„Трпљењем својим спасавајте душе својеˮ (Лк. 21, 19)
Трпљење је током историје спасења постала темељна врлина Цркве, њена сила и снага тријумфује у простору и времену. Свети апостол Јаков, брат Господњи и први епископ јерусалимски, о значају трпљења поучава верне на следећи начин: „Трпите браћо моја, до доласка Господњег. Гле, ратар ишчекује драгоцени плод земље, стрпљиво га чекајући док не прими дажд рани и позни. Будите и ви стрпљиви, утврдите срца ваша, јер се долазак Господњи приближи. Не жалите се и не јадикујте један на другога… да не будете осуђени; гле, Судија стоји пред вратима. За пример страдања и дуготрпљења узмите пророке који говораху у име Господње. Ето, ми називамо блаженима оне који претрпеше. Трпљење Јова чусте и крај његов од Господа видесте, јер је Господ многомилостив и сажаљив“ (Јк. 5, 7-11). О сили трпљења најбоље нам сведоче свети угодници Божји као они који су у свом животу оваплотили врлину и све њој подредили. Стављајући Христа Спаситеља на првом месту у свом животу, светитељи су своје битисање испунили смислом. Трпљење је видљива сила Духа Светога, јер Дух Свети преображава и све чини новим, бесмртним и боголиким. У трпљењу на које смо као припадници Цркве призвани, не постоји бол и тешкоћа, о чему најбоље сведоче особито свети мученици који су имајући благословено трпљење били спремни да свој живот положе за Господа и вечну љубав Његову. Трпљење је пут поплочан вером, надом и љубављу, то је пут којим побеђујемо сујету и све слабости, јер човек имајући трпљење усрдно ходи путем спасења.
Господ наш Исус Христос је сваку од заповести коју је упутио и сваку поуку најпре сâм извршио и испунио, показујући нама пример како ми требамо чинити оно чему смо научени. Господ нам је највећи узор трпљења, јер је ради нас људи и ради нашега спасења благоизволео да се унизи, да прими на себе људску природу, да у свему постане истоветан нама људима, осим у греху, и да Он као савршени Бог и савршени (Бого)човек, сиђе са неба да би до истих небеских висина уздигао човека који је грехом отпао од заједнице са Њим. Богочовечанско трпљење Сина Божјег било је одговор Очевој вољи, а у Духу Светом, од почетка до краја, од Витлејема до Голготе. То је образ хришћанској врлини трпљења на коју сваки човек треба да се угледа, да се њој уподоби јер она је једини пут спасења. На том тврдом темељу свој живот су утемељили сви они који су осетили призив Божји и без колебања кренули за Њим, сведочећи своју веру и љубав делима. Свети Теофан Затворник је писао, цитирајући Јеванђеље: „Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти“ (Мт 24,13). Али неће се спасти свако ко истраје, него само онај који истраје на путу Господњем.” Светитељева поука је јасна, да ће они који издрже на путу Господњем бити спасени. Шта то конкретно значи? У контексту нашег времена и живота можемо рећи да ова поука значи да се неће спасти они који трпе зарад неких овоземаљских циљева, већ само они који постојано и без колебања ходе за Христом. Само онај који је за меру свог живота узео Христа и Јеванђеље Његово, он ће бити духовно спреман и способан да хитајући ка спасењу буде трпељив.
Плодови правог и истинског трпљења су велики, од њих имамо велике духовне користи, те плодове можемо упоредити са плодном земљом из које семе трпљења рађа остале врлине које уздижу човека и у служби су човековог спасења. О плодовима трпљења дивно сведочи Свети свештеномученик Кипријан Картагински: „Трпљење ублажава гнев, обуздава језик, контролише ум, чува мир, одржава побожност, кроти наступ пожуде, ублажава силу гнева, гаси пламен срџбе и зауставља насиље“. Дакле, трпељив човек биће испуњен смирењем и спремношћу да у себи побеђује све похоте које му људска слаба и огреховљена природа ставља на плећа. Не можемо глумити трпљење и претварати се да смо трпељиви, јер трпљење или имамо или немамо. Тешкоће и искушења Бог допушта на нас како бисмо се утврдили у вери. Различите животне невоље и искушења, увреде и понижења, а која смо призвани да трпимо, јесу провера наше вере, и свега у шта верујемо. То је и преумњење које мења целокупо биће човека, које нас уподобљује Богу, на спасење не само једнога човека већ многих око њега, јер смо ми бића заједнице. Убоги Лазар, како се наводи у Јеванђељу, је подносио храбро оскудицу овоземаљских добара овога, и тако га је наградио Бог, посадивши га у наручје Аврамово. Бог је увек близу нас, нарочито у тешкоћама и бригама.
У том духу и псалмопојац Давид укрепљује верне: „Стави на Господа бреме своје и Он ће те укрепити. Неће дати, до века, праведнику, да посрне“ (Пс. 55, 22). Преподобни Исак Сирин поучава да наше невоље нису ништа у односу са страшним мучењима и истјазавањима светих, која су радосно поднели да би добили неувели венац победе. Тајна светих мученика била је трпљење. Истрпели су! Нису побацали оружје, него су се борили. И, очима душе гледали су подвигоположника Христа, који им је припремио венце победе. Имајући за меру свега Христа, бићемо и ми спремни да у трпљењу напредујемо и тако већ овде и сада испунимо себе вечношћу. Живећи врлинским животом побеђујемо све лажне чари овога света које нас спутавају са пута спасења.
У разноликости врлина не без разлога, људско трпљење Христа ради, стоји при врху лествице врлина, јер трпљење носи димензију и искуство наде, која не постиђује и нераскидиво сапостоји у људском срцу заједно са вером и љубављу. Искрену наду, незамисливо је сагледавати ван искрене вере и љубави. Смисао и испуњење ове наде, као искуства, јесте управо спасење у Христу. Казивање о значају трпљења крунисаћемо поуком Светог Нектарија чудотворца егинског, светитеља који је за време свог овоземаљског живота био светли пример напредовања у трпљењу: „Трпљење је морална сила која стишава у срцу човечијем пробуђена жалосна осећања и блажи бол у недаћама. Трпљење је врлина, као плод наде на Бога, жалост гради трпљење, трпљење искуство, искуство наду, а нада не постиђује. Трпљење је прва међу врлинама, јер оно као наду даје спасење. Ко је претрпео до краја биће спасен. У трпљењу лежи спасење душа нашихˮ.
Бранислав Илић, катихета
*Објављено у новембарско-децембарском 394. броју Православног мисионара (стр. 34-35)
