Преподобни Јован Дамаскин: О иконамa
Будући да нас понеки прекоревају јер се клањамо иконама и поштујемо икону Спаситеља и Владичице наше, као и иконе осталих светитеља и угодника Христових, нека чују да је Бог од почетка створио човека по сопственој икони (слици, образу). Ради чега се, иначе, клањамо један другоме, ако не зато што смо по икони Божијој створени? Јер, као што вели богоносни и зналац божанских ствари, Василије, штовање упућено икони, доспева до праобраза; а праобраз (прволик, прототип) је оно што је на икони изображено, из кога бива извођење образа. Због чега се Мојсијев народ, ставши у округ, клањао шатору који је био икона и образ небеских стварности, или чак целокупне творевине? Вели, наиме, Бог Мојсију: Гледај, те начини све ово по слици (обрасцу) који ти је показан на Гори. Па зар херувими који су чинили сенку жртвенику нису били дело руку човечијих? Шта ли је био чувени храм у Јерусалиму? Није ли био рукотворен и људском вештином начињен.
Божанствено Писмо, међутим, осуђује оне који се клањају киповима, али и оне који приносе жртве демонима. Приносили су жртве Јелини, а приносили су жртве и Јудеји; међутим, Јелини су приносили жртве демонима, а Јудеји Богу. И било је јелинско жртвоприношење одбачено и осуђено, a жртва праведних прихваћена од Бога. Јер Ноје принесе жртву и Господ Бог омириса мирис угодни, јер примио је мирис добре воље и благодарности Њему упућене. Тако су, наиме, кипови јелински, будући да су представљали изображења демонска, били одбачени и забрањени.
Поврх тога, ко је у стању изобразити подобије невидивог и бестелесног и неописивог и неизобразивог Бога? Према томе, изображавање онога што је божанско знак је крајњег безумља и бешчашћа. Отуда у Старом завету није била уобичајена употреба икона. Међутим, пошто је Бог, због обиља своје милости, уистину постао човек ради нашега спасења, и то не онако као што се, у обличју човека, јавио Авраму, нити пророцима, већ је уистину по суштини постао човек, боравио на земљи и са људима поживео, те је чудотворио, страдао, био распет, васкрсао, узнео се, и све се то уистину збило, и људи су то видели; записано је то, дакле, да бисмо се тога сећали и да би се томе поучили они који тада нису били присутни, те да бисмо, иако нисмо видели, чувши за то поверовали, и тако се удостојили блаженства Господњег. Но, пошто нису сви вични писму, нити се занимају читањем, одлучили су свети Оци да све то, као некаква изузетна дела, буде на иконама записано, ради кратког помињања. Доиста, много пута немајући на уму страдање Христово, кад угледамо икону Христовог распећа, долази нам у сећање спасоносно страдање, па павши на земљу клањамо се, не материји, већ ономе ко је на икони изображен; као што се не клањамо материји Јеванђеља нити материји крста, него њиховом образу. Јер, по чему се разликује крст који нема на себи образ Господњи, од онога који га има? Исто тако и када је реч о Богоматери: јер поштовање које се њој указује, упућено је Ономе који се од ње ваплотио. На сличан начин нас и велика дела светитеља подстичу на човечност и ревност и подражавање њихове врлине и славу Божију. Јер, као што смо рекли, поштовање које указујемо благодарним саслужитељима показује благонаклоност према заједничком Владици, и поштовање према икони прелази на прволик. To је, наиме, незаписано предање, као што је клањање ка истоку, клањање крсту и мноштво другога што је томе слично.
Казује се и некаква приповест о томе како је Авгар, који је царовао у граду Едеси, послао сликара да изобрази лик Господњи, те овај то није био у стању због заслепљујућег блистања Његовога лица; а Господ је прислонио на своје божанско и животворно лице један убрус и изобразио на њему свој лик, те га тако послао Авгару који је то желео.
А да су нам апостоли много тога незаписанога предали, о томе пише Павле, апостол народа: Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју, било посланицом. А Коринћанима пише: Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите, и држите предања као што вам предадох.
