Митрополит берлински и немачки Марко (Арнт), потпредседник Архијерејског синода Руске заграничне цркве (РПЗЦ), недавно је посетио Руску духовну мисију ове Цркве у Јерусалиму. Док је боравио овде, Владика је нашао времена да разговара о томе шта је сада видео у Светој земљи и како Мисија живи и делује. Исто тако важно, пренео је оно што је научио од подвижника који су се тамо подвизавали, и говорио о томе шта сви ми морамо учинити да бисмо Свету земљу гајили у себи.
— Владико, шта сте видели у Светој земљи, а конкретно у нашој садашњој Духовној мисији? Како Мисија дела у садашњој веома тешкој ситуацији?
Садашње околности, односно рат, природно се у потпуности одражавају у нашем животу, а први резултат који осећамо јесте да уопште немамо поклоника. Сви се плаше да дођу овде због војних дејстава.
Наравно да у вези са тим постоји одређена доза скепсе, пошто нас рат у суштини не погађа. Налазимо се у Јерусалиму и његовој околини, а ја сам чак могао да путујем у данима попразништва Крштења Господњег. Ишли смо у Галилеју, где су Израелци такође у рату са Хезболахом, и уопште нисмо осетили војна дејства као таква.
Међутим, последице рата се осећају свуда: ама нигде поклоника! Имали смо целу реку Јордан за себе, могли смо да се молимо колико год смо желели без икаквих проблема, јер тамо није било људи — што је у другим ситуацијама немогуће ни замислити.
Исту слику запазио сам и у Јерусалиму — замро град. Улице су без живе душе. Места на којима се обично продаје и купује пуста су, све продавнице затворене јер нема купаца. Сада је горе него што је било током пандемије КОВИД-19.
Дакле, с једне стране, драго нам је што можемо да радимо шта хоћемо, да се молимо и посећујемо Света места, али нам је, с друге стране, жао људи који пате због овога. Били смо примљени код јерусалимског патријарха Теофила, који нам је казао да многи људи једноставно гладују, јер домаћин нема посао и не може донети новца кући. Немају шта да једу.
—Како Мисија и њени чланови сада проводе време? Како на њих утиче тренутна ситуација?
Монахиње и монаси имају нешто новца у банкама, али та средства понестају. Немамо поклоника, нико не доноси новац да би помогао. Наравно, Руска загранична црква шаље новац како би помогла Мисију, али су ограничена и она средства која руска дијаспора има.
—Шта можемо учинити, сви ми, да подржимо рад наше Мисије?
Можемо штедети или прикупљати паре и овде их слати. Мисији је потребна наша материјална подршка.
— Владико, поменули сте сусрет са јерусалимским патријархом. О чему сте разговарали? Каква је била атмосфера састанка?
Атмосфера је била веома топла, као и увек. Заиста смо добри пријатељи и редовно га посећујем кад год дођем овде. Сваки православни архијереј који дође у посету Светој земљи, мора добити благослов јерусалимског патријарха.
Наравно, разговарали смо о свим питањима од заједничког интересовања. Чланови наших Цркава имају велике проблеме, јер је општа атмосфера у Израелу веома тешка. Притискају нас локалне власти. Можда ћете наћи много више палестинских хришћана у Калифорнији, на пример, него овде. Хришћанске заједнице се смањују због притиска споља, па је број хришћана из дана у дан мањи.
Наша Девојачка школа, на пример, коју смо организовали 1930-их, првобитно је примала само хришћанску децу. Сада је тамо само осам хришћанки од 428 ученице, све остале су муслиманке. Свакодневно смо под притиском са обе стране, од Израелаца и Палестинаца. Хришћани овде воде веома тежак живот.
Разговарали смо и о ситуацији у Украјини. Ми, као чланови Руске цркве, изузетно смо захвални јерусалимском патријарху што подржава истинску и канонску Украјинску православну цркву, а не оне који са Православљем немају скоро никакве везе — банду коју је овластио цариградски патријарх против воље народа. Веома је важно што нас у том погледу подржава јерусалимски патријарх.
—Иако је Света земља света, многи клирици не желе да ту служе због великог броја туриста. Сада, због рата, то наравно није случај. Али да ли се уопште слажете са тим ставом? Да ли је тачан? И ако јесте, да ли је то проблем? Како је то могуће решити?
Да. Ово је двоструки проблем. С једне стране, туристи и поклоници који долазе у Свету земљуе, доносе новац и помажу Мисију. С друге стране, наше светиње бивају препуне верницима са стране, те се многи свештеници у нашој Цркви плаше да дођу, јер не разумеју како да овде обављају пастирску мисију.
У ствари, ми не видимо никакав проблем зато што се поклоници обично исповедају код својих свештеника дома, па их не морају исповедати наши локални оци. Дакле, главни изазов за наша свештена лица су свакодневна богослужења. Лети, на пример, то је тешко, пошто је овде веома вруће. Не сада, наравно, али биће вруће за месец дана, и то се одражава у нашем животу.
— Можете ли нам рећи нешто о црквама и манастирима о којима се духовно старате у Светој земљи? Зашто су они тако посебни за све нас?
Наша Мисија је основана у 19. веку, јер је на хиљаде руских поклоника долазило у Свету земљу и требало је да им помогну људи који им дочаравају где су, напомињу да је ово земља у којој је Сам Господ ходао, што се осећа на сваком нашем кораку.
Стога су руски поклоници долазили у Свету земљу од самог почетка, од раних векова хришћанства у Русији. Овде је увек било руско присуство, а оно је постало толико велико у 19. веку да је људима била потребна помоћ. Тако је основана Мисија која би дала смернице нашим верницима.
Од почетка бољшевичке револуције прилив поклоника је практично престао, а сарадницима наше Мисије било је тешко и да се прехране. Огромна помоћ коју су добијали од царске Русије потпуно је престала, тако да они овде нису имали шта да једу.
За време Другог светског рата наше монахиње су излазиле из манастира да раде на уређењу улица. Сваког јутра излазиле би из манастира уз умну молитву, а враћали се увече, потпуно исцрпљене, покушавајући да нешто презалогаје и наспавају се. То је било све што су могле да учине.
После Другог светског рата прилив поклоника је био веома, веома спор. Од руских верника само су имигранти могли да путују, пошто је било немогуће изићи из Совјетског Савеза. Тек тада је постепено расло присуство руских монаха и монахиња у Светој земљи. Сада, последњих година, овај прилив је стабилан, пошто овде долази много поклоника, посебно из Русије и Украјине. А сада их опет нема.
Дакле, може се рећи да смо подложни свагда променљивим расположењима државних власти у питању. Данас нам је дозвољено да долазимо, мада је, опет, теже нашим поклоницима из Русије и Украјине.
— Зашто су наши манастири и цркве у Светој земљи толико важни за све нас?
Они су лично повезани са животом нашег Спаситеља Исуса Христа и Његових апостола. Читава историја Цркве везана је за ову земљу, тако да смо срећни што, поред Грка, само Руска црква овде има присуство. Ниједна друга Црква нема присуство у којем би било стално особље. Овде смо да непосредно разговарамо са верницима поклоницима о историји ове земље.
— Знам да су Ваши духовни корени, пре свега, на Светој Гори Атонској. Али сигурно сте срели многе подвижнике у Светој земљи. Можете ли нам рећи нешто о њима? Шта сте научили од њих?
Требало би да напишем књигу о њима! Не могу да причам о њима за само неколико минута, то је једноставно немогуће. Хајде да сада почнемо да пишемо ту књигу.
Руска црква је изнедрила много великих људи у овом подворју. Свети Теофан Затворник је био овде као свештеник када је служио у Руској духовној мисији. Дакле, имамо много људи који су урадили изванредан посао како би изложили православно учење и живот људима који још нису били хришћани.
На пример, ми смо, као Руска црква, једини у овој земљи оснивали школе за девојчице. Локално становништво, Британци и Французи, нису им придавали никакву озбиљну бригу. Дакле, ми смо били први и једини који су овде оснивали школе. Једна од њих ради до данас, у Витанији, а посећују је чак и чланови палестинских власти, јер тамо уче њихове ћерке и унуке, што је велика помоћ нашим монахињама, које су овде веома активне.
— Шта сте Ви лично научили од подвижника који су обитавали у Светој земљи?
Молитву. Ово је најважнија ствар. Како се молити у тешким условима, у околностима које су другачије од оних које имамо у својим земљама у Европи или Америци. Људи морају много да подносе, као што је и велика врућина дању и велика хладноћа ноћу. Овде ћете наћи људе који су, рецимо, веома искусни у молитви, а посебно у Исусовој молитви. Овде имамо праве примере хришћанског живота. Ови људи се већ вековима старају о нашим духовним потребама, и то је веома важно.
Старешина наше Мисије, отац Роман Красовски, организовао је малу групу људи који интервјуишу оне који се овде подвизавају. На пример, интервјуисали су игуманију Мојсеју (Бубнову), која се упокојила у Господу 2021. године, и друге који су могли да говоре о свом животу, што је веома поучно.
— У овим временима неизвесности, шта нам је потребно да бисмо у себи, у својим срцима и душама, узгајали макар мали комадић Свете земље?
Молите се! Пре свега, молити се. Молити се и постити.
Дмитриј Злодорев
разговарао са митрополитом Марком (Арнт)
