Као што знамо, недавно је Ватикан објавио документ у којем је заправо дозвољено благосиљати истополне парове. То је изазвало очекивани одјек не само у католичком свету.
И то није изненађујуће, јер из примера оваквих докумената можемо тачно видети како се одступање од основа хришћанске доктрине врши у корист духа овога света. А то је, несумњиво, важно да зна сваки хришћанин, како не би упао у замку непријатеља људског рода.
Прво, погледајмо главне тачке самог документа. Декларација, са латиничним насловом Fiducia supplicans („Молећиво поверење“), формално не подржава истополни „брак“, напротив, у тексту се наводи да „благослови“ прописани документом нису облик литургијског обреда. Односно, се не иде о „венчању“ истополних парова. Међутим какве „благослове“ онда прописује Ватиканска декларација?
Прочитајмо сам текст овог документа: „...појављује се могућност благослова за парове у нерегуларној вези и за истополне парове, чији облик везе црквене власти не би требало ритуално да утврђују како би се избегла заблуда са благословом, који својствен Светој Тајни Венчања. У таквим случајевима може се пренети благослов који не само да има све већу вредност, већ укључује и призивање благослова који силази од Бога онима који, препознајући себе као потлачени и којима је потребна Његова помоћ, не претендују да легитимишу свој статус, но који траже да све што је истинито, добро и људски вредно у њиховим животима и односима буде обогаћено, исцељено и уздигнуто присуством Светог Духа. Ови облици благослова изражавају молбу да Бог да помоћ из импулса свог Духа – што класична теологија назива „стварном благодаћу“ – како би људски односи сазрели и расли у верности јеванђељу, како би се ослободили својих несавршености и слабости, тако да могу да се изразе у све већој димензији божанске љубави.”
Написано је прилично китњасто, ипак хајде да покушамо да схватимо суштину тога.
Дакле, према документу, људи који живе у „повременим везама“ и истополни парови могу добити одређене „благослове“ од католичког свештенства. О каквој „повременој вези“ је реч? Овај политички коректан термин односи се на сваку ванбрачну заједницу, или, једноставније, блуд.
Тако, људи који живе у блуду (и природном и неприродном) могу бити благословени ако признају да им је потребна Божја помоћ. И сам овај благослов треба да значи позивање у помоћ од Господа кроз „праву благодат“ Светог Духа. И изгледа да је све тачно.
Међутим овде је вредно подсетити да грешник може добити благодат само у случају искреног покајања и одлучног одрицања од очигледног грешног начина живота. Заиста, важно је препознати да је грешнику потребна Божја помоћ, као што је написано у документу. Али ово није довољно за покајање. Штавише, у овом одломку се уопште не помиње покајање, као што се не помиње ни сам појам греха.
Уместо тога постоје прилично замршене вербалне конструкције: „да би људски односи сазрели и расли у верности Јеванђељу, да би се ослободили својих несавршености и слабости и да би се могли изразити у све већој димензији божанске љубави .” Међутим да бисте „расли у верности Јеванђељу“, морате се најпре покајати, према самом овом Јеванђељу, и прекинути грешне односе. Односи у греху не могу „расти у верности Јеванђељу“, као што се не могу „изразити у све већој димензији божанске љубави“, управо зато што су ти односи грешни и крше заповести Господње.
Сама чињеница да се у овом документу не говори о благослову за поједине покајане грешнике, о благослову за покајање, већ говори о паровима који настављају да живе у расипној суживоти, много говори.
Знамо светоотачку фразу: „Љуби грешнике, а мрзи њихова дела“. Међутим, у овом случају не видимо љубав према грешнику, већ повлађивање његовом греху. Штавише, парови који живе у греху могу такав „благослов” схватити ако не као аналог црквеног венчања, онда свакако као директно одобравање и подстицање њиховог незаконитог суживота.
Осим тога, предметну декларацију треба оценити у контексту онога што руководство Римокатоличке цркве промовише последњих година. Пре неколико месеци, други званични документ који је објавио Ватикан објавио је да „одрасла особа која се идентификује као трансродна особа може да прими таjну крштења под истим условима као и свака одрасла особа“ и да буде кум или мајка. Додајмо овде редовне Папине сусрете са разним сексуалним мањинама без и најмањег наговештаја осуде грешних живота ових људи.
Да, ово није венчање истополних парова, али ако већ постоји спремност да се благослове „истополне заједнице“, онда после тога губе смисао све изјаве да је брак искључиво заједница мушкарца и жене.
Скоро исту ствар смо видели у Англиканској цркви, а раније у многим протестантским деноминацијама. Увек је почињало са малом чињеницом: са двосмисленим оправдањем греха прерушеним у „љубав“.
И не треба мислити да је то проблем само за католике и протестанте; ни православни хришћани нису имуни од таквог развоја догађаја. Представници једне од православних цркава недавно су такође виђени у сличном допуштању греху. Наравно, у свакој црквеноj деноминацији има искрених, трезвених конзервативних верника, ма да ли ће они имати довољно снаге и издржљивости да издрже атмосферу опште апостасиjе?
Главни разлог за ово што се дешава је постепено, корак по корак, повлачење од Истине зарад повлађивања палом „јавном мњењу“, секуларним властима који су далеко од религије, или отворено антихришћанским утицајним групама. Увек почиње малим, а завршава се очигледним скретањем у јерес и стварним одрицањем од Христа. Непрестано чинећи уступке духу овога света, можда нећете приметити како сте и сами својим мислима, речима и срцем издали Христа. То се мора увек имати на уму када се праве разни уступци и компромиси с моћницима и силницима овога света. И нека нас Господ сачува од таквог пада!
Митрополит бориспољски и броварски Антоније (Паканич),
управник послова УПЦ
За портал "Ризница" са украјинског превела Јелена Бујевич
Извор: Рravlife.org
