Ако душа буде лишена страсти, ум се просветљује и бива устројен на чистом месту природе, немајући потребе за питањима, јер јасно види добра која се налазе на свом (правом) месту.
Наша спољашња чула не осећају природе и ствари које их се дотичу услед поука и питања, него свако чуло на природан начин (а не уз помоћ питања) осећа ствар са којом се сусреће (јер не постоји учење које би посредовало између онога што се осећа и оног који би осећао, тј. између чула и предмета); ма колико да слепоме говоримо о слави сунца и месеца, о мноштву звезда, о сјају драгог камења, он то прихвата, просуђује и замишља лепоту коју оне поседују, али само по опису, док су његово познање и расуђивање далеко од сласти коју пружа само гледање; тако, на сличан начин, замисли и духовно созерцање јер ум, који прониче у скривене тајне Духа, ако поседује своје природно здравље, потпуно созерцава славу Христову и не пита нити учи, него се наслађује тајнама новог света много више него што зависи од слободе његове воље, сразмерно ватрености вере и надања у Христа, као што је записао блажени Павле: „Кад ко види нешто, како и да се нада?… Чекамо са стрпљењем.“ (Рим. 8:24-25)
Према томе, треба да чекамо и да обитавамо усамљено и са простотом у нашем унутрашњем човеку, где нема трагова помисли, нити посматрања било чега сложеног, јер зависно од тога шта ум посматра, он такве облике и прима1. Када посматра свет, тада, у складу са променом облика којима је заокупљен, он у себе прима исти број ликова и подобија (обличја) који, по мери свог мноштва и по различитости својих промена, побуђују у њему помисли, а када су помисли побуђене, оне се утискују у ум. Ако ум својим погледом прониче у унутрашњег човека, где не постоји ништа што би могло послужити измени ликова, и где се сложено не разликује од другог сложеног различитошћу ликова, него је све – само Христос, онда је очигледно да ум тада прихвата просто созерцање без којега ништа друго не испуњава мирисом душевно грло и чини да душа задобије одважност током молитве, јер се тиме храни природа душе. И када ум доспе у област познања истине, он тада више нема потребе за питањима. Као што ни са телесним оком није случај да најпре пита па тек онда да посматра сунце, тако се ни душевно око не упушта најпре у истраживања, да би тек након тога созерцавало знање Духа. На тај начин се и то тајанствено созерцање какво прижељкујеш ти, свети, открива уму након стицања душевног здравља. Желети да се посредством истраживања и запиткивања разумеју такве тајне је неразборитост душе. Ни блажени Павле није се руководио науком или неким другим вештаственим начином (познања) када је рекао да је видео и слушао тајне и „неисказане речи које човеку није допуштено говорити“ (2.Кор. 12:4), него је у иступљењу био узнет у духовну област и видео откривење тајни.
Према томе, и ти, свети, ако волиш чистоту, одсеци од свих љубав која се излива на све (која се видљиво испољава) и ушавши у виноград свог срца ради на њему, искорењујући страсти из своје душе и трудећи се да не знаш за људско зло.2 Чистота мотри на Бога, блиста и цвета у души не услед питања него услед непознавања зла ма ког човека. Ако желиш да твоје срце постане обитавалиште тајни новог света, најпре се обогати телесним делима, постом, бдењем, служењем, подвижништвом, трпљењем, одбацивањем помисли и осталим. Привежи свој ум за читање Писма и удубљивање у њега; замисли да си пред својим очима написао заповести и врати дуг страстима када си побеђен и побеђујеш. Непрестаним беседовањем, молитвеним и преклињућим, као и удубљивањем у молитвословља искорени из свог срца сваки лик и подобије (обличје) које си раније усвојио. Научи свој ум да се стално удубљује у тајне Спаситељевог домостроја (икономије) и престани да молиш за знања (разумевање тајни духовног света) и созерцања која су, на свом месту и у своје време, изнад сваког изражавања речима (тј. не могу се исказати речима), настави да твориш заповести и да се трудиш да задобијеш чистоту.
