.jpg)
У новембарско-децембарском 394. броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је разговор са протопрезвитером-ставрофором Бранком Ћурчином, умировљеним парохом новосадским и духовником терапијске заједнице „Земља живихˮ, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила.
*Високопречасни оче, рођени сте у Чуругу, мученичком месту, али и месту у којем је увек била снажна црквена заједница. Реците нам нешто о Вашем детињству и одрастању, као и о првим корацима црквеног живота?
- Родити се и одрастати у месту које сте и сами описали као мученичко, а чији су житељи били искрено побожни и црквени, својеврсна је привилегија за мене. Моје детињство и одрастање у Чуругу, могу слободно рећи, поготово са ове временске дистанце, било је идилично. Моји родитељи и преци били су сељаци, земљорадници; имали смо салаш на којем смо проводили, да кажем, већи део године у раду и пословима. И сâм сам већ као дете учествовао у домаћинским пословима једне такве традиционалне породичне заједнице. Ево једне интересантне околности, везане за моје школске дане, а која ће многој данашњој деци бити необична и чудна – ја сам у зимском периоду у школу ишао на магарцу од салаша до школе. Лето у Чуругу имало је посебну драж. Моје село је на реци Тиси, што је нарочити дар и благослов. Рано детињство проводио сам лети на реци са гомилом деце, својим другарима.
Опет, с друге стране, Чуруг, као и друга места Шајкашке, јесте место великог страдања. Из моје шире фамилије страдало је 29. људи, а из наше куће њих четворо. О томе се у нашој кући није баш често говорило; памтим само да је у читавом селу Божић био тужан дан, јер страдање се десило баш у празничне дане, од 4. до 11. јануара. Из сваке куће у Чуругу неко је страдао. Верујем да је управо ово страдање још више наше људе обратило вери и Цркви. Међутим, молим Вас, мислим да је ово јако важно да се нагласи, јер о страдању Срба у школама, барем раније, нису нас учили на исправан и целовит начин. Страдање Срба у Бачкој у Другом светском рату треба сагледавати у контексту и у истој равни са страдањем Срба и у другима крајевима и земљама у којима су живели: Кордун, Лика, Банија, Херцеговина, Далмација, Босна, Славонија, Срем. Страдање Срба на свим просторима на којима су живели и на којима и данас живе и то не само током Другог, него и за време Првог светског рата, последица је једне планиране, организоване и системски вођене геноцидне политике нацистичких и фашистичких центара силе и моћи. Реч је, дакле, о страдању једног те истог народа са истим циљем и под истим околностима. А, оно што је, рекао бих, најважније, јесте одговор српског народа на свим стратиштима. Сећам се да моја бака у својим причама никада није пројављивала мржњу према злочинцима. На моје дечје питање: „Ко је то урадио?!“, она би одговарала: „Неки лоши људи у смутна времена!“. То је одговор нашег народа на страдање.
То је место и, да кажем, духовна атмосфера у којем сам провео своје најраније детињство. У Чуругу смо имали добре свештенике, црквени хор, добро организован црквени живот, постојала је и веронаука за децу. Рецимо, док није изграђена црква Светог апостола Марка у Београду на Ташмајдану, чурушка црква била је највећа у Српству, али, што је још важније, сваке недеље била је пуна народа. Владао је ред и поредак, знало се тачно ко где стоји, које породице, занатлије, деца; све се знало, и било је пуно.
Мене је Цркви привела моја бака, очева мајка, која је била веома побожна жена. Она је била члан ондашње хришћанске заједнице, богомољачког покрета, који је организовао свети владика Николај Велимировић. Моја бака Мира привела ме је Цркви спонтано и с љубављу, практично, водила ме је у Цркву као да је то нешто најнормалније, али и најнеопходније. Она је у мени посејала семе љубави према Богу, према вери, и према Цркви.
*Ослушкујући призив Божји, после основношколског образовања своје школовање наставили сте у знаменитој Богословији Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима. У каквом су Вам сећању дани проведени у Богословији и која би Ваша порука младима који желе да крену путем који сте Ви кренули?
- Као дете из паорске породице, а и син сам јединац, мој отац желео је да ја будем ветеринар. Међутим, ја сам се, ипак, определио за свештенички позив. Наравно да је на тај и такав мој избор утицало, пре свега, црквено образовање које дугујем баки Мири, о којем сам вам причао, али, сећам се и, док сам био дечак, у село су се враћали на распуст младићи који су похађали Богословију. И они су на мене остављали снажан утисак, који је, можда, био само тај још један повод за коначну одлуку.
У време када сам похађао Богословију у Сремским Карловцима није било много ђака, самим тим живели смо као једна мало већа породица, били смо сложни и лепо смо се дружили. Имали смо реалан однос деце, младића који живе у хришћанској заједници, проживљавајући једни са другима заједничке животне ситуације, проблеме и радости. Живели смо једни са другима, проводили заједно време, причали, дружили се, имали жив и интензиван однос.
Младима који желе да крену путем свештеничког позива поручио бих да богословске дане проводе и живе максимално користећи време које им је на располагању, свакако, пре свега, да уче и усвајају знања и вештине у данима који су им томе посвећени, јер све што не урадимо на време, касније нам треба много више труда и енергије да надокнадимо неискориштено и неостварено. Будимо оно што у том тренутку јесмо: богослови, када смо богослови; студенти, када смо студенти; младићи, када смо младићи. Не трудимо се да будемо нешто што нисмо, нити нам припада да будемо – будимо оригинални и аутентични.
*Ко су Вам били професори и колеге на Православном богословском Факултету? Међу онима који су у Ваше време студирали било је и неколико данашњих архијереја, је ли тако?
- Како у Карловачкој богословији, тако можда још и више на Богословском факултету, није било много студената теологије. Имао сам ту срећу и благослов да су ми професори били блаженопочивши митрополит Амфилохије и епископ Атанасије и садашњи епископ бачки Иринеј. Свoје студентске дане делио сам са данашњим архијерејима: пре свега нашим Патријархом Порфиријем и Епископом Фотијем, Митрополитом Јоаникијем, Епископом аустријско-швајцарским Андрејем, Епископом браничевским Игнатијем, шумадијским Епископом Јованом, Епископом крушевачким Давидом, Архиепископом македонским Стефаном и Епископом охридским Тимотејем. Као малобројни студенти, ми смо живели у једној скромној заједници која би се могла поредити готово са монашком, тачније, искушеничком.
*Драги прото, као студент сусретали сте се и са преподобним Јустином ћелијским, реците нам нешто о овом великом благослову?
- За време богословских дана у Карловцима и студентских на богословском факултету у Београду имао сам благослов да упознам многе духовне ауторитете Православне Цркве. Као ученик четвртог разреда богословије 1976. године први пут сам се срео са преподобним Јустином Ћелијским у манастиру Ћелијама где сам доживео духовно просвећење. Не знам како, не могу то сам себи ни данас да објасним, али ми је све одједном постало јасно зашто је важно да човек верује и да има јеванђеље као животни стил. Са посебном пажњом сам слушао Авине беседе на литургијама и поуке народу после Литургије. Што време више пролази све ми је јасније колико су Авине речи биле пророчке у односу на савремени свет и Европу.
*Један од Ваших знаменитих професора био је и светопочивши митрополит Амфилохије (Радовић). Лепа је прилика да поделите своја сећања на овог великог архијереја који је својом очинском љубављу грлио свакога?
- Са мојим професором јеромонахом Амфилохијем пуно сам путовао у разне мисионарске подухвате широм наше цркве. Често смо одлазили у манастир Ћелије, што је био посебан духовни доживљај. На свим путовањима у аутобусу и возу стално смо читали акатисте и друга молитвословља, служили јутрења и вечерња што је народ са посебном пажњом пратио, једном смо служили свету Литургију у возу. Служили смо на многим стратиштима, згариштима, разрушеним храмовима по свим српским земљама. Митрополит Амфилохије је све људе прихватао без предрасуда што је за мене било фасцинантно. Свугде су се људи очаравали његовом појавом, поуком и пламеним сведочењем вере Православне.
*Дуги низ година били сте ђакон и један од најближих сарадника блаженопочившег епископа бачког Никанора, шта бисте посебно истакли из овог времена?
- Блаженопочивши епископ бачки Никанор (Иличић) био је монах од своје младости. Замонашен у манастиру Крушедолу, један је од последњих сведока духа Карловачке митрополије и поредака фрушкогорских манастира. Посвећен за Епископа горњокарловачког и администратора епархије Далматинске у тешком послератном времену, много је пострадао. Приликом канонске посете манастиру Крки, ондашња напредна омладина из Кистања сачекала га је на путу за манастир и премлатила. Причао ми је да је тада у њега ушао неки страх који га је пратио до крај живота. У епархији горњокарловачкој затекао је седам свештеника, а у далматинској девет. Прешао је на трон епархије Сремске 1951. године где је опет затекао велики број разрушених цркава и манастира. На трон Богомчуване епархије бачке долази 1955. године. Неговао је до краја свог живота црквени поредак и благољепије, храбро и неустрашиво. Уснуо је у Господу шестог новембра, а сахрањен осмог новембра у крипти саборне цркве у Новом Саду.
*У Христу драги оче, Ваша свештеничка служба дуга четрдесет година, плодоносна је и веома садржајна. Када учините осврт на целокупно Ваше свештено служење, које су то тачке које бисте посебно издвојили?
- Свештенички позив је, рекао бих, и нисам усамљен у том доживљају – најузвишенији. Свештеник служећи свету Литургију благодаћу Духа Светога претвара хлеб и вино у Тело и Крв Христову! Има ли важније, узвишеније и значајније службе од ове?! Литургија пре и изнад свега. Служење Литургије је чин који не може да се пореди нити са једним послом, позивом или задатком који би обављао човек овде на земљи. Литургију служимо да бисмо остварили заједницу са Богом. Свештеник, као први међу једнакима, постављен испред верног народа служећи Богу, служи и људима. Слика богочовечанске жртве је Христос на Крсту, који у распећу шири руке предајући самог Себе за живот света. Брига о људима и брига о човеку, и служење свете Литургије, представљају пуноћу свештеничке службе – мој је скроман утисак и закључак након пуног радног свештеничког века.
Социјални програми Цркве су израз делатне вере те Богом установљене заједнице крштених људи у чијем је центру Распети и Васкрсли Богочовек. Социјални пројекти Цркве су пројекти који произилазе из Литургије. Литургија је пружена рука човеку. Света Литургија је разговор, дијалог свештеника и народа и Бога.
Поред „Земље живих“, која је центар за психо-социјалну рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности у нашој Епархији бачкој делује и Добротворна установа „Владика Платон Атанацковић” која организује патронажну службу помоћи старима и болеснима и „Народну кухињу“ која дневно подели око 150 оброка. Од 1992. године служим и као духовник новосадског Окружног затвора у оквиру којег смо сазидали и цркву посвећену Часном Крсту. Укупан мој свештенички ангажман свих ових година био би немогућ без људи. Људи су највећи капитал. На моју одлуку да само радим свој посао, Бог ми је увек слао људе расположене да у програмима, у којима сам по благослову Цркве био први међу једнакима оперативац, учествују једнако као што учествују у Литургији. То је жива Црква. Као што се на Литургији причешћујемо Телом и Крвљу Христовом и постајемо једно, тако и у животу у коме се Литургија наставља као темељ и принцип, учествујемо носећи бремена једни других.
*Од првог дана духовник сте терапијске заједнице Земља живих, замолио бих Вас да у најкраћим цртама нашим читаоцима представите значај Земље живих?
- „Земља живих“ је веома сложен и захтеван пројекат, јер изискује целог човека, пре свега оног који се исцељује, али и оних који се о штићеницима брину и баве као духовници, васпитачи или сарадници.
Досадашње искуство рада са зависницима показало је да људима са овим проблемом веома прија и благотворно на њих делује манастирски амбијент. Зато је живот у кућама „Земље живих“ организован у одређеној мери по манастирском поретку, али прилагођен њиховим специфичним потребама које подразумевају још и психотерапију и радну терапију.
Програм рехабилитације и ресоцијализације у „Земљи живих“ спаја модерно и традиционално. Традиционалне вредности које се негују у заједницама су: осећај одговорности и домаћински принцип живљења. Зато је боравак у нашим кућама бесплатан; да би штићеници развијали осећај одговорности према животу као Божјем дару, да би се учили захвалности и благодарењу. Они, практично, живе на начин некадашњих породичних задруга, као велика породица где се зна ред, рад и дисциплина. Штићеници сами обављају све кућне послове: спремање оброка, чишћење куће, рад у столарској и другим радионицама, у башти, гајење животиња, уметнички рад, иконопис, дуборез. Све, па тако и ове активности имају само један циљ – исцељење. Неизоставан и неопходан део поретка живота у „Земљи живих“ је молитва: јутарња и вечерња, читање Псалтира, а служимо, наравно, и Литургију недељом и празницима. То су, као што сам рекао, традиционалне, тачније, универзалне вредности на којима се темељи програм заједнице.
Са друге, ове, модерне стране, лечење болести зависности у терапијским заједницама „Земље живих“ заснива се на психотерапији која, опет, у својој основи носи хришћански начин живљења, а доминантна техника ове психотерапије је логотерапија. У логотерапији пацијент се суочава са смислом свог живота и према њему се усмерава. Грчка реч логос има много значења, а основно је – смисао; поред тога значи још и: реч, слово, говор, ум, разум, учење, закон, наука, клица постајања, воља, истина, ред, словесност, универзални поредак свемира, Божји ум, плодоторна сила коју Бог из себе зрачи; логос је сабиратељ палог и распаднутог света; Логос је сâм Господ Исус Христос. Терапија је неговање, служење, а Логос је све оно за чим човек жуди. Логотерапија се усредсређује на смисао човекове егзистенције и његово тражење тог смисла. Настојање да се у животу пронађе смисао је примарна мотивациона снага у човеку. У логотерапији говори се о „вољи за смислом“ (насупрот принципу уживања, односно „вољи за уживањем“, на коју се усредсређује Фројдова психоанализа, или насупрот „вољи за моћ“ коју наглашава Адлерова индивидуална психологија).
Дугогодишње исуство уверава нас да су зависници искрени трагаоци за љубављу. Зато ми људе у заједници лечимо љубављу, Божјом љубављу, Христовом љубављу – како да се том љубављу очарају, а да се никада не разочарају!
*Према Вашем мишљењу, који изазови данас највише оптерећују савременог човека? Да ли је то губитак спремности да у свакоме човеку видимо лик Божји?
- Спремност да у свакоме човеку видимо лик Божји заправо је последица низа претходних, како кажете, изазова који данас највише оптерећују савременог човека.
Ми често, некад чак и по инерцији, увек мислимо на савременог човека. То је и нормално, будући да тако актуализујемо наша размишљања. Међутим, да би се на прави начин схватио савремени човек, мислим да је о човеку, пре свега и на сваком почетку, корисно размишљати и кроз различита, да не будем преопширан па да кажем, кроз сва времена. Одувек имам утисак да се савремени свет не би морао много разликовати од ранијих или других светова. Човек је увек човек. Данас су нам лако доступни извори, историјски, литерарни, уметнички дубоке старине, пре свих Стари завет, који нам сведочи о времену од постања света и човека. Искушења и проблеми човека свих времена и цивилизација могли би се свести под један заједнички именитељ – потрага за вечним животом. Бог је створио човека да живи вечно; није га створио за смрт.
Једина разлика модерног доба у односу на друга времена јесте значајан и очигледан напредак науке, али пре свега, технике и технологије. Овде могу да признам да та околност има специфичности које је тешко поредити са другим, давним временима. Мени је најупечатљивији развој комуникацијских технологија. Он је довео до превласти посредоване, медијске над непосредном, међуљудском комуникацијом. Људи много времена проводе испред телевизора, рачунара и над телефонским екраном. У терапијској заједници „Земља живих“ сретали смо се са децом која су зависници од „екрана“: видео игара, интернета и друштвених мрежа. Материјално и информатичко мноштво довели су до подизања прага толеранције савременог човека на узбуђење. Радост сусрета са другим човеком заменило је самозадовољно узбуђење посредног усвајања гомиле небитних и бескорисних информација. Због тога човек губи радост и срећу. Шта значи бити сретан? Ко је сретан? Реч срећа и сусрет имају заједнички корен. Сретан је онај који остварује сусрет, сретан је онај којега је неко срео и тиме га избавио од самоће. Латинска пословица каже: „Vae soli!“ („Јао самом!“; „Тешко самом!“). Самоћа је тешка и мучна! Човек је друштвено биће и не може да живи сам; човек је биће створено за заједницу, јер само кроз заједницу може да се потврђује и остварује као човек. И у „Земљи живих“ ми се исцељујемо заједницом. Без другог, поред себе ближњег ми не можемо да испуњавамо Божју заповест: „Љуби ближњег свог као самога себе!“. Човек је највећи капитал! Информационе и комуникационе технологије, имам утисак, у материјалистичком и потрошачком друштву осамљују савременог човека, којег тешко шта може да узбуди и уздигне? Савремени човек има све мање реалних жеља, и све мање жеље за лепотом и позитивним животним вредностима. Добро је постало досадно и demode, а зло забавно и узбудљиво. Плашим се да је савремени човек и савремени Србин у доброј мери изгубио осећај за заједницу, за живот у заједници. А да ситуација буде још деликатнија, решење овог изазова или искушења је ту – на дохват руке. У Цркви!
Али, ја сам оптимиста: да служимо свету Литургију, Богу, и са људима, и све ће доћи на своје место. Када Христа ставимо у центар свог живота – све остало долази на своје место!
*У Христу драги оче, која би била Ваша порука нашим читаоцима?
- Да мислимо позитивно и подстицајно једни о другима, да се поштујемо и уважавамо; пре и изнад свега, да се волимо!
Разговор водио:
катихета Бранислав Илић
*Објављено у новембарско-децембарском 394. броју Православног мисионара (стр. 11-17)
