Преподобни Јован Дамаскин: О Трисветој песми
Отуда, онај додатак Трисветој песми од стране празноумног Петра Кнафеја сматрамо хулним, јер уводи четврто лице и одвојено поставља Сина Божијег, ипостасну силу Очеву, а одвојено распетога Исуса, који би био неко други a не “крепки” (силни); он такође сматра да је Света Тројица подложна страдању, те је заједно са Сином распео и Оца и Духа Светог. Даље од нас таква хула и празно блебетање. Јер ми речи: “Свети Боже” примамо као да оне о Оцу говоре, не ограничавајући име Божанства само на Њега (Оца), јер знамо да је и Син Бог а такође и Свети Дух; а “Свети крепки” користимо за Сина, не лишавајући силе (крепости) Оца и Духа Светога; док речи “Свети бесмртни” користимо у вези са Светим Духом, не постављајући тиме Оца и Сина изван бесмртности; дакле, када je у питању свака од ипостаси Свете Тројице подразумевамо сва богоимена, и то на прост и апсолутан начин, подражавајући божанског апостола Павла који каже: “Али ми имамо само једнога Бога, Оца, од којега је све и од којега смо ми, и једнога Господа Исуса Христа, кроз којега је све и ми кроз Њега, и једнога Духа Светога, у којему је све и ми у Њему. “ Али подражавамо и Григорија Богослова, који негде овако говори: Ми имамо само једнога Бога Оца, од којега је све, и једнога Господа Исуса Христа, кроз којега је све, и једнога Духа Светога, у коме је све, a да изрази “од којега” и “кроз којега” и “у коме” не раздвајају природе -нити ће се, међутим, мењати предлози “од”, “кроз” и “у” или поредак имена – већ карактеришу својства једне и несливене природе; А то је јасно из тога што се природе своде опет у једну, уколико се не прочита површно оно код истог Апостола: од Њега и кроз Њега и у Њему је све; Њему слава у векове векова. Амин.
А да се Трисвета песма не узноси само Сину него целокупној Светој Тројици, сведоци су божанствени и свештени Атанасије, Василије и Григорије, као и сво мноштво богоносних отаца; као и то да нам свети Серафими троструким светословљем откривају три ипостаси надсуштаственог Божанства, а преко једног господства упознају нас са једном суштином и царством богоначалне Тројице. Јер заиста вели Григорије Богослов: Тако је, дакле, и са Светињом над Светињама, која се од стране Серафима покрива и слави троструким освећењем (светословљем) које води ка једном Господству и једном Божанству, како су и неки други пре нас изванредно и преузвишено философствовали.
Казују, тако, и састављачи Црквене историје, како je, у доба архиепископа Прокла, народ чинио литију у Константинопољу да би избегао некакву опасност, и догоди се да је некакво дете из народа било узнешено (обузето Духом) те да је тако, некаквим анђеоским учењем, било поучено трисветој песми Свети Боже, Свети крепки, Свети бесмртни, помилуј нас, и чим се дете повратило и објавило оно чему је поучено, цело мноштво народа је запевало химну, и тако је опасност отклоњена. А на светом и великом и васељенском, четвртом Сабору, оном у Халкидону, предано нам је да тако узносимо ову трисвету химну, јер тако је изнесено у забелешкама са овог светог Сабора. Заиста је смеха и изигравања достојно да Трисвета песма, којој смо од стране анђела поучени, и у коју смо се уверили и која је утврђена при крају литанијског призива, те која је установљена и потврђена од толиког мноштва светих Отаца Сабора, а коју су претходно појали Серафими, као показање триипостасности Божанства, да буде погажена и тобоже исправљена бесловесним умовањем Кнафејевим, као да је он већи од Серафима. Но, какве ли дрскости, да не кажем безумности! Ми, ипак, овако велимо, па нека ђаволи попуцају од беса: Свети Боже, Свети крепки, Свети бесмртни, помилуј нас.
