У стварности, нису све мошти нетрулежне. Наравно, нетрулежност тела је један од критеријума приликом прикупљања доказа за канонизацију праведника. Међутим, овај критеријум није главни.
Утолико је упечатљивија, међутим, чињеница о нетрулежности моштију појединих светитеља, попут Светог Спиридона Тримифунтског или Светог Јова Почајевског. И заиста их има много. Међутим, још је више оних чије су мошти само делимично нетрулежне, или чак потпуно сачуване у виду појединачних костију. Као што је већ речено, труљење моштију није главни и не једини знак човекове светости. Дакле, светац остаје светац без обзира у каквом се стању налази његово тело после смрти.
Сасвим је очигледно да је називати све мошти нетрулежнима, на основу тога што су све светиње, погрешно и неприхватљиво. Заправо, Црква не назива све мошти нетрулежнима и никада их није називала. Наравно, мошти било ког светитеља су свете. Међутим, нетрулежнима се могу назвати само оне мошти које нису претрпеле распадање од смрти светитеља. Овај концепт се може применити и на оне мошти које су делимично сачуване нетрулежне, као што су, на пример, мошти Светог Александра Свирског. Али ништа више.
„Зашто се дешава да су тела једних светитеља потпуно нетрулежна, а да су друга пропала до костију?“- питаћете. Светост је стање које се постиже вером, покајањем и животом по Јеванђељу. Али, светост је недостижна било каквим људским напором, она је увек дар Божији. И овај поклон је искључиво лични. Праведник више не прима друге дарове благодати, који се у нашем уму често повезују са светошћу. Дар исцељења и други дарови дају се светитељу ради оних који од њих могу имати користи. Отворите биографију неког од светитеља прошлог века и видећете на десетине сведочанстава о исцељењима неизлечиво болесних људи и молитвеној помоћи у безизлазним ситуацијама. Ради свих таквих сведока, учесника, исцељених, мудрих, покајаних, дарови благодати дају се праведнима. Људи иду к нетљеним моштима, у њиховој близини се лече, кају се, стичу веру. У том погледу је сасвим разумљива нетрулежност моштију, на пример, Кијево-Печерских монаха. Али замислите да се светитељ половину живота трудио у пустињи, где је и умро. Или је умро током масовног истребљења хришћана негде на сада муслиманском Истоку, или је дао завештање да му се не одају постхумне почасти и да му се тело остави негде у дивљини. Или је живео на простору где није постојало поштовање моштију као таквих. Има ли смисла да се тело таквог свеца не распадне? Ко ће од овога имати користи и како?
Други фактор који је директно и изузетно негативно утицао на сигурност моштију многих светаца, зачудо, јесте љубомора верника. Црквени људи су се увек с поштовањем односили према моштима светаца. А то је најгоре утицало на безбедност многих реликвија. Они су једноставно растављани део по део. Штавише, било је тренутака у историји Цркве када је интересовање за реликвије било веома распрострањено. Можете замислити колико нетакнутих, сачуваних и евентуално нетрулежних моштију у то време није сачувано нетакнуто до данас само зато што је светитељ био познат и поштован. Немојте мислити да сам против одвајања честица од моштију, поготово што је у неким случајевима то неопходно. Без честица моштију мученика немогуће је, на пример, осветити престо или издати антимензион за храм. Али честице се међусобно разликују. Ако је у наше време однос према њима пажљив и поштован, онда у 8. или 12. веку једва да је неко одвајао честице од моштију. И опет, ако постоји јасан смисао у нетрулежности тела светитеља, онда је нејасно какво је значење у нетрулежности једног његовог прста.
Хајде да завршимо тамо где смо почели. Да, нису све мошти нетрулежне, али, упркос свему, сви остаци светитеља су свете мошти. Однос према светињи, као што знамо, треба да буде пун поштовања и страхопоштовања, без обзира шта је пред нама – нетрулежно тело у монументалној светињи или мала кост у реликвијару на икони.
Протојереј Владимир Пучков
