Од првих дана дететовог рођења почиње развој личности. Један од процеса који учествују у развоју, јесте процес идентификације. Прве идентификације почињу у примарној породици, где се дететова личност развија у односу са мајком, родитељима и блиским особама.
Када прођу прва поистовећивања у породици, у развоју личности детета настају нове, секундарне идентификације које дете реализује у социјалном окружењу када почиње и да се поистовећује са другим особама. Стварање нових процеса идентификације је потребно како би сама личност детета, која се развија, била функционалнија.
Идентификација као процес се углавном одвија у односу са самим узором. Академик доктор Владета Јеротић у свом делу „Вера и нација” пише да је пут упознавања и сазнања један од начина да се кроз данашњу свест и савест српског народа као узор омладини приближи лик и дело Светога Саве. Како би се дете идентификовало са другим, односно са својим узором, један од неопходних услова јесте свакако сусрет. Професор доктор Светомир Бојанин у свом делу „Тајна школе” пише о могућности сусрета детета са биографијом Светог Саве кроз Теодосијево дело из српске средњовековне књижевности. Оно би требало бити доступно у школама у виду лектире већ у првим разредима, према мишљењу српског историчара књижевности Милана Кашанина.
Личност детета се гради кроз особу са којом се идентификује. Идентификовати се са другим, не само да значи успостављање емотивне везе, већ и усвајање нових аспеката психолошког функционисања као узора према коме се дете идентификује: понашања, вредности, природе савести, ставова, итд. Вредности узора почињу постепено да се усвајају, а са оним што смо усвојили почиње да се живи. Идентификовати се са Светим Савом и одабрати такав узор – значи мислити и осећати о монаштву, о писању, о уметности, о ктиторству, о свом пореклу… То би значило поистоветити се, усвојити у себе и градити оне делови личности које је Свети Сава градио: стрпљење, истрајност, уздржање, послушање, саосећање према другима, самоспознаја, усмерење и брига за спасење душе, дефинисање свог верског идентитета, стасавање у правим духовним вредностима. Према речима проф. др Владете Јеротића: У личности првог српског просветитеља свако може пронаћи оно што му је потребно за изградњу сопствене личности, а усвојивши је млад човек свакако почиње да у самом себи развија тај идеал.
Митрополит Амфилохије је писао да узор који се изгради уједно и васпитава. У свом делу „Основе православног васпитања“ пише о томе да како васпитавају празници, покајничка туга, и реч, тако васпитава и сам сусрет и остварење узора. Јер, онако како смо усмерени на узор, тако и његове вредности примењујемо и почињемо да спроводимо кроз начин живљења. Васпитавањем кроз узор ми мењамо ум, вољу и осећање, али и ментално одрастамо. Крајњи циљ васпитања је сусрет. Живети идентичним начином живота – значи следити другога, а следити другога, у случају Светог Саве, значи следити Христа.
Александра Димитријевић,
психолог и психотерапеут
Извор: Епархија жичка / Жички благовесник (јануар-март 2024)
