Најављујући празник Рођења Сина Божијег међу људима, нови број Жичког благовесника (јануар-март 2024) читаоце сусреће одевен у празнично рухо – на предњој корици је икона Богомладенца Христа, а на задњој пророк Михеј са чувеним речима о Витлејему као месту рођења Христовог (Мих 5, 2).
Садржај часописа отварају три текста на теме везане за овај празник. Прва два текста долазе из пера Светог Макарија Великог и Светог Марка Подвижника, представљајући наслеђе филокалијског богословља у најранијем периоду настанка овог свештенобогословског Предања. У њима се богомудрим словима исписују поуке које догађај Рођења Христовог тумаче као дело почетка домостроја спасења нашег, али и израз крајњег смирења Христовог и љубави Његове према човеку и свету. На ове текстове, надовезује се текст јереја Александра Ђуричића, пароха креманског, који пише о Исусу као обећаном Месији, Кога су многи нараштаји очекивали, а испуњење свих нада се десило у витлејемској ноћи када је Спаситељ света рођен. Текст је осмишљен на тај начин да предочава читаоцима израиљска очекивања најбоље осликана кроз старозаветна пророштва, али и очекивања многобожачког света који је вапио за неком коренитом друштвеном променом и бољим данима. Све ово се уобличава кроз тумачење космичког значаја Рођења Христовог.
У рубрици Богословље и историја, катихета Бранислав Илић пише на важну и недовољно познату тему из литургијског богословља – „Велико освећење (троносање) храма као светотајински догађај“. У тексту указује на везу овог чина са Светом тајном крштења: „Као што је Света тајна просветљења – крштења, први и најважнији благодатни чин и догађај у животу припадникâ Цркве, са слободом можемо рећи да је свештени чин великог освећења храма у истој мери важан за један новоподигнути храм у којем ће се конституисати (сабирати) Црква (заједница верних).“ Текст изобилује увидима из историјских извора и светоотачких списа, па на веома јасан начин приближава смисао овог догађаја који често изазива практичне недоумице, јер се не савршава тако често као остала молитвословља Цркве.
У тексту „Света Жича – чувар аманета Свете браће Саве и Стефана“, историчар Драган Драшковић наставља причу из прошлог броја о историјату овог древног манастира, али овога пута везану за време Светог Владике Николаја (Велимировића). Наводећи драгоцене изводе из беседа које је Свети Владика произносио у различитим приликама, упознаје нас са вишестраном личношћу овог Архијереја, који се о народу старао како као духовни пастир, тако и као веома мудар и далековид савременик великих друштвених и политичких изазова у нашем народу.
На ову причу се тематски надовезује и текст Марка Пауновића који пише о симболици пресечених стабала у краљевачком спомен парку посвећеном жртвама нацистичког стрељања у Краљеву 14. октобра 1941. године. Указује и на фреску која је посвећена страдању ових новомученика српског рода, а налази се у Храму Светог Василија Острошког на Кованлуку.
Рубрика Путем Светог Саве састоји се о два текста која на различит начин приказују сложени лик великог угодника из нашега рода. Др Миша Ђурковић га приказује као конститутивни стуб наше народности у просветном, законодавном и дипломатском смислу. Завршава са позивом да се данас окренемо светосавским вредностима који живе кроз дух наше Цркве.
Психолог и психотерапеут Александра Димитријевић пише о психолошким аспектима светосавске личности, сагледаним кроз важан процес идентификације, који од примарних фаза из родитељског дома, траје кроз различите секундарне идентификације у друштвеним односима са којима се појединац суочава. Позивајући се на референтну литературу која представља увиде стручних, али и православно утемељених аутора, усмерава читаоце ка изворном етосу нашег народа који је светосавски уобличен.
У рубрици Савремени т(р)агови капетан-јереј Владан Вуковић, војни свештеник Команде 2. бригаде КоВ, у тексту „Отац и његов идентитет“ констатује општу кризу друштвених вредности у савременом свету. Истиче да је породица као основна ћелија друштва угрожена, те да је неопходно разумевање разлога који су до тога довели. На првом месту истиче важност улоге оца, њену црквену и културну утемељеност. Уз многобројне корисне увиде, закључује: „Зато, ако су у нашем животу заказале наше породице и наши очеви, ту су Оци Цркве, ту су Свети Оци, ту је и сам Бог Отац који је Творац и Сведржитељ целокупног света. Вера у право очинство и нада у здрав породични живот увек је сијала и даље ће сијати у Цркви Христовој.“
Ана Јаковљевић дипл. дефектолог-олигофренолог, у тексту „ Аутизам – развојни поремећај модерног доба“ уз званичне статистике везане за овај здравствени проблем износи примере добре праксе који се тичу црквене мисионарске делатности. Такође, даје и важне смернице за подухвате који би могли уследити у будућности.
У рубрици Хришћанство и књижевност, професор српског језика и књижевности Александра Мијаиловић, пише на тему чувене приповетке Лазе Лазаревића, „Први пут са оцем на јутрење“. Овога пута, у центру пажње је Марица, која као изворни лик мајке и стуба породице, својом љубављу, трпљењем, праштањем и несебичношћу, враћа на прави пут супруга Митра који се одао коцкарском пороку. Сцене у којима се она моли Богу као једином који може да помогне у најтежим тренуцима, још једно су снажно сведочанство о религиозности коју сведочи стара српска приповедна литература.
У наставку, доносимо пред читаоце садржајан интервју са презвитером др Оливером Суботићем, који је за Жички благовесник водио протојереј Александар Р. Јевтић. Отац Оливер, осведочени вредни прегалац на њиви Господњој, са компетентним знањима из области савремених технологија, одговара на питања везана за савремени изазов вештачке интелигенције (AI). Неслућене размере употребе и злоупотребе које се отварају кроз развој најновијих дигиталних технологија, остављају затеченим, збуњеним, али и забринутим, не само необавештене, већ и веома стручне појединце. Указивањем на историјат развоја, технолошке одреднице, али и правне и етичке оквире који у великој мери касне за овом најпрофитабилнијом области за улагања садашњости и будућности, отац Оливер помаже да њене тенденције разумемо, и поручује: „ да нам већа опасност од AI прети на пољу окупације унутрашњих човекових простора (тј. човековог везивања за машину) него од спољашњег освајања људског друштва у маниру филма Терминатор.“ Истиче да страх и песимизам нису решење, већ да је неопходно одговорно понашање помесних Цркава кроз промишљање и критичко сагледавање сопствених и других позиција, како би се допринело што бољем сагледавању предности и мана које савремене технологије доносе.
Рубрику Веронаука отварају мисли и цртежи ђака трећака из ОШ „Свети Сава“ из Бајине Баште, настали на часовима Веронауке са вероучитељицом Александром Малешевић, а на тему „Моја захвалност Богу Створитељу“. Дечије мисли и слике нас упознају са светом који смо можда заборавили, али који је веома важан и за одрасле уколико се у виду има Христов позив да духом постанемо слични деци како бисмо наследили Царство Небеско. Други текст долази из пера Марије Степановић, ученице СШ „1300 каплара“ из Љига, у коме можемо видети како деца средњошколског узраста доживљавају истине наше православне светосавске вере.
Рубрика Прикази књига доноси два нова наслова у издању Епархије жичке: Презвитер Александар Р. Јевтић, Господе, где станујеш? (друго, допуњено издање) и ђакон Стефан Милошевски, Вера пуна светлости.
Садржај овога броја закључује Летопис богослужења у коме нас владичански ђакон Стефан Симић извештава о богослужбеним активностима Преосвећеног Епископа жичког Г. Јустина у претходном периоду.
Захваљујемо се Епископу Јустину на благослову и епархијском ЕУО на подршци, свим ауторима текстова, сарадницима на медијским презентацијама часописа широм Епархије, црквеним општинама, свештенству и читалачкој публици међу верним народом, који ревносно и несебично настављају труд који нам је завештао покретач часописа Свети владика Николај Жички да не дамо да се угаси кандило вере у души Србиновој.
Радове за нове бројеве Жичког благовесника можете доставити редакцији на адресу z.blagovesnik@gmail.com написане према упутству.
Протојереј Александар Р. Јевтић,
уредник Жичког благовесника
Извор: Епархија жичка
