Преподобни Јован Дамаскин: О Божанској икономији и о Његовом старању о нама, те о нашем спасењу
Пошто је човек, дакле, превлашћен тим насртајем злоначалника демона, те не поштујући заповест Творца и оголивши себе од благодати, као какву одећу свукао са себе своју слободу (блискост) према Богу, покрио је себе (своју голотињу) суровошћу кукавног живота – јер смоквино лишће то значи, – те опасавши се смрћу, односно смртношћу и вештаственошћу тела – јер то је одевање у кожне хаљине – и пошто je, по праведном суду Божијем, био изгнан из раја и осуђен на умирање, те тиме постао подложан пропадивости, милостиви Бог, који нам је подарио биће и даровао добро постојање, није презрео човека, већ, пошто нас је најпре на много начина поучавао као децу, призивајући нас обраћењу, тегобама и потресима, воденом пошасти и безмало истребљењем целокупног људског рода, пометњом и деобом језика, заштитничком појавом анђела,спаљивањем градова, праобразним богојављањима, ратовима, победама, поразима, знамењима и чудесима и многоврсним силама, законом, пророцима, чије је учење било о укидању греха, који се многообразно разлио и поробио човека, нагомилавши у његовом животу сваку врсту зла, и о обраћању човековом ка добру. Пошто је грехом смрт ступила у свет, оскрнавивши, као каква дивља и неукроћена звер, човеков живот, требало је да безгрешан буде онај ко ће човеков живот избавити и да не буде грехом потчињен смрти. Још је требало да се укрепи и обнови природа, те да се човек дели
ма поучи и буде доведен до пута врлине, који одводи од пропадивости, а управљен је ка вечном животу; коначно, открива се велики океан Божијег човекољубља; јер сам Творац и Господ преузима на себе борбу за љубав свог створења, и својим делом бива му учитељ. И будући да је непријатељ (враг) превластио човека надом на обожење (тј. надом да ће човек постати Бог), овај бива заведен предложењем тела. Истовремено се пројављује доброта и премудрост, те праведност и сила Божија. Доброта се пројављује јер Бог није презрео слабост свога створења, него се смиловао на њега који је пао и пружио му је руку; а праведност се пројављује јер када је човек поражен Он не подстиче кога другога да победи тиранина, нити насилно отима човека од смрти, него је њега кога је још давнином смрт кроз грех поробила, њега је добри и праведни Бог поново учинио победником, и тако оним што је подобно спасао оно што је створено по подобију, што је било не мало тешко. Премудрост је, опет, у томе што је за велике тешкоће изнашао најпристалије решење: јер је, благовољењем Бога и Оца, јединородни Син и Логос Божији и Бог, који je у наручју Оца, једносуштан са Оцем и са Светим Духом, који је предвечан, беспочетан, који је (бејаше) у почетку, и који je у Бога и Оца, и који је Бог, који постоји у обличју Божијем, приклонивши небеса силази на земљу, односно, неунизиву своју узвишеност непонижено унизивши, снисходећи ка својим слугама снисхођењем неизрецивим и непојмивим – јер то значи Његов силазак – те Онај који је савршени Бог постаје савршени човек, и тиме се остварује оно што је од свега новог најновије, једино ново под сунцем, чиме се открива неизмерна сила Божија. Јер, шта је веће од тога да Бог постане човек? И тако Логос непромењиво (када је његова божанска природа у питању) постаде тело од Духа Светога и Свете Марије, Увекдјеве и Богородице; и тако једини Човекољубац постаје посредник између Бога и људи, не бивајући зачет у пречистој утроби Дјеве од жеље или похоте или додира мушког, нити рођен од сладострасног уживања, него од Духа Светога и од начина којим је првобитно створен Адам; и бива потчињен Оцу, исцељујући, оним што je по нашем подобију и што је од нас примио (телом), наш преступ, и бивајући нам образац послушности, без које нема спасења.
