољном учешћу увек следује или похвала или прекор, односно, оно бива са задовољством; а дела која се чине бивају пријатна онима који их чине или увек или само онда када се дела остварују. Невољном учешћу, међутим, природно је то да се оно сматра достојним опроштаја или помиловања, а остварује се са тугом и није по вољи онога ко га остварује; природно му је и то да се дело не остварује властитом вољом, чак ни када је починилац присиљен на то.
Но када је у питању невољно учешће, неко бива по принуди, а неко из незнања: по принуди, наиме, бива када се стваралачки почетак, односно узрок, налази изван нас самих, другим речима, када смо на неко дело принуђени од стране некога другога, не бивајући сагласни, нити дајући по своме нагону пристанак, нити икако саучествујући, нити од себе по својој вољи чинећи оно што је од нас изнуђено. Дефинишући такво невољно учешће, велимо: невољно учешће је оно чији се почетак налази изван нас самих, а да при томе онај ко из принуде извршава неко дело, не доприноси својим властитим хтењем. Начелом (почетком), опет, називамо стваралачки узрок. А невољно учешће бива због незнања, када не бивамо ми узроком незнања, него се тако збуде. Јер ако неко, будући пијан, изврши убиство, убио је не знајући, али ипак не невољно, јер је узрок незнања, односно пијанство, сам остварио. А ако неко, одапињући стрелом у мету (на месту уобичајеном за то) убије оца који је туда пролазио, каже се да је то учинио невољно, у незнању.
Будући, дакле, да су две врсте невољног учешћа, једно по принуди а друго из незнања, вољно учешће је у супротности са обе врсте: јер вољно учешће је оно које не бива ни по принуди ни из незнања. Вољно учешће је, дакле, оно чије је начело, односно узрок, у самоме починиоцу, који познаје све оно кроз шта и у чему се неко дело одиграва. А “све оно” је оно што говорници називају чиниоцима случаја: као што је “ко” односно извршилац дела; “кога”, односно жртва; “шта”, односно сам чин, уколико се десило да је убио; “чиме”, односно средство; “где”, односно место; “када”, односно у које време; “како”, односно начин извршавања дела; те “зашто”, односно из ког разлога.
Треба знати да се нека од наших дела налазе на средини између вољних и невољних, која, иако су мрска и тужна, прихватамо због избегавања већег зла, као што при могућем бродолому одбацујемо све што је на броду.
Треба знати да деца и животиње, иако вољно делају, ипак не делају са предумишљајем, и да све оно што чинимо у љутњи не доносећи претходну одлуку о томе, чинимо вољно али не и са предумишљајем. И наш пријатељ који се изненада појави, по нашој је вољи, иако о томе нисмо донели претходну одлуку. И онај ко ненадано пронађе благо, пронашао га је вољно, иако не са предумишљајем. Све је то, наиме, вољно, будући да нам је пријатно, али није и са предумишљајем јер не бива по нашој одлуци; а, као што је речено, промишљање треба да претходи произвољењу.
