Преподобни Јован Дамаскин: О природи и разлици, као и о сједињењу и ваплоћењу, који се примећују у вези са врстом и јединком, те о томе како треба схватити речи: Једна природа Бога Логоса оваплоћена
Природа се или поима простим запажањем, јер не постоји сама по себи, или се поима заједнички као општост у свим истоврсним ипостасима које сажима и обједињује, и назива се природом спознативом у врсти (виду, обличју), или се поима свецела у примању пројава у једној ипостаси, и назива се природом спознативом у јединки, a то je она иста природа која је спознатива у врсти. Према томе, ваплотивши се, Бог Логос није примио на себе ни природу спознативу простим запажањем – јер то не би било ваплоћење, већ варка и творевина ваплоћења – нити је, опет, примио природу спознативу у врсти – јер није примио на себе све ипостаси – него је примио ону природу која је препознатива у јединки, а која је она иста која je у врсти – јер је примио на себе првине (оно што је најбоље) наше грађе – и која није претходно постојала као ипостас и као јединка те ју је он као такву прихватио, него је она у Њему имала зачетак своје ипостаси. Јер та ипостас Бога Логоса постала је телу ипостас, те je по томе Логос постао тело, и то на начин непромењив, а тело је непреложним начином постало Логос, а тако је и Бог постао човек: јер Логос је Бог, а и човек је ипостасним сједињењем постао Бог. Према томе, једно те исто је рећи: природа Логоса и природа јединке; јер то нити објављује, углавном и једино, јединку, односно ипостас, нити објављује општост ипостаси, него општу заједничку природу, која се у једној ипостаси запажа и испитује.
Друго је, наравно, сједињење, а друго ваплоћење; јер сједињење (јединство) говори о самом спајању, али не говори о ономе што се тиче начина спајања; док ваплоћење, a то je исто што и рећи очовечење, говори о споју који је остварен када je у питању тело, односно човек, као што усијање гвожђа означава јединство гвожђа и ватре. Наиме, и сам блажени Кирило je, у свом другом писму Сукенсону, тумачећи речи Једна природа Бога Логоса је ваплоћена, овако рекао: Ако бисмо, дакле, говорећи о природи Логоса заћутали, не придодајући реч “ваплоћена”, те бисмо тиме на неки начин искључили божанску икономију, тада можда не би била немогућа беседа оних који, претварајући се, питају: “Ако је све (целокупна ипостас) једна природа, где је онда савршенство у човечанству (Христовој човечанској природи)? ” Или: “Како то постоји суштина која је подобна нашој? Но пошто се, говорећи “ваплоћена”, тиме показује савршенство у човечанству и пројава суштине онога што је подобно нама, нека они престану да се ослањају о штап трске.” Овде је Кирило, дакле, користио израз природа Логоса да би означио природу. Јер да је уместо ипостаси узео природу, не би било неумесно, и да то каже без израза ваплоћена јер ако у апсолутном смислу говоримо само о једној ипостаси Бога Логоса, не грешимо. На сличан начин је и Леонтије Византијски поимао оно што је речено о природи, дакле, не насупрот ипостаси. A у своме одговору на Теодоритов прекор другог анатемизма, блажени Кирило је овако рекао: Природа Логоса, односно ипостас, а то је сам БОГ. Према томе, израз природа Логоса не знаменује ни само једну ипостас нити општост (општину) ипостаси, већ заједничку природу посматрану у целости у ипостаси Логоса.
А да се природа Логоса ваплотила односно сјединила са телом, то je речено; међутим, да је природа Логоса страдала телом (због тела), то до сада нисмо чули, него смо научили да је Христос пострадао телом; тако да израз “природа Логоса” не указује на ипостас. Преостаје, дакле, да кажемо да је Његово ваплоћење, заправо, сједињење са човечанским телом, a то што je Логос постао тело значи да је сама ипостас Логоса непреложно постала ипостас тела. Исто тако, да је Бог постао човек, а човек да је постао Бог, и то је речено. Јер Логос, иако је Бог, постао је непромењиво (не претрпевши никакве измене) човек. А да је Божанство постало човек или да се ваплотило или очовечило, нигде нисмо чули. Али да се Божанство, у једној од својих ипостаси, сјединило са човечанством, то смо научили, И да је Бог примио обличје, односно, да се осуштаствио туђом природом, то јест оном која је подобна нашој, речено је. Јер свакој од ипостаси придева се име “Бог” док Божанством не можемо назвати једну ипостас. Јер нисмо чули да је Божанство само Отац или само Син или само Дух Свети; јер реч “Божанство” указује на природу, док реч “Отац” указује на ипостас, као што израз “човечанство” указује на природу, док име “Петар” указује на ипостас (личност). Име Бог знаменује и општост (јединство) природе, а придева се као име свакој од ипостаси, као и реч “човек”; јер Бог је онај који има божанску природу, а човек онај који има човечанску.
Поврх свега тога ваља знати да Отац и Дух Свети ни на који начин нису имали учешћа у ваплоћењу Логоса, него само по богознамењима, по благовољењу и по божанској вољи.
