Саборни храм Светих Првоврховних Апостола Петра и Павла у Шапцу, познат у писаним сведочанствима и у народном говору као „шабачка црква“, јесте катедрални храм епископа шабачких и уједно представља најстарију, до данас очувану цркву на територији града Шапца и једну од најстаријих цркава на подручју данашње Епархије шабачке.
Време подизања Саборне цркве у Шапцу пада у периоду након славних и крвавих устанака српског народа за слободу, вођених под Карађорђевим и Милошевим барјаком од 1804. до 1815. године. Ово време означило је нову епоху за српски народ који је живео у границама дотадашњег Београдског пашалука. Србија је почела да се буди из вишевековног сна и да чини своје прве кораке ка бољем и мирнијем животу, зацељујући ране минулих битака. Златно сунце слободе помиловало је својим топлим зрацима и устанцима окрвављену Мачву, а са њом и град Шабац, који је до пре само неколико година био неми сведок страшних окршаја Срба и Турака што су под његовим оронулим зидинама укрштали своје сабље и јатагане. Брзом развитку Шапца, поред његовог повољног географског положаја, допринело је и то што је за обор – кнеза Шабачке нахије постављен господар Јеврем Обреновић (1790 - 1856), најмлађи брат кнеза Милоша и једна од најпросвећенијих личности ондашње Србије. Време у којем је Јеврем Обреновић управаљао Шапцем и Шабачком нахијом (1816 - 1831) назива се „Јевремовим златним добом“, будући да је он шабачку варош уредио по „европејски“, у њу донео многе напредне тековине оног времена и отворио бројне значајне установе. За време ове „ренесансе“ коју је Шабац под господар Јевремом доживљавао, решено је да град добије нови храм (будући да је стари, који се помиње почетком XIX века на простору српског Баира, прилично оронуо ), који ће бити достојан „прве вароши Србије“, место где ће се народ сабирати и своме Небеском Оцу молити.
Трошкови изградње новога храма подељени су тако да је једну трећину издатака преузео на себе сам господар Јеврем, другу трећину је изнео народ кроз кулук, док је остатак трошкова сносило шабачко грађанство. За нову шабачку цркву изабрано је најлепше место у граду, у самом центру тадашње вароши, уз ондашњи „Преки шор“, а данас Масарикову улицу. Земљиште за изградњу новог храма поклонио је чувени шабачки златар Јован Куртеша – Куртовић. Наш чувени књижевник и глумац Јоаким Вујић, пролазећи 1826. године кроз Шабац, записао је да се у то време прикупљао материјал неопходан за изградњу нове цркве. Исте те године започело се са зидањем. Главни мајстор у овом великом подухвату био је Коста Димовић из Охрида. Поред њега, помиње се и Јања Михаиловић, најзапосленији неимар у Милошевој Србији, који је „способан” камен за изградњу нове цркве нашао у Вишњици код Београда, у остацима старе црквине и старог гробља, одакле је натоварено 1500 воловских кола камена и упућено у Шабац. Шабачка црква у „ужем смислу“ (без звоника) завршена је 1831. године, о чему сведочи и натпис уклесан на мермерној плочи која се налази изнад северних врата храма: Во славу пресвјатија Троици, Отца и Сина и Свјатаго Духа, в чест свјатих Апостолов Петра и Павла совершисја свјатиј божествениј храм в Шабцје при царствованији Султана Махмуда 2, при покровитељствје јего, Императорского Величанства Николаја Павловича, Самодержшца Сверосискаго; при благополучном царствованији и прављенији в Сербији свјетљејшаго и державнаго Государја Милоша Обреновича Књаза Сербскаго љета 1831. септемврија. Убрзо након овог „првог завршетка“ шабачке цркве, њу је требало поправљати и дозидати јој звоник. Изградња звоника завршена је 1858. године, о чему видимо на мермерној плочи која је постављена изнад западних врата храма и на којој пише: Во славу свјатија јединосушчнија и нераздјелнија Тројици основасја и совершисја звоник сеј под владенијем Благовјернаго Књаза Сербскаго Господарја Александра Карађорђевића, благословенијем же Преосвјашчењејшаго Епископа Шабачкаго Господина Михаила љета Господња 1858.
Изградњом велелепног и монументалног звоника, храм Светих Апостола Петра и Павла у Шапцу добио је свој потпун и величанствен изглед. Споља гледано, у архитектонском смислу, он је представљао аутентични израз старе српске архитектуре, са израженим елементима „пречанских“ храмова и извесним допунама савремених стилских токова. Исте године када је завршен торањ шабачке цркве, на њега је постављено седам звона, која су изливена у крагујевачкој тополивници, а највеће од њих било је дар Томаније, жене Јеврема Обреновића. За време док је трајала изградња звоника, приступило се и унутрашњем опремању и украшавању храма. Тако је у периоду од 1852. до 1857. године чувени сликар онога доба, Павле Симић (1818 - 1876), осликао иконе за иконосатас, које до данас представљају један од најлепших плодова српског иконописа онога времена. Једнаку лепоту и значај има и велелпни и импозантни барокни иконостас, који је дело дуборезне радионице Ђорђа Девића, док је позлату на њему урадио Милош Бранковић. Наредних пола века Шабац ужива благостање и напредак на сваком пољу, имајући чиме да се подичи, не само пред другим градовима у Србији, већ и пред онима преко Саве и Дунава. Особито је Шапцу на понос и дику била његова црква.
По истеку ових безбрижних, готово идиличних година, Србија улази у ново доба – доба бројних ратова, од којих је најстрашнији по наш народ и најразорнији по нашу земљу, био Први светски рат. Већ у првој години рата Шабац се због свог пограничног положаја нашао као мета непријатеља, тако да је од јула до децембра 1914. године био изложен непрестаном бомбардовању. За то време је два пута прелазио из српских у аустро – угарске руке, да би на концу 1914. године, био привремено ослобођен. Судбину Шапца и Шапчана, делила је и њихова Саборна црква. Тешка рука ратних разарања спустила се на шабачку цркву, те је она сада постала само бледа сенка некадашње славе или, како је то добро запазио Анри Барби, посетивши Шабац тих дана, од цркве је остао само климави костур који изгледа као да стражари над уништењем града. У аустријском бомбардовању до половине јој је срушен звоник, потпуно порушен кров, док су сводови и зидови значајно оштећени. Звона која су некада радосно одјекивала широким шабачким улицама и позивала народ на молитву, окупатор је однео, вероватно да би их претопио за своја смртоносна оруђа. Разуларена непријатељска солдатеска у потпуности је опљачкала и девастирала унутрашњост храма (рецимо само да су у својој „просвећености“ и „цивилизованости“ бајонетима боли иконе у доњој зони иконостаса). Ово разарање није било једино зло које је шабачка црква „мученица“ преживела. Она је поред тога била сведок трагичних и страшних сцена, које су се у њој и око ње збивале током периода окупације. Наиме, Аустроугари су у цркви одједном држали неколико стотина српских талаца, три дана без хране и воде, да би их потом у групама изводили те једне водили у заробљеништво преко Саве, а друге гонили пред собом наступајући на југ према српској војсци. У својој злоби непријатељ није имао мере, те је остало забележено да су окупаторски војници у самој цркви „иза олтара“ (вероватно иза олтарске преграде, иконостаса), силовали заробљене жене и девојке. Поред овога, сматра се да је око 200 српских заробљеника побијено, што у црквеној порти, што у самој цркви.
Са ослобођењем 1918. године, почиње дуг и мукотрпан период обнове. Обнављали су се и људи и грађевине у целој Србији те самим тим и у Шапцу, који је из рата изашао са понајвише рана. Саборна црква у Шапцу, с обзиром на тежину оштећења, обнављала се дуго година после рата. Овој обнови значајно је допринело и то што је на катедру епископа шабачких 1922. године ступио предузимљиви и веома утицајни епископ Михаило Урошевић, за чијег времена је Саборни храм у Шапцу засијао у свом пуном сјају. О томе се говори и у једном чланку Гласа Цркве из 1931. године, који носи назив „Ренесанса шабачке катедрале“: „Она је бљеснула сада у пуној лепоти.... Стари иконостас потпуно је обновљен, поново позлаћен и сасвим оживео... инсталирана је елегантна предикаоница... и израђен особит живопис који је радио чувени мајстор за те ствари академски сликар Андреј Биценко, наш брат Рус, док је позлаћивање извео врло прецизно и особито успешно, г. Игњат Ђорђевић. За све радове црква је утрошила 180.000 динара свог новца... Како цело ово питање живо интересује Његово Преосвештенство, који стално обилази и прегледа рад у цркви, а и садашњи старешина цркве г. Драгић Михаиловић показује пуно смисла и воље за рад, врло је вероватно да ће се и питање поправке торња у блиској будућности решити. Тако ће се о стогодишњици цркве, која ће бити сад у септембру обавити дупла свечаност ове цркве.“ Из овог текста видимо да је те 1931. године, готово цео храм обновљен, изузев поправке торња.
Оно што је посебно важно јесте осликавање живописа храма, које је извео велики руски сликар Андреј Василијевич Биценко. Живопис Саборне цркве у Шапцу јесте једно од његових најлепших дела и уједно једна од најсложенијих целина, коју је Биценко осликао као исељеник у нашој средини. Као узор приликом иконописања шабачке Саборне цркве, Андреј Биценко је имао свог сународника, исто тако великог сликара, Виктора Васњецова и његово сликарско остварење које је сачинио у Саборној цркви у Кијеву. Поред старозаветних и новозаветних сцена, упечатљиве композиције „Сабор светитеља“ у олтарској апсиди, Биценко је насликао и низ ликова светих из нашега рода, што је уосталом био манир нашег црквеног сликарства у XVIII и XIX веку на простору Карловачке и Београдске митрополије, у циљу очувања, не само православног, него и националног идентитета. Заступљеност Срба светитеља у Саборној цркви у Шапцу имала је за циљ да потврди легитимитет и континуитет Српске Цркве, која је након Првог светског рата поново задобила статус Патријаршије. Обнова цркве не би била потпуна без звона, која су окупатори за време рата однели. Зато је 1924. године немачка држава, на име ратне одштете, послала из својих ливница у Шабац, седам звона и црквени сат, који је био израђен у чувеној фабрици „Ј. Ф. Војле“ у Бокенему у Доњој Саксонији. Нова звона први пут су се огласила са торња шабачке цркве уочи њене храмовне славе, 11. јула исте, 1924. године. У крипти Саборног храма у Шапцу или пак у његовој непосредној близини, сахрањени су следећи епископи шабачки: Мелетије I (Никшић), Герасим (Георгијевић), Сава (Николајевић), Самуило (Пантелић), Сергије (Георгијевић), Михаило (Урошевић) и др Симеон (Станковић). Ту се налазе и гробови неколицине свештенослужитеља овога храма: Јована Павловића, Марка Петровића, Јована Живковића и Адама Теодоровића. Поред храма је сахрањен и прослављени Карађорђев војвода, вођа српске коњице у боју на Мишару и комадант града Шапца, поп Лука Лазаревић. На јужном зиду храма, налази се његов епитаф, написан од стране песника и политичког делатника Јована Илића. Због лепоте и узвишености ових надгробних стихова, овде ћемо их пренети у целости:
Крепком мишцом, срцем витешкијем,
У најгоре доба по Србина,
Кад процвиље мало и велико,
И Србија земља поносита,
Крвавијем сузам' проплакала,
Роду своме послуживши вјерно:
Овдје лежи Лазаревић Лука,
Штит Поцерја, ц'јвет српских јунака,
А посинак врла Карађорђа!
Проста земљо, која га покриваш,
Својом те је откупио крвљу. —
Када је реч о Саборној цркви у Шапцу, неизоставно је споменути и величанствени споменик, који се налази у њеној порти, на месту где је некада била шабачка школа. Овај споменик је подигнут у част и спомен Шапчана који су убијени у шабачкој цркви за време окупације. Аутор споменика је Франо Менгело Динчић из Котора. Камен – мермер за израду истог довучен је са Венчаца, а клесао га је г. Рогулић. На споменику је верно приказан српски војник, који се налази у покрету, држећи у једној руци спуштену пушку, а у другој уздигнуту српску тробојку, док је на мермерном стубу исписано: Жртвама ратова 1912 -1918, Захвално потомство, 19. август 1933. Шабац. Испод споменика похрањено је 157 српских жртава есхумираних из гробнице која се налазила иза цркве. Споменик палим Шапчанима осветио је Његова Светост, Патријарх српски г. Варнава, у оквиру велике свечаности која је тим поводом приређена 3. јуна 1934. године. Том свечаном чину присуствовао је и краљ Александар Карађорђевић.
Током Другог светског рата, Саборна црква у Шапцу, била је поштеђена страдања. Две деценије након ове друге велике војне у шабачкој цркви се почиње са озбиљнијим радовима на пољу њеног реновирања, како када је реч о њеној унутрашњости, тако и када је њена спољашњост у питању. Последњи велики радови изведени су 2017. године, у оквиру прославе великог и веома ретког јубилеја тадашњег епископа шабачког г. Лаврентија, тј. у поводу 50 година његове архијерејске службе. Тада је црквена порта добила потпуно нов изглед, бивајући обогаћена бројним садржајима, корисним за живот и мисију цркве у овом граду.
Због свог изузетног духовног, културног, националног и историјског значаја, Саборни храм Светих Апостола Петра и Павла у Шапцу, заједно са спомеником палим Шапчанима, проглашен је спомеником културе 1997. године. Данас се овај храм поносно уздиже над посавском равницом, сведочећи непрестано свакоме срцу које се у њему моли да је жив Бог у Цркви својој и да њу врата пакла неће моћи надвладати.
Владимир Јовић,
Православље (бр.1365 од 1. фебруара 2024. године)
Извор: Епархија шабачка
