Преподобни Јован Дамаскин: О промислу
Промисао је, дакле, старање Божије о бићима и стварима. Такође: промисао је воља Божија, ради које сва бића испуњавају одговарајуће предодређење. А ако промисао представља вољу Божију, тада је потпуно нужно да, следујући здравом разуму, све што се збива по промислу, буде дивно и богодолично, и да боље не може бити. Јер нужно је да један те исти буде и творац и промислитељ свега постојећег; јер није долично ни доследно разуму да један буде творац свега постојећег а други да буде промислитељ, будући да тако и један и други свакако показују немоћ, један у стварању а други у промишљању. Бог је, дакако, и створитељ и промислитељ, а Његова стваралачка, одржитељна и промислитељска сила је ствар Његове добре воље: Што год хоће, све Господ чини на небесима и на земљи, и Његовој вољи нико се није успротивио. Хтео је да све што постоји постане, и постало је, хоће да свет буде устројен, и буде устројен, и све што хоће, то бива.
А да Бог промишља и да добро промишља, свако може исправно просудити, и то овако: само је Бог по природи добар и мудар, а будући да је добар, Он промишља (јер онај који не промишља није добар; па чак и људи и бесловесне животиње по природи промишљају о властитој деци, а ко не промишља бива прекореван), а будући да је мудар, изванредно се брине о стварима.
Посматрајући, дакле, све то, треба свему да се дивимо, све да хвалимо, сва дела промишљања да прихватимо не испитујући их; премда она многима изгледају неправедна, јер је промисао Божија непозната и непостижива, а само Богу су познате наше мисли и наша дела, као и наша будућа дела. A када кажем “све”, имам на уму оно што није у нашој власти, јер оно што je у нашој власти није дело промисла, него наше слободне воље.
А од дела која се тичу промисла, нека су по благовољењу Божијем, а нека по Његовом допуштењу. По благовољењу су, наиме, она дела које су беспоговорно добра, a no допуштењу она која су рђава. Јер много пута Бог допушта да и праведник допадне беде, да би тако врлину коју овај има скривену у себи показао другима, као што се десило са Јовом. Некад допушта да се збуде нешто од онога што је противречно, да би тим чином који изгледа противречан било остварено нешто величанствено и чудесно, као што је преко Крста остварено спасење људи. У другом случају допушта да праведник несрећно страдава како овај не би отпао од исправне савести или како не би из силе и благодати која му је дарована запао у гордоумље, као што је било са Павлом. Понеко бива привремено напуштен ради поправке другога, да би се други, гледајући на њега (на његово страдање), васпитавали, као што је случај са Лазаром и богаташем; јер у природи нам је да, гледајући нечије страдање, бивамо престрашени. Неко бива остављен од Бога и због тога да би се прославио неко други, не због властитих грехова или грехова својих родитеља, као што је остављен слепи од рођења да би се прославио Син човечји. Неко, опет, бива остављен да страда, ради ревности другога, како би и други били непоколебиви у страдању, благодарећи величанству славе страдаоца, надајући се будућој слави и желећи будућа добра, као што је код мученика. Допушта се понекад некоме да падне у срамно дело, ради спречавања неког тежег страдања; као што бива када се неко узвиси због својих врлина и успеха, те му Бог допусти да падне у прељубу, како би, пошто кроз свој пад дође до познања властите слабости, био понижен и приступивши исповедио се Господу.
Треба, дакле, знати да избор онога што ћемо учинити зависи од нас, док извршење добрих дела представља дело Божијег садејства, а Бог праведно помаже онима који се, својом чистом савешћу, опредељују за добро, сагласно са Његовим промислом; док је извршење злих дела последица остављања од стране Бога, који га, опет, сагласно са својим предзнањем, праведно оставља.
А два су вида остављености (богоостављености): постоји икономијска и васпитна остављеност и постоји потпуна остављеност која води у очај. Икономијска и васпитна остављеност је она која бива ради поправка и спасења и славе онога који испашта, или због ревности других и угледања на њега, или ради прослављања Бога. Потпуна остављеност, међутим, је она када човек својом властитом вољом остаје неосетљив и непоправљив или, боље, неизлечив, и поред тога што је Бог учинио све за његово спасење, и тада је човек предат потпуној пропасти, као Јуда. Нека нас Бог поштеди и избави од такве остављености.
Ваља знати да постоје многе врсте Божанског промисла, те их није могуће ни речју објаснити нити умом појмити.
Треба знати и ово, да сва зловољна искушења, оне који их прихватају са благодарношћу, воде ка спасењу и, све у свему, доносе корист.
Треба још знати да Бог превасходно жели да се сви спасу и да се удостоје царства Његовог, јер није нас саздао да би нас кажњавао, него, будући да је добар, саздао нас је да бисмо учествовали у Његовим добрима. А пошто је праведан, жели да грешници буду кажњени.
А првобитна воља се назива претходном вољом и благовољењем, јер од Њега происходи, а друга и накнадна воља назива се и допуштењем, јер смо ми узрок. А оно допуштење је двообразно: једно је икономијско и васпитно, и води ка спасењу, а друго је очајничко и води ка потпуној пропасти, као што смо већ говорили. Толико о оном што није у нашој власти.
Од онога, опет, што je у нашој власти, Бог превасходно жели и благоволи оно што је добро, док оно што је зло и истински неваљало, ни превасходно ни накнадно не жели, него га препушта слободној вољи, јер оно што по принуди бива нити је словесно нити је врлина. Промишља, наиме, Бог о целокупној творевини и кроз целокупну творевину, често доброчинећи и поучавајући и кроз саме демоне, као када је био у питању Јов, или када су биле у питању свиње.
