Зашто је за православног хришћанина веома важно да се сав молитвени живот одвија сходно канонским прописима?
Многи људи, посебно међу онима који су далеко од Цркве и од Бога, кажу: „Зашто ми треба Црква? Бог је у мојој души. Без Цркве могу све што ми треба – молити се, па чак и испуњавати заповести.” Jесте, човек може да се моли и држи заповести без Цркве. Може да се моли и код куће, и у шуми, и у јавном превозу, и на послу – где год хоће. И може да испуњава заповести, ако, наравно, познаје заповести. Наиме, по правилу, људи који кажу „Бог је у мојој души“ – не само да не знају заповести, него никада у животу нису сазнали Јеванђеље. Али чак и ако претпоставимо да је такав отворио и прочитао Јеванђеље и да зна заповести Божје, и да их може испуњавати и без посредовања Цркве у овом животу, но човек не може добити од Бога благодат, помоћ, задивљујућу силу која ће га преобразити изнутра, осим у Православној цркви, кроз отворене царске двери олтара Христовог.
Зато нам је потребно посредовање, које је установио сам Господ наш Исус Христос, а којег се људи тако често лакомислено одричу говорећи: „Зашто ми је потребно посредовање?“ Да, не треба вам посредовање да се молите, али да се причестите, да се крстите, да примате друге дарове од Бога, великодушно подељене Његовом руком преко Цркве Његове, е то човек не може наћи нигде другде. А благодат Божја се раздељује посредством видљиве Цркве у храмовима Божјим, од цигала покривеним обичним металним кровом, посредством свештеника, који су и обични људи. Али све ово што је у храму и у Цркви православној, прожето је Божанском благодаћу, и управо та благодат – невидљива благодат под видљивим симболима и супстанцама – улази у живот човека.
Зато је за православног хришћанина толико важно да све у Цркви буде како треба, све како су заповедали наши оци и дедови, све како су заповедали апостоли. Жеља Цркве је да се сав молитвени и богослужбени живот одвија сходно канонским пописима. Важно је да постоји апостолско наслеђе, односно да епископи у Цркви имају везу са апостолима кроз непрекидан низ хиротонија до данас, важно је да истински епископи рукополажу свештенике у Цркви како би крштење преко таквих свештеника и епископа било истинско, ваљано.
Постоје две врсте људи који су далеко од Бога. Једни каже: „У принципу, нама не треба посредовање, што значи да нам Црква није потребна. Друга категорија људи каже: „Да, нека све буде, потребно је“, али за њих није важно да је све почело од апостолских времена и да све буде онако како налажу правила, црквеним језиком – канони који су доношени у апостолско време и установљени у првом миленијуму.
Ова правила, црквени канони, захтевају посебно устројство цркве, а оно је регулисано црквеним канонима. А ако презирете ове каноне, ако занемарите правила Цркве, ако не пазите или имате неозбиљан однос према црквеним предањима, правилима и прописима, можете доћи до ствари, а многи дођу до тачке, да споља Црква може бити слична правој Цркви, али унутар ње више нема благодати Божје, нема више благодатног напајања, нема више оне силе ради које за нас све спољашње постоји. Спољашње је секундарно. Оно постоји само да чува и штити унутрашње, духовно и невидљиво. Наиме, спасавамо се и преображавамо у Цркви кроз невидљиво, али уз помоћ спољашњег.
Дакле, не смемо бити ни у првој ни у другој категорији људи о којима смо управо говорили, већ у категорији правих православних хришћана, којима је све важно, који су пажљиви према себи и према црквеној историји, који имају побожан однос према канонима Цркве, и према тајнама и обредима, у категориjи православних хришћана који их воле и разумеју. Ако се то не догоди, онда благодат Божја неће деловати као сада.
Свети праведни Јован Кронштатски више је пута поучавао људе, говорио је и у својим дневницима и у проповедима: волите све што је у Цркви. Волите све – мирис тамјана, сjаj свећа, иконопис, и волите посећивање самог Дома Божјег. Волите свештенике и њихове одежде. Живите у Цркви и за Цркву, и тада вас Господ никада неће оставити.
А када чујемо разговоре да црква није обавезна, да је могуће волети Бога, али не ићи у цркву, или зашто је ово или оно у цркви, то је застарело... Када човек покаже своју несклоност чак и према спољашњим знацима Цркве, онда ово говори да је човек далеко од Цркве, па самим тим и од Бога. Нека нам се ово не деси!
*Из проповеди митрополита черкаско-канивског Теодосија (Снигирјева) у Светотројичком Мотроњинском манастиру, 18. фебруара 2024. г.
За портал "Ризница" са украјинског превела Јелена Бујевич
Извор: Рravlife.org
