Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија изговорена 12. фебруара 2024. године на светој Литургији у свештеној обитељи манастира Крка
У име Оца и Сина и Светога Духа. Нека је благословен данашњи дан браћо и сестре и у дану благословеном, да смо благословени сви ми, који смо се сабрали у ову светињу да прославимо празник Богословије, да прославимо Света Три Јерарха.
Нека су благословени и сви они, који из било ког разлога данас нису са нама; благословени да су сви људи добре воље који живе у Далмацији. Благослов је велики браћо и сестре имати светињу каква је манастир Крка. Ова светиња јесте место које је освећено молитвама и вером и љубављу Светога апостола Павла, онога који је проповедао распетог и васкрслог Христа широм васељење, онога који је све народе учинио да буду изабрани народ; онога који је свакоме човеку дао прилику да спозна смисао и тајну живота упознавајући и познајући Христа. Још се Свети апостол Павле молио на овом месту и од њега до наших дана, бројни знани и незнани подвижници, светитељи Божији, богослови, мученици, сведоци Христови овде су се сабирали, овде су се сусретали са Богом, овде су се сусретали са собом. Овде су излазили на смотру пред лице Светог апостола Павла и пред лице Божје, али и пред лице свих светих предака, овде се преиспитивали, прегледали рендген своје душе да би могли да препознају шта је што су примили остало и не само остало, него и умножено, а шта је оно што смо напустили, шта је оно што смо заборавили. И где год смо сачували и умножили оно што смо благодаћу Божјом добили од отаца и матера наших, ту смо препознали себе, ту смо и остали оно што су они били, али и постали оно што ми јесмо. Ту смо онда оно што смо били и што јесмо предали онима који долазе после нас.
У свему ономе што смо заборавили и што смо оставили, препознали смо да смо изгубили део себе. Разумели смо да смо крњи, да смо непотпуни. Зато је ово место, драга браћо и сестре, свето, јер оно нас опомиње, оно нас враћа себи, враћа нас нама, јер нас враћа живоме Богу, враћа нас Христу. Враћа нас врлини и добру, враћа нас истини. Јер, истина је да никада није било једноставно и лако живети на овим просторима. Истина је и то да циљ постојања човека није да се бори како би остварио конфор у своме животу, како би му живот био једноставнији, како би му, по сваку цену, био споља посматрано лепши. Ми постојимо да бисмо били, да бисмо постојали, да бисмо пронашли смисао свога живота. Постојимо да бисмо упознали Бога и упознали себе, а ту већ није главно питање да ли је било једноставно и да ли је било лако, него је основно и главно питање да ли смо били на истинском и правом путу, да ли смо били истинити, да ли смо били врлински, да ли смо се трудили да будемо добри, да будемо честити. То је основно питање, а те вредности немају цену. Постизати те вредности не подразумева борити се по сваку цену за конфор; ако га има слава Богу! Ако га нема, онда је и то промисао Божји, јер Крст носити нама је суђено. Сваком човеку је Крст носити суђено, вели велики песник, али питање је да ли ће тај Крст бити узалудно страдање и труд и узалудно проливање зноја како бисмо уловили своју сенку или ће тај Крст бити пут у Васкрсење и победу.
На овом светом месту, у манастиру Крки, придружујемо се молитвама Света Три Јерарха и свих великих подвижника и светитеља Божјих који су се овде подвизавали, који су овде узрастали у Духу Светоме, упознавали Бога. Овде и на овом месту ми се враћамо истинитости, честитости и врлини. Враћамо се једном речју ономе чему смо позвани као људи, а то је да будемо бића љубави у виду Крста, љубави према Богу у вертикали и љубави према ближњем у хоризонтали. Нема љубави према Богу ако не волимо ближње, најпре онога који је поред нас: муж жену, жена мужа, родитељи децу, а деца родитеље. У тој љубави према онима које је Господ поставио да буду поред нас, да буду везани за нас биолошки, ми се учимо да постанемо оно за шта смо створени и шта морамо бити, а то је крстолика љубав. Оспособљавамо се онда да волимо све људе, да сваког човека видимо као свог брата; кроз своје дете да свако дете по љубави и благодати Божјој постане наше дете, наша сестра, наш брат. И овде на овом месту то не само да знамо и спознајемо, него на овом месту постајемо то као што су постајали и наши преци. Као што је постојала ова светиња кроз векове, бисер који уз многе друге краси предивну, прелепу, заиста моћну и кршевиту Далмацију, Далмацију којом ничу и расту светитељи Божји, сведоци Христови, људи једнако чврсти и стамени као камен у ономе што јесу, али у исто време срца меког као памук, као облак на који може свако сести и наћи спокоја и одмора. У том чудесном споју чврстине и снаге, мекоће и благости саздан је далматински човек.
И зато, браћо и сестре, и данас, верујем сви ви и ми епископи, међу њима и ја, ганути смо љубављу, ганути промислом Божјим да смо се данас овде сабрали. Рећи ћу оно што сам рекао синоћ: сви знате да сам неко време провео у Загребу и неретко долазио у предивну Далмацију да се радујем и веселим лицем к лицу; да у љубави и у загрљају сусрећем многе добре људе којима није писало на челу како и на који начин се моле Богу и шта је молитва у њиховом срцу, многе добре људе који су припадали и различитим народима и различито се молили. Долазио сам често и заједно са многима, сусрећући се радовао, делио онолико колико је Бог дао мени, а они исто тако пружали колико је Бог дао њима. Али долазио сам неретко и онда када сам имао падове, када сам осећао тескобу у души и срцу, када сам се налазио на раскршћима, имао недоумице и дилеме и нисам могао да нађем одговор на многа питања, нисам могао да нађем излаз и решење. Ни кроз разговор са људима, ни молитва ми није отварала врата благодати. Долазио сам неретко у таквим тренуцима овде и напросто кроз сусрет са лепотом, силином и снагом мора, и река, и брда, и камена, и борова са ових простора, али и кроз сусрете и осмехе многих обичних људи из ових крајева бивао сам обновљен, бивао сам оснажен и препорођен. Поново сам постајао такав да иако слаб, љубављу многих одавде и благодаћу Божјом, могу да вршим дело Христово.
Сигуран сам да то важи не само за мене, него и за многе друге пастире без обзира на којој се позицији налазе у Цркви, а све то верујем, јесте дар Духа Светога, јесте дар ове светиње, јесте дар корена који је посадио свети апостол Павле овде, у ову свету Далмацију. То је дар стабла, које је изникло из тог корена, а онда и разгранате крошње која даје, ево велике свете плодове кроз векове. Ово је место на коме се најбоље разуме и данашњи празник. Ми славимо Света Три Јерарха. Историјска позадина прославе, заједничке прославе и обележавања ова три светитеља у исти дан јесте следећа, јер постоји за свакога од ових светитеља дан када се посебно славе. Наиме, сви су живели у исто време, али у неком тренутку оно што је слабост и склоност многих међу нама, људи су почели да се деле око њих, па је један говорио како је већи Василије, други Григорије, трећи Јован. Полако су се створиле групе Василијани, Григоријани и Јовановци. Почели су људи да се деле. Око чега? Око онога што би требало да буде позив на светост, на превазилажење ограничености, самозатворености, самозаљубљености, јер светост јесте то. Онда је Господ у чуду објавио у потоњим вековима епископу Јовану, тако што су се сва тројица пројавила пред њим и рекла: Ми смо исто, ми смо једно. Једно смо по љубави према Богу и по љубави према људима и једно смо у љубави међусобно, једно смо у вери.
Данас су напросто поделе, сукоби, неспоразуми од најмањих до глобалних такви, да се питамо да ли смо свесни смисла свога постојања и да ли знамо да је човек добио живот као дар од Бога, добио таленте и дарове да би умножавајући их славио Бога и славио јединство међу људима. Света Три Јерарха нас на то подсећају да смо створени као један и јединствени људски род, од једне крви, од истог меса и истих костију, како каже Свети апостол Павле. Створени смо као један Адам да постанемо једно у Богу, једно у Христу. То можемо бити ако смо једно, ако смо у добру. Није свако јединство благословено. Има много уједињавања. Нажалост, неретко лакше и чешће око погрешног, да не кажем и око злог, а ево Света Три Јерарха нас подсећају да је сваки човек различит. Не постоје иста два отиска прста, од Адама до данас и тако ће бити до краја света и века. И ова три светитеља су били различити, али су неговали врлину, неговали истину у своме животу. Нису се трудили да себи обезбеде конфоран живот, да живе на рачун туђега труда, да други раде, а они уживају. Не, него су били подвижници! Свако од њих је имао посебан дар и талент и умножавао је оно што је он добио најбоље што се може и највише што се може. Није себе поредио са другима, него је поредио себе данашњег са собом јучерашњим и себе онаког какав јесте, са онаким какав треба да буде. И зато је свако могао бити просвећен благодаћу Божјом да разуме тајну и смисао постојања да је човек људско биће створено за вечност.
У овој Богословији ова Света Три Јерарха су покровитељи из разлога и из чињенице да су ова тројица били богослови тзв. Златног четвртог века хришћанства. Велики умови Цркве, а и показујући да је просвета и просвећивање не спољашња умна категорија пре свега, не скупљање знања и информација, не плод интелекта, не плод читања књига, него управо плод Духа Светога, дар Духа Светога којег има тамо где постоје труд и подвиг да негујемо добро, да негујемо врлину, да негујемо честитост. Баш оно и онако како верни народ кроз векове овде чини. Богословље је истинска просвета и просвећеност, просвећеност срца и ума. Дакле, долази изнутра, па онда та светлост унутрашња просвећује оно што је споља и знања и књиге и све остало просвећује.
Нека би Господ дао, браћо и сестре, да баш као што смо данас сабрани у молитви у вери у Христа, у љубави, у међусобном разумевању увек будемо такви, да будемо један и јединствени народ, народ Божји, јер у том једниству са Богом отвараћемо себе и своја срца за све, за читаву творевину, за читаву твар. Разумећемо и вредност природе, творевине Божје и читавог Космоса. Нека би Бог дао да сабирајући се знамо да је важно да будемо добри, да будемо врлински људи, да будемо честити, да будемо спремни да испуњавамо заповести Божје као унутарњи закон нашег постојања, а не као нешто што нам долази споља и намеће нам се и спутава нас. Да Бог да и овде и широм Далмације, али и изван ње, да увек славимо, прослављајући свете претке наше, Једнога у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа Бога, свагда сада и увек и у све векове, амин. Срећан и благословен празник! Радујем се веома што видим да има много дечице. Ко није у својој души као дете, тај не разуме тајну живота и не разуме тајну Христову. Поздављам сву децу и наравно све госте који су пореклом одавде, расејани су, али су дошли сада. Да што чешће овде долазе, а оне којима је Бог дао да не само да су се расејали негде, него успели нешто и да стекну, да разумеју да је Бог њима дао да и они могу дати. Да дају најпре овде и на овим просторима, тако што ће где год је то потребно остављајући свој траг, дизати из пепела оно што је разорено и порушено, јер тако ће дизати себе и своје душе, а истовремено дизаће се и овде живе иконе Божје. Живели и нека све Господ благослови!
Извор: Инфо-служба СПЦ
