Преподобни Јован Дамаскин: О вери и крштењу
Исповедамо, пак, једно крштење за опроштење грехова и за живот вечни: јер крштење објављује смрт Господњу. Кроз крштење, дакле, бивамо погребени заједно са Господом, као што вели божански Апостол. Наиме, као што се смрт Господња једанпут одиграла, тако се једанпут треба и крстити; a крстити се треба, према речи Господњој, у име Оца и Сина и Светога Духа, која нас поучава да исповедамо веру у Оца и Сина и Светога Духа. Стога, дакле, они који су крштени у име Оца и Сина и Светога Духа, и који су научени да је једна природа божанства у три ипостаси, те се наново крштавају, они изнова разапињу Христа, као што каже божански Апостол: Јер није могуће оне који су једном просветљени … поново враћати на покајање, пошто они са своје стране опет распињу и руже Сина Божијега. А оне који нису крштени у име Свете Тројице, њих ваља наново крстити. Јер, иако божанствени апостол каже да се у Христа Исуса u у смрт Његову крстисмо не каже да призивање крштења треба тако да бива, него да је крштење образ смрти Христове; јер крштавање са три погружавања знаменује три дана погребења Господњег. Крштење у Христа показује да се крштавамо верујући у Њега. Немогуће је, наиме, поверовати у Христа ако не будемо научени исповедању вере у Оца и Сина и Светога Духа. Јер Христос је Син живога Бога којега је Отац помазао Светим Духом, као што вели божански Давид: Тога ради помаза те, Боже Бог твој уљем радости више него другове твоје. А Исаија каже у име Господње: Дух је Господа Бога на мени, којим ме Господ помаза. Господ је, међутим, поучавајући своје ученике о призвању, говорио: Крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Но Бог нас је саздао за непропадивост па пошто смо преступили Његову спасоносну заповест, осудио нас је смртном погибијом како зло не би постало бесмртно, снисходећи својим слугама по својој превеликој доброти и постајући подобан нама, и својим страдањем искупио нас је од пропадивости, те нам је из свог светог и пречистог ребра источио извор очишћења: воду за поновно рођење и изглађивање греха и пропадивости, a крв као пиће које прибавља вечни живот. Дао нам је и заповест да се препорађамо водом и Духом, тако што се, молитвом и призивањем, Свети Дух спушта на воду. Пошто је, дакле, човек двострук, из душе и тела, даровао нам је и двоструко очишћење, то јест водом и Духом: Духом који обнавља у нама оно што је по образу и по подобију, и водом која, благодаћу Духа, очишћује тело избављајући га од греха и пропадивости, тако да вода представља образ смрти, а Дух пружа залог живота.
Јер од почетка Дух Божији се дизаше над водом. И од почетка Писмо сведочи о томе да вода има моћ очишћења. У доба Ноја Бог је водом потопио светски грех. Сваки који је био нечист по закону Мојсијевом чистио се водом, а и саме хаљине прале су се водом. Да је благодат Духа сједињена са водом, показао је пророк Илија, спаливши водом жртву паљеницу. И скоро све се, по закону (Мојсијевом), очишћује водом – јер оно што је видиво символ је онога што се умом поима, – поновно рађање, међутим, бива у души: јер вера зна да нас, иако смо створења, Духом усинови Богу и да нас приведе негдашњем блаженству.
Наиме, отпуштење грехова се кроз крштење свима подједнако дарује, док благодат Духа се дарује у зависности од вере и претходног очишћења. Сада, пак, крштењем примамо првине Духа, а поновно рођење бива за нас почетак другога живота, и печат, и заштита, и просвећење.
Ваља нам се, дакле, свом снагом безбедно чувати чистима од прљавих дела, да не бисмо, као што се пас поново враћа на своју бљувотину, поново себе учинили робовима греха. Вера без дела је мртва као што су мртва и дела без вере: јер права вера осведочава се делима.
А крштавамо се у име Свете Тројице јер оно што прима крштење потребује Свету Тројицу ради сопственог саздавања и одржавања; и немогуће је да све три ипостаси не буду истовремено присутне: јер Света Тројица је нераздељива.
Прво крштење био је општи потоп ради истребљења греха. Друго крштење било је морем и облаком: јер облак бејаше символ Духа, а море символ воде. Треће крштење било је по закону Мојсијеву: јер свако ко је био нечист омивао се водом, затим је прао своје хаљине, да би тако ушао у бивак. Четврто крштење је било оно Јованово, које је било припремно, и које је, оне који су крштавани, водило ка покајању (преумовању), како би у Христа поверовали. Јер ја вас, вели, крштавам водом за покајање; А онај што долази за мном… Он ће вас крстити Духом Светим и огњем. Јован, дакле, водом унапред очишћује ради крштења Духом. Пето крштење је крштење Господње, којим је и сам био крштен. А Он се крштава не због тога што је Њему потребно очишћење, него присвајајући моје крштење, да би тако сатро главе наказама у води, да би потопио грех и да би целога старога Адама водом погребао, те да би осветио крститеља, да би испунио закон, да би открио тајну Свете Тројице и да би нама био образац и пример за крштење. Ми се, дакле, крштавамо савршеним крштењем Господњим, које бива водом и Духом.
Каже се, пак, да Христос крсти огњем: јер је благодат Духа у виду огњених језика излио на свете апостоле, као што је сам Господ рекао: Јер је Јован крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим и огњем не дуго после ових дана или крштењем будућег огња пакленог. Шесто крштење је оно које бива покајањем и сузама, које је заиста тегобно. Седмо крштење је оно које бива крвљу и страдањем, којим је и сам Христос крштен ради нас, и које је толико часно и блажено да се не скверни другом нечистоћом. Осмо крштење је ово последње, које није спасоносно, али уклања зло – јер зло и грех више не живе – и оно бесконачно кажњава.
Дух Свети је, међутим, телесним обличјем, као голуб, сишао на Господа, показујући Га првином нашега крштења и почаствујући тиме тело, јер је и оно, односно тело, обожењем постало Бог, те због тога што се од самог почетка уобичајило да голуб благовести о престанку потопа. На свете апостоле је, опет, сишао у виду огња: јер је Бог, а Бог је огањ који спаљује.
Јелеј се користи при крштењу да би означио наше помазање (χρισχς) и нас учинио помазаницима (Χριστός = Помазаник), и да би нам Светим Духом обећао милост Божију, јер је некада голубица, онима који су се спасли потопа, донела маслинову гранчицу.
Јован је крштен положивши своју руку на божанско теме Господње, те властитом крвљу.
He треба одлагати крштење када је вера, оних који крштењу приступају, осведочена делима. Јер онај ко крштењу приступа са лукавством, тај ће пре бити осуђен него што ће имати користи.
