Катихета Бранислав Илић о новој збирци поезије "Бесамртна градина", аутора Радмиле Ђурђевић
Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје. (Фил. 4, 13)
Наведене речи богомудрог апостола Павла, сведока и проповедника љубави, сведоче да свако добро дело и било који вид благословеног прегалаштва које чинимо у славу Божју, чинимо потпомогнути и утврђени љубављу и надахнућем које нам дарује једини Човекољубац Господ наш Исус Христос. Живот сваког припадника Цркве може се упоредити са књигом на чијим страницама у току овоземаљског живота исписујемо тренутке радости и благослова, као и моменте који за нас нису били лаки и пријатни, али смо их уз помоћ Божју снагом вере превазишли, знајући да Господ на нас никада не допушта искушења која ми на својим плећима не можемо изнети до краја. Поред животне књиге коју свако од нас исписује на страницама свога срца и која нам је увек штиво које нас подсећа да све у животу меримо једином правом мером - мером Христовом, међу нама има оних који следујући дару за писање, вапај свога бића преточе на папир, и попут тихе молитве својим стиховима прославе Господа и свете Његове.
У другој половини 2023. лета Господњег, светлост дана угледала је нова збирка поезије Радмиле Ђурђевић, наше сестре из Батајнице, која усрдно наставља да писаном речју велича Име Божје и светиње у којима је начинила прве кораке духовног живота. Збирка поезије под насловом "Бесамртна градина" објављена је у издању Друштва Књижевника Косова и Метохије из Косовске Митровице, а свечано је промовисана у оквиру 66. међународног сајма књига у Београду, у суботу 28. октобра 2023. године (извештај са промоције доступан је у прилогу ОВДЕ). У осврту који сам написао за Радмилину прву збирку поезије под називом "Зенит свјетлосне луче" (наведени приказ можете прочитати ОВДЕ), исказао сам жељу да напишем приказ и нове збирке, јер је она органски наставак првенца наше трудољубиве песникиње.
Пред нама је књига која на око стотину страна бивајући подељена на две целине, доноси стихове који на дубок, молитвен, а неретко и емотиван начин, казују о завичају и древним свештеним обитељима у којима вековима непрестано траје молитва, а у којима је сваки камен заливен молитвеним сузама. Као она која у свом бићу носи благослов Далмације у којој се још од апостолских времена проповеда реч вечнога живота и прославља име Божје, Радмила својом поезијом сведочи о освештаној нити у којој се прожимају историја и есхатон. Из песничког опуса Радмиле Ђурђевић исијава освештана истина да се нигде као у Далмацији не осети прожимање реалности крста и Васкрсења, односно, да је сходно речима великог владике Његоша, крст носити нама суђено, јер, Васкрсења не бива без смрти. Ауторка наведене збирке песама у свом срцу носи све знамените светиње светосавске Далмације у којој је прво семе хришћанства положио Свети апостол Тит, али она у појединим својим стиховима не заборавља наш српски Јерусалим - Косовско-метохијску земљу, која је омеђена древним светињама у којима се кандило вере и молитва никада не гасе.
Радмила се у првом делу своје збирке не задржава само и искључиво на промишљању о свом завичају и казивању о болним ранама које у свом бићу носи услед историјских околности које су утицале да се физички удаљи из родне груде, већ из перспективе свог благословеног родног краја, она посматра и све остале крајеве на које је крочила, а у којима је видела величанственост љубави Божје исказане, како кроз лепоту природе, тако и кроз красоту велелепних светиња које су одиграле значајну улогу на душама људским. Свака од песама на свој начин слави Господа као Васкрситеља и Препородитеља, те сходно речима апостола Павла указује да се сила Божија у немоћи показује савршена (2 Кор. 12, 9). У првом поглављу она ниже молитвене стихове о древним светињама - манастирима Крка и Драговић - указујући тако да су оне биле, а и данас јесу, стожер светосавске Далмације и духовна потпора. Посебну драгоценост чине песме посвећене Пресветој Богородици и њеној чудотворној икони Тројеручици, Светом Сави и његовом наследнику у Херцеговини - Светом Василију Острошком, коме се Радмила моли за васколики наш род.
Други део књиге карактерише један другачији тон, ту су песме које сведоче о вапају душе, а у њима се свако од нас може пронаћи. Свака од ових песама указује на духовне вредности које би требале да красе сваког човека хришћанина, подсећајући да је љубав императив који нас увек води и руководи да ходимо правим и истинским путем, оним путем који нам је пропутио Господ, а којим су, следујући Њему, ходили светитељи чији свештени пример бисмо и ми требали да следујемо без колебања. Стихове сабране у другом поглављу књиге карактерише славословни тон, Радмила умешно доноси стихове у којима слави Господа, и како на једном месту каже: Појем, ти пјесму Милостиви Боже. Тим молитвеним појем песникиња стиховима велича највеће празнике у току једне богослужбене године, почев од Божића и Богојављења, закључно са Празником над празницима - Васкрсом. Своју нову збирку коју посвећује својим трима кћерима, Радмила крунише песмом под насловом "Преумљење рода", позивајући сваког читаоца, али и саму себе, да следимо пут распетог и васкрслог Господа, да се пута спасења не одричемо и да у светлости Васкрсења Христовог као победе живота над смрћу и победе светлости над тамом, усправимо поглед своје душе и будемо загледани у живога Бога.
Верујемо да ће Радмила наставити да умножава своје од Бога јој дароване таланте, да ће у писању нових песама и сама духовно узрастати и напредовати, а да ће њено дивно и благословено дело нама бити на духовну радост, а Цркви нашој на корист.
У навечерје Савиндана,
2024. лета Господњег
Катихета Бранислав Илић
