Преподобни Јован Дамаскин: Против јудејског учења о Суботи
Седми дан је назван Субота, и означава починак. Јер тога дана почину Бог од свих дела својих, као што вели Свето писмо; због тога када број дана доспе до седам, опет се кружно враћа и почиње од првога. Поштован је тај број од стране Јудеја, јер Бог је заповедио да се има поштовати – и то не било како, већ са најтежим казнама за преступ ове заповести. И није то заповедио без разлога, него из некаквих разлога који су на мистичан начин разумиви духовним и прозорљивим људима.
Но, колико ја, будући да сам неук, могу знати, почећу од онога што је ниже и грубље: пошто је Бог знао за отврдлост и преданост телу и склоност израиљског народа ка материјалним стварима, а истовремено и за њихову неразборитост, дао је такву заповест: најпре, дакле, да би се одморио слуга и најамник твој, као што је писано, јер праведник се брине за живот својега живинчета; а истовремено да би их одвратио од бављења оним што је вештаствено те да би их сабрао ради служења Богу, тако што ће уз псалме и химне и духовно појање и изучавање божанских Списа проводити цео седми дан, и у Богу почивати. Јер када није било закона, ни богонадахнутога Писма, тада ни Субота није била Богу посвећена. Међутим, када је, преко Мојсија, јеврејском народу предато богонадахнуто Писмо, Субота је посвећена Богу, да тога дана изучавајући Писмо размишљају А Богу и они који не посвећују целокупан свој живот Богу, односно, они који Владици као Оцу свеусрдно не служе, него као неблагодарне слуге барем одвајају за Бога мали и најнезнатнији део свога живота, те и то одвајају из страха од кривице за преступ и казне: Јер закон није прописан за праведника, него за безаконике. Уосталом, најпре је Мојсије, боравио у близини Божијој, четрдесет дана, па затим опет других четрдесет дана постећи, те је у сваком случају изнуривао себе постом и Суботом, иако је закон налагао да нико не сме мучити себе у суботњи дан. Ако ли, пак, кажу да је то било пре закона, шта ће рећи за Илију Тесвићанина, који се једним јелом наситио довољно за четрдесетодневни пут? Јер он је, не само мучећи себе постом, него и путујући оних четрдесет дана и у суботње дане, укинуо Суботу; а Онај који је дао такав закон, није се због тога разгневио, већ је на Хориву открио себе као уздарје за Илијину врлину. А шта ли ће рећи за Данила? Није ли он провео без јела три седмице? А шта је са целим Израиљем? He обрезују ли дете у Суботу, ако се деси да је тада осми дан од рођења? И не посте ли велики пост, који је законом одређен, ако се деси да падне у Суботу? He кваре ли, пак, и свештеници и Левити Суботу својим делима у скинији, те остају без кривице? Али и ако животиња упадне у јаму у Суботу, онај ко је извади без кривице је, док онај ко је остави крив је. А шта чини цео Израиљ? Нису ли опседали зидове Јерихона седам дана, међу којима је, свакако, била и Субота, носећи уоколо ковчег Божији.
Дакле, као што рекох, уведено је држање Суботе, ради служења Богу, и да би макар и најнезнатнији део свога живота Њему пружили и у Њему почивали и слуга и најамник, који су join увек духовна одојчад и поробљени од стране стихија овога света, као и они који су телесни и који нису у стању да појме ништа што је изнад тела или изнад слова закона. А кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега јединороднога, који се роди од жене, који би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење. Јер свима који смо Га прихватили, односно који верујемо у Њега, дата је власт да постанемо деца Божија; тако да нисмо више слуге него синови Његови, и нисмо више под законом него под благодаћу. He служимо више делимично Господу из страха, него смо дужни да му посветимо све време свога живота, и да непрекидно од греха одвраћамо слугу, односно гнев и жељу, те да га остављамо да се посвети Богу, пружајући непрекидно сваку своју жељу ка Богу, и наоружавајући се јарошћу против непријатеља Божијих; дајући, на исти начин, покоја и нашему најамнику, односно телу, од служења греху, и подстичући га на испуњавање божанских заповести.
To нам налаже духовни закон Христов, а они који га држе бивају изнад закона Мојсијевог. Јер доласком онога што је савршено укида се оно што је делимично; и раздирањем покривача закона, односно завесе храма, распећем Спаситељевим и блистањем Духа Светога у огњеним језицима, укида се писани закон, те оно што је телесно престаје и испуњава се закон служења, а дарује нам се закон слободе. И празнујемо савршено успокојење човечанске природе, односно празнујемо дан васкрсења, у коме нас је Господ Исус, првоначалник живота и Спаситељ, увео у наслеђе које је обећано онима који духовним начином поклонички служе Богу. У то наслеђе ушао је Он као претеча нама, тиме што је васкрсао из мртвих и што су My се отвориле двери небеске, те је телом сео са десне стране Оца, где ће ући сви они који чувају духовни закон.
Нама, дакле, који ходимо у Духу а не према слову закона, приличи одбацивање свега што је телесно, и приличи духовно служење и јединство са Богом. Јер обрезање представља одбацивање телесног уживања, као и онога што је сувишно и непотребно; обрезак, наиме, није ништа друго до кожа, сувишак органа уживања. А свако уживање које не бива од Бога и у Богу, представља излишност уживања, чији је символ обрезак. Субота је, дакле, почивање од греха. Тако да ово двоје постају једно, па када се обоје савршавају од стране духовних људи, не чини се ни најмањи преступ.
Ваља, наиме, знати и то да број седам назначује све садашње време, као што вели премудри Соломон: Раздели седморици и осморици. И богоглаголиви Давид, певајући о осмом дану певао je о будућем стању после васкрсења мртвих. Заповедајући, дакле, да седмога дана почине од својих телесних дела и да се позабави духовним делима, закон је, на тајанствен начин, објавио истинском Израиљу, који својим умом може Бога видети, да све време приноси себе Богу, те да буде изнад онога што је телесно.
