Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија о Недељи митара и фарисеја, 25. фебруара 2024. године, у храму Светог Саве на Врачару
Браћо и сестре, да бисмо до краја разумели реч Христову, реч Јеванђеља, предуслов је да имамо поверења у Њега, да имамо поверења у реч Јеванђеља, да имамо вере у Христа, јер у сваком другом случају реч Христова и реч Јеванђеља нам је за почетак неразумљива, а затим и неприхватљива. Међутим, вера није нешто што у нама функционише по аутоматизму. Истина, јесте да сваки човек као икона Бога живога има у себи семе вере, има у себи клицу вере, али да би та клица вере проклијала, пролистала и дала плодове потребно је да се слободно, самостално определимо за Христа, тј. да хоћемо да живимо у складу са оним што нам Он поручује као истину, као пут и као живот. Зато када се определимо за Јеванђеље Христово, за реч Његову, када желимо да живимо у складу са оним што нам Он заповеда, када знамо да је то истинско здравље, да је то живот у складу са природним потенцијалима које имамо, тада неретко производимо неразумевање код оних који се нису определили за исти пут. То неразумевање често се заврши не само критиком него и мржњом и прогонима. Зашто? Управо због тога што се ми слободно опредељујемо за Христа, а у Њему је сва пуноћа живота, у Њему је истина, у Њему је савршенство и лепота. И зато што смо се определили за Њега ми сведочимо Његову истину, чак и онда када смо слабашни и потпуно погрешни, када грешимо. Чак и тада, они који су се определили против Христа, видећи Његове верне, виде Њега самог те тада они виде и себе, виде своју погрешку, виде свој промашај, а не желе то да прихвате, него гурају под тепих савести свој избор. Наравно, то што је под тепихом савести пре или касније враћа се као бумеранг и бива катастрофа и погубно. Зато понекад, иако грешан и промашен човек који верује у Христа, самим својим постојањем и исправном, истинитом речју производи негодовање.
Извор сваког промашаја, сваког греха, то добро знамо већ из првих страница Библије, јесте гордост, јесте високоумље, а насупрот њему јесте смирење, јесте смиреноумље. То су два различита пута и два пута која стварају два потпуно супротна света, управо онако како је данас приказано у Јеванђељу, тј. одломку из Јеванђеља од Луке који смо управо чули. Довољна је слика сама по себи да бисмо разумели о чему се ради. Фарисеј и цариник – то су два света. Фарисеј је човек који пости, који се моли, који испуњава Закон, који због тога ужива углед међу верницима, а његова реч има снагу, има ауторитет, људи му верују. Са друге стране имамо порезника, цариника, онога који убира порез за цара, али истовремено и пљачка народ, тј. одваја и за себе од онога што је предвиђено за буџет државе и чиме би требало да се покривају потребе читавог народа. Према томе, тај и такав порезник и цариник по Закону Божјем је неко ко је погрешан, ко је грешан. Наравно, Бог не суди по ономе што је спољашње, по ономе што је критеријум модерног света. Данас није важно шта нешто јесте него како изгледа. Ако презентујете истину, ако износите оно што је тачно, онако како ствари стоје, али нисте баш употребили пристојан језик по мерилима света који није од Јеванђеља, ако сте употребили опору реч, онда та истина, без обзира што је спасосоносна, бива осуђена и одбачена. Са друге стране, ако лаж упакујете у фине оплате и дивне речи, она пролази, она бива прихваћена, она је хваљена.
И да не идем даље у том правцу о више стандарда, о онима који говоре о слободи појединца, о правима појединца, који имају невероватну ширину у свом либералном погледу на свет, који непрестано говоре о слободи, али за које је слобода само оно што они прописују да је истина, пут и правда без обзира што је то у супротности са Јеванђељем Христовим. Ако неко управо на принципима и на темељима слободе, али слободе која извире из Јеванђеља, која је унутарња, духовна слобода, не намеће то никоме па ни њима, него хоће сам да живи по тој слободи, онда је за њих тај неприхватљив! Он треба да буде канселован, избрисан, над њим се врши егзекуција. Па каква је то онда проповед и презентација слободе, ако у њој нема места за другачији начин живота који никога не угрожава, који прихвата чак и оне који су другачији и супротни и не задире у њихов начин организовања свога живота?!
Дакле, добро и истина морају бити утемељени на љубави, на вери у реч Христову, а она подразумева другог и баш као што имамо случај у данашњој јеванђелској причи – фарисеја, који је пун себе због тога што споља испуњава све оно што се од њега тражи, али изнутра промашује, јер има егоцентричну побожност, не побожност која има за циљ заједницу, која има за циљ разумевање и прихватање и онога који посрће и онога који је другачији. Нашем посту и нашој молитви, нашем милосрђу, нашем испуњавању закона Божјег потребно је смиреноумље, потребно је смирење. А шта то значи? Не смирење као психолошко стање у којем ми имамо самоконтролу својих покрета и својих мисли, него смирење као благодарење Богу и на томе што нам је дао снаге и издржљивости, упорности и разумевања да треба да испуњавамо Његов Закон и на томе да смо се одлучили да то чинимо, као благодарење Богу што нас благодаћу својом подржава и заједно је са нама. Дакле, пост и молитва, милосрђе и свака друга добродетељ јеванђелска мора да буде испуњена и прожета смиреноумљем, тј. благодарењем Богу на свему, да ми, који иако смо људи, дакле пролазни, можемо чинити то што чинимо у славу Његову. То фарисеј није имао, него је поредио себе са другим који је промашенији од њега, а није поредио себе са оним какав он треба да буде и каквог га је у коначној инстанци замислио Бог. Треба да поредимо свако своје данас са јучерашњим, а да нам домет и циљ буде оно како нас је Бог замислио, а то значи да будемо свети. Ако тако поставимо свој живот увек ћемо имати смиреноумље, тражити помоћ Божју и благодарити. И ево, цариник који је сав био промашен, разумео је да је промашен и да је слабашан и да му је потребна помоћ Божја и зато је вапио: Господе, смилуј се мени грешноме! за разлику од фарисеја којем је било довољно што је споља био бољи од других па и од тога цариника.
Дакле, браћо и сестре, када већ постимо, када се молимо Богу, када чинимо милосрђе, чинимо то у славу Божју, а не у славу своју, не због тога да би нас људи величали, да би рекли да смо бољи од других, а онда, када се будемо смањивали пред лицем Божјим, Господ ће нас увећати и прослављајући Њега бићемо прослављени и ми заједно са Њим. Онда ћемо моћи са свима светима, са свим људима, са свом браћом и сестрама, да у смирењу и љубави славимо Њега, Господа и Спаситеља нашег, сада и увек и у векове векова, амин!
Извор: Инфо-служба СПЦ
