У навечерје празника Светог Саве, након претходно одслужене празнично вечерње службе са петохљебницом у крипти Храма, централна Светосавска академија у Митрополији црногорско-приморској одржана је у препуном Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици
Манифестацију је благословио и поздравно слово изговорио Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије:
,,Када говоримо о Светом Сави не знамо одакле прије да почнемо када говоримо о његовом монашком подвигу, или о његовом образовању, или о његовом књижевном раду, или о његовом ктиторству, о његовој способности и умијећу украшавања светих Божијих храмова, или о његовом пастирском раду, или о његовом духовништву. Наравно увијек истичемо да је он Први архиепископ српски, да је он имао тај благослов од Бога да оснује самосталну аутокефалну Жичку архиепископију – Српску Православну Цркву”. – подсјетио је Високопреосвећени Владика.
Митрополит Јоаникије је указао на чињеницу да је Свети Сава српски, али је и Христов апостол, а самим тим и васељенски и свеправославни, те да је посебан акценат и значај у његовом великом дјелу оснивања Свете царске лавре Манастира Хиландар:
,,Свети Сава је Христов апостол, он јесте спрски, али је и васељенски, он је свеправославни, он је равноапостолни, али ми је нешто пало на памет да треба скренути пажњу, иако је то пред нашим очима, али не знам колико имамо у виду колико је значајно што је Свети Сава заједно са својим Светим оцем Преподобним Симеоном Мироточивим и са својим братом Светим Стефаном Првовјенчаним основао манастир Хиландар”.
,,Да само имамо манастир Хиландар, који је од почетка назван Светом царском лавром и четврти по рангу од светогорских великих манастира, са његовим пуним достојанством царског манастира од почетка, са таквим ктиторима, таквим личностима, кроз сву његову историју, до дана данашњега, па би рекли да имамо доста, имамо непресушни извор духовности”. – закључио је Владика.
Митрополит Јоаникије је потом нагласио да је значај манастира Хиландара немјерљив, будући да је Хиландар коријен свих осталих српских манастира и узор свим нашим монасима, свештеницима, духовницима па и епископима кроз сву нашу историју:
,,Зашто посебно истичемо манастир Хиландар? Баш због тога што није било довољно само основати Српску Архиепископију самосталну, него је њој требало удахнути живот, силу духа, требало је њу културно и духовно просвијетлити и народ објединити.
А народ се може објединити само у Духу Светоме и у том погледу Хиландар је коријен свих осталих српских манастира и узор свим нашим монасима, свештеницима, духовницима па и епископима кроз сву нашу историју – он има немјерљиво велики значај”.
Високопреосвећени Владика је напослијетку акцентовао да је Свети Сава свој народ објединио, привео га Христу Господу, обукао га у силу Духа Светога и Божије благодати као један од најпросвећенијих људи и највећих личности тринаестога вијека:
,,Свети Сава је свој народ објединио, привео га Христу Господу, обукао га у силу Духа Светога и Божије благодати као један од најпросвећенијих људи и највећих личности тринаестога вијека, духовно и културно утемељио свој род и сјединио се са својим народом, ушао у његову душу и водио га не само у том времену докле је ходао по овој земљи, него га духовно води до дана данашњега и приводи га Христу и враћа га са путева заблуда, пропасти и погибија на прави истински пут, пут Христов који води у живот вјечни”.
,,Ми се сви препознајемо као духовна дјеца Светога Саве, ма гдје живјели, да ли у Црној Гори, Србији, осталим српским земљама, или у дијаспори, сви једним срцем и једном душом у ове свете и празничне дане пјевамо и Богу и Светоме Сави, тако је било, тако је сада, тако ће бити и убудуће кроз сва времена. Амин, Боже дај!” – поручио је напослијетку Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.
Академик Миро Вуксановић истакао је у уводном слову своје светосавске бесједе да му је велика част што има прилику, на украшеном и молитвеном мјесту какав је Саворни храм Христовог Васкрсења упутити ријечи захвалности Високопреосвећеном Митрополиту црногорско-приморском Јоаникију, чији је позив да бесједи на Централној Светосавској академији у Подгорици са задовољством примио:
,,Част ми је што имам прилику, овдје, на украшеном и молитвеном мјесту, да упутим ријечи захвалности високопреосвећеном митрополиту црногорско-приморском Јоаникију, Мићовићу, чији сам позив са задовољством примио, да пошаљем најљепше жеље присутним званичницима Црне Горе и Подгорице, свештеницима и вјерницима, свима на светосавском сабору у Храму који је подигнут као круна са златним крстовима у средишту подвига ктитора почившег митрополита Амфилохија, који је у срцу Храма сигуран да га више нико неће прогонити. По Божијој вољи њега је наслиједио Владика који је обновио и двадесет година водио Будимљанско-никшићку епархију на којој је засијало на десетине светих мјеста и на стотине крстова у славу вјере православне и заклетве светосавске”.
У наставку свог обраћања господин Вуксановић је подсјетио да свако ко своје свето име почне мијењати, довијек ће остати жељан и несамиран будући да је најтеже бити безимен:
,,На почетку, на рођењу, Ана и Стефан, његови родитељи, дали су му име Растко. Послушали су онога који га је у мали крст увео. То име ваља често и лагано изговарати. Ваља га, дакле, развучено, разложено и разложно оглашавати да се види који нам је први знак Божијом вољом одређен. Да се зна да нијесмо оно што нам неуки и одрођени зборе, да нећемо у туђе, јер ништа није студеније од туђине. Да опоменемо свакога ко наговара одвојенике у Црној Гори, у Србији и гдје су год Срби да иду како нико њихов није, да умјесто у свјетлост залазе у тмушу и завађу. Ко не умије своје име носити и бранити није достојан да се помиње у свечаним приликама као што је ова. Ко своје свето име почне мијењати, довијек ће остати жељан и несамиран. Ко одлази испод имена Растка Немањића нема су чим ни на овај ни на онај свијет. Најтеже је бити безимен”.
Академик Вуксановић је затим протумачио значење имена и слова у свјетовном имену Светога Саве и подсјетио да не Свети Сава сав служио свом роду, те да је сав свој освојени свијет даровао роду своме, да сав постане ми, да све његово буде наше:
,,У имену Растко прва три слова кажу Рас. То је име престоног града у којем су оглашени први Растков смијех и први његов плач, гдје је обиљежио први стопник. Град су нашли археолози, на стијени, у густој шуми, над ријеком Рашком. У посљедњим годинама има учених који кажу да је Рас био мало ниже, крај сволтане Петрове цркве, сачуване међу великим каменим крстовима, међу крупним ћириличним именима, одакле се гледа горе, на Ђурђеве ступове.
У имену Растко прва четири слова кажу раст. Опомињу нас да чешће говоримо како смо расли од дванаестог вијека, од Растковог одласка на Свету гору, у Кареју, у руски Пантелејмон, како смо расли од оних година када је Растко са својим оцем Стефаном Немањом од цара који се презивао Анђел добио одобрење да подигне Хиландар, откако анђели до данас чувају Хиландар.
У имену Растко посљедња два слова су ко. Помажу нам, прије свих набрајања, да кажемо ко је на монашењу, по светом житију Саве Освећеног, намјеран да сав служи свом роду, да сав остане увијек српски, да узме име Сава, да буде сав наш, да сав свој освојени свијет дарује нама, да сав постане ми, да све његово буде наше…”
,,Знао је Растко Немањић да се нико као најближи, нико као најрођенији, не може закрвити. Пожурио је да несрећу заустави. Своју браћу је помирио. И зато се посветио.
И сада је Свети Сава с нама. Он ће нас помирити и сјединити. Свуда, па и у Црној Гори ако будемо слиједили примјер Светог Саве. Ако будемо ишли путем слоге и напретка. Ако из Црне Горе не буду главне вијести из тужилаштва и суда. Ако главне црногорске вијести буду о раду, љепоти и успјесима. Ако и ми што долазимо у завичајну Црну Гору не присипамо пизму у чашу која већ прелијева, ако доносимо поруке благотворне. Ако оставимо обичај да се по броју смањујемо а по странкама и подјелама повећавамо. И ако знамо, увијек, да је Црна Гора земља Његошева!” – поручио је напослетку академик Миро Вуксановић.
