Преподобни Пајсије Светогорац: Самооправдање одгони благодат Божију
Самооправдање спречава духовни напредак
– Старче, шта се подразумева под тим када се каже да у Светом Писму нема самооправдања?
– То да самооправдање ни у каквом виду – нема оправдања.
– Старче, ја тек пошто се оправдам, схватим да самооправдање не приличи монаху.
– Не само што самооправдање не приличи монаху, већ оно нема никакве везе са духовним животом. Треба знати да ако се самооправдавам, налазим се у једном искривљеном стању. Пресецам заједницу са Богом и лишавам се благодати Божије, јер благодат Божија не посећује човека који се налази у искривљеном стању. Од тренутка када се човек оправда, а за шта оправдања нема, он се удаљује од Бога. Остаје сам… као да је духовни каучук између њега и Бога. Зар струја може да прође кроз каучук? Не, не може. То је изолатор. Нема јачег изолатора за благодат Божију од самооправдања! Правдајући себе, као да подижеш један зид који те дели од Бога, и тако пресецаш сваку везу са Њим.
– Старче, често умете да кажете: “Потрудимо се да будемо барем изнад духовне основе.” Шта је то духовна основа?
– То је када човек смирено признаје своје грешке, и барем се свесно не правда када му се ставља примедба за оно у чему је крив. А када се не правда, и поред тога што је оптужен за нешто за шта није крив, то је већ за одличну оцену. Човек који се самооправдава не само што не напредује, већ не осећа ни унутрашње спокојство. Бог нас неће обесити због неког греха који смо учинили, али немојмо да се оправдавамо, нити сматрајмо као нешто природно што грешимо.
– Ако ми кажу да сам у нечему погрешила али ја не схватам у чему, треба ли да питам како се то други пут не би поновило, или треба да ћутим?
– Зар ниси на добитку ако будући крива пет процената ти прихватиш кривицу за двадесет пет процената? Преузми већи део кривице на себе како би била сигурна. То и јесте духовно дело којим би требало да се бавиш: да тражиш своје грешке, да “ловиш” саму себе. У супротном, ти бежиш од саме себе, оправдаваш своје “ја”, али мира немаш.
– Старче, стиче ли корист човек који се по навици самооправдава, али после схвата своју грешку и жали због тога?
– У крајњем случају, он стиче искуство, и ако га искористи – стећи ће корист. А ако уз то још и Бог каже: “Пошто је схватио своју грешку и покајао се, даћу му нешто”, тада човек добија и из једне друге ризнице – из ризнице покајања.
Самооправдање користи егоизму
– Старче, да ли то значи да имам тврдо срце, ако не налазим оправдања за поступке својих ближњих?
– За ближње не налазиш оправдања, а за себе их налазиш? Сутра ни Христос за тебе неће наћи оправдања. Ако је човек злобан, његово срце за трен ока може постати тврдо као камен. А уколико се према свему поставља са љубављу, његово срце може у једном трену да постане нежно. Стекни мајчинско срце. Видиш, мајка све прашта, а понекад се прави као да нешто лоше не види.
Човек који своје духовно дело обавља ваљано, за свакога налази олакшавајуће околности и сваког оправдава, али за себе оправдања никада нема, чак и у случају када је у праву. Он себе увек види као кривца, јер сматра да није искористио добра која су му дата. Угледа, на пример, лопова и помисли како би и он сам крао много више од њега само да му Бог није помогао, па каже: “Бог ми је помогао, али ја сам присвојио Божије дарове. То је највећа крађа. Разлика је само у томе што се крађа мог ближњег види, док се моја крађа не види.” Тако, он себи строго суди, а својим ближњима снисходљиво. Или, ако примети код свог ближњег неки недостатак, било мали било велики, он га оправдава, гајећи добре помисли. Мисли о томе како и он сам има много недостатака које други људи примећују. Ако човек мало испита ствари, наћи ће много тога погрешног у себи. Тада ће му бити лако да нађе оправдања за своје ближње. Јер толико тога лошег смо учинили! Грехова младости моје и мојих преступа не помињи.
– Старче, када траже од мене неку помоћ, са вољом приступам послу, али ако у журби направим неку малу штету, ја се правдам када ми ставе примедбу.
– Када мало погрешиш у жељи да учиниш нешто добро, прихвати примедбу за ту малу грешку, како би добила сву награду. Ђаво је много лукав. Свој занат он одлично познаје. Како да не искористи дугогодишње искуство које је стекао? Подстиче човека да се самооправдава, не би ли изгубио корист од добра које је учинио. Када видиш некога како се презнојава подижући какав терет на плећа и приђеш му не би ли му олакшала, е, то је нешто сасвим природно. Угледавши га како носи тај терет, потрчала си да му помогнеш покренута усрђем. Али када преузмеш на себе терет неправедне увреде коју ти је неко нанео, то много више вреди. Ако нам ставе примедбу, а ми се одмах бацимо на самооправдавање, то показује да у нама још увек живи светско настројење.
– Старче, чему користи самооправдање?
– Егоизму. Самооправдање је пад; оно изгони благодат Божију. Потребно је не само не самооправдавати се, већ и заволети неправде које нам се чине. Самооправдање нас је и извело из Раја. Зар Адамов пад није био баш у томе? Када га је Бог питао: “Да ниси можда јео са дрвета са ког сам ти рекао да не једеш?”, Адам није рекао: “Погрешио сам, Боже мој! Јео сам са тог дрвета”, већ се самооправдавао. Рекао је: “Жена коју си ми Ти дао, она ми је дала плод са тог дрвета и ја сам га појео.” Као да је рекао: “Па Ти си крив што си створио Еву!” Еда ли је Адам био дужан да слуша Еву по том питању?
Бог је питао и Еву, а она је одговорила: “Змија ме је преварила. Да је Адам рекао: “Сагреших, Боже мој, преварих се”, и да је Ева рекла: “Ја се преварих”, све би било у реду. Али они се одмах дадоше на самооправдање.
– Старче, у чему је проблем када неко не схвата колико је самооправдање зло?
– У чему је проблем? У њему! Када се човек непрестано самооправдава, верујући како га нико не разуме јер су сви неправедни према њему, и да је он тај који нешто трпи, да је он жртва – он престаје да влада собом. А шта је то што је некада просто зачуђујуће? Иако неко сам чини неправде другима и греши, он говори: “Ја бих прихватио ту неправду, али не желим друге да наводим на грех.” И почиње да се самооправдава, тобож из… љубави, да би се онај кога сматра виновником учињене му неправде освестио и престао да греши! Или почиње да даје читаву гомилу објашњења, како га овај случајно не би погрешно схватио и тако… погрешио! Видите ли каквим се префињеним послом ђаво бави?
Човек који се самооправдава не може да стекне духовну корист
Приметио сам да данас и млади и стари све оправдавају помоћу једне сатанске помисли. Ђаво им све тумачи на неки свој начин, па се тако ти људи налазе изван реалности. Самооправдање је сатанско тумачење ствари.
– Старче, како то да неки људи за сваку реч која им се каже налазе одговор?
– О, страшно је разговарати са човеком који је навикао да се самооправдава! То је исто као да разговараш са ђавоиманим! Они који се самооправдавају – Бог нека ми опрости за ово што ћу рећи – имају ђавола за духовника. То су измучени људи који немају мира у себи. Самооправдање су учинили својом науком. Као што један лопов не спава по читаву ноћ, мислећи о томе како да успе у крађи, тако исто и они непрестано размишљају о томе како да оправдају сад ову, сад ону своју грешку. Или, као што неко размишља како да уграби прилику да учини неко добро или да се смири, тако ови насупрот томе размишљају како да оправдају неоправдиво. Постају прави адвокати! Не можеш да изађеш на крај са њима! То ти је као да причаш са самим ђаволом. Како сам се само намучио са једним таквим човеком! Иако сам му рекао: “То што чиниш није у реду, требало би да обратиш пажњу на неке ствари. Не идеш добрим путем, ваљало би да поступаш тако-и тако…” он је на сваку мој реч налазио оправдање за своје поступке, да би ми на крају свега рекао: “Ниси ми рекао шта да чиним!” “Бре, добри мој човече! О чему разговарамо толико сати? Разговарамо о твојим гресима, о томе како не идеш добрим путем, али ти се непрестано самооправдаваш. Три сата ме овде истјазаваш, мучиш! Како ти нисам рекао?” Ето, наводиш човеку примере не би ли схватио да начин на који се он суочава са проблемима носи у себи сатански егоизам, говориш му о томе да се налази под демонским утицајем и да ће пропасти уколико се не промени, а он ти на крају каже: “Ниси ми рекао шта да чиним”! Заиста, како да не експлодираш од муке? Ако је човек равнодушан, све то ће проћи уз једно: “Нема везе.” Али ако није равнодушан – експлодираће од муке. Благо равнодушним људима!
– Старче, да ли у неким случајевима и сами пожелите да сте равнодушни?
– Дете моје, равнодушни људи се, у крајњем случају, не избезумљују узалуд. Да претрпиш нешто ради човека који страда, то има смисла. Али да се окрећеш око неког, да му испричаш толико тога, а да ти он на крају свега каже: “Ниси ми рекао шта да радим”, и притом да оправдава оно што се оправдати не може! Тако од човека постаје демон! Страшно! А кад би размислио о томе колико си труда – да не причамо о болу – уложио да би му помогао, мало би се променио. И види колико тога трпиш, колико се трудиш, мучиш, али то не узима у обзир!
– Старче, када се неко самооправдава за грешку коју је направио па му ти кажеш: “То је самооправдање”, а он настави да се самооправдава у жељи да докаже да то није самооправдање, да ли је уопште могуће да се такав човек исправи?
– Како да се исправи? Он по муци коју осећа схвата да греши, али због егоизма неће то да призна. То је толико страшно!
– Да, али притом говори: “Ти нећеш да ми помогнеш. Замолио сам те за помоћ, али нећеш да ме позовеш на разговор. Ти ме презиреш!”
– Е па, опет се због егоизма тако понаша. То је исто као када би рекао: “Ја нисам крив. Ти си крив што ја нисам добро!” Такав човек на овоме завршава. Пусти га; не вреди да се бавиш таквом особом, јер јој не можеш помоћи. Одговорност за једну такву душу не могу да понесу ни духовник, ни игуман или игуманија. То је већ сатански егоизам, а не људски. Људски егоизам има неко ко не може да се смири и каже: “Опрости”, али макар и ништа не говори како би се оправдао. Онај ко се самооправдава када погреши, своје срце претвара у демонско пристаниште. Ако он не сломи своје “ја”, наставиће све више да греши, и његов сопствени егоизам ће га мучити, не доносећи му притом никакву корист. Уколико човек не зна колико је зло самооправдање, то је још и нека олакшавајућа околност. Али ако зна или му то кажу други, онда нема олакшавајућих околности.
Буди веома пажљива када хоћеш да помогнеш некоме ко је навикао да се самооправдава, јер може да се догоди следеће: Пошто се самооправдава, значи да у њему има много егоизма, па ако му кажеш да то што чини није у реду, почеће да ниже неистину за неистином и самооправдање за самооправдањем, да би ти доказао ово или оно, само да га се случајно нешто не косне. И тако, у покушају да му укажеш на то да греши, постајеш узрок његовог све већег егоизма и све већих лажи. Од тренутка када видиш да он наставља да се самооправдава, престани да му било шта доказујеш, јер од тога нема никакве користи. Моли се да га Бог просвети.
Ако се сам не оправдаваш оправдаће те Бог
– Старче, често када ми неко стави примедбу помислим како треба да дам неко објашњење, па кажем: “Да, тако је, али…”
– Ма шта хоћеш с тим “али”? У том “али” нешто фали. Оно све мења, али у лошем смислу. Када ти ставе примедбу реци: “Опрости, твојим молитвама следећи пут бићу пажљивија.”
– Старче, ако неко из неког мог поступка изведе погрешан закључак, да ли је потребно да објасним зашто сам поступила баш тако како јесам?
– Ако си духовно јака, односно смирена, прихвати кривицу и ништа не говори. Остави Богу да те оправда. Ако не будеш ти говорила, после ће проговорити Бог. Видиш, када су Јосифа продала његова браћа, он није рекао: “Ја сам њихов брат; нисам роб; отац ме воли више од све своје деце!” Није говорио, а после је проговорио Бог и начинио га царем. Зар мислиш да Бог није могао да обавесги људе о томе како ствари стоје? Па ако Бог покаже истину ради твога добра – у реду. Али и ако је не покаже, то ће опет бити ради твога добра. Када ти неко учини неку неправду, сматрај да ти он то није учинио из злобе, већ просто зато што он на тај начин посматра ствари. Касније, ако у њему није било злобе, Бог ће му открити како заиста ствари стоје, схватиће да ти је нанео неправду и покајаће се. Само када је човек зао, Бог му не открива право стање ствари, јер је фреквенца Божијег деловања: љубав – смирење.
– Старче, а да ли је у реду да тражим објашњење од некога ако дође до неспоразума међу нама?
– Да ли имаш лоше помисли?
– Немам.
– Ако већ немаш лоше помисли, није потребно да тражиш објашњења. А ако их имаш, онда би било добро да ти он да неко објашњење, како ти се помисли не би још више поквариле.
– Старче, а ако објашњење нема за циљ самооправдање, већ да се њиме образложи како сам се поставила у тој-и-тој ситуацији, зашто сам се понашала тако-и-тако…?
– Нема везе. Боље реци: “Опрости”, и ништа не објашњавај, осим ако од тебе не траже објашњење; тада смирено реци шта се десило.
– Значи, Старче, у неким случајевима објашњења су неопходна?
– Када се ради о неспоразуму који се тиче других, тада је човек дужан да да објашњење, не би ли тиме помогао решењу насталог проблема. Или ако је неко преосетљив, а уз то и мало егоистичан, потребно је да објасни зашто се држао тако-и-тако, јер уколико не буде ништа рекао – избезумиће се.
– Старче, понекад објашњење не можемо да ослободимо од самооправдања.
– Самооправдање не доноси спокојство души, док објашњење доноси спокојство и мир.
Онај ко себе прати како треба – не самооправдава се
– Старче, како то да се самооправдавам иако схватам колико сам духовно слаба?
– Не схваташ ти своју духовну немоћ, и зато се самооправдаваш. Да схваташ – не би се самооправдавала. Ми волимо сами себе; нећемо да нам буде тешко, не волимо напор. Често хоћемо без труда да стекнемо духовно богатство. Када бисмо се барем смирили и признали да се, тако постављајући ствари, не крећемо исправно у духовном смислу! А ми нити се трудимо, нити признајемо своју немоћ.
– Може ли човек да прати себе, да се преиспитује, а да се притом и самооправдава?
– Онај ко себе прати како треба – не самооправдава се. Видиш, има паметних људи, чак и веома, веома паметних, а који праве највеће глупости, јер је присутно и самоугађање. “Како да ми буде што удобније, како да мени буде добро?”
– Старче, човек који се самооправдава не види своје падове у духовној борби?
– Ма шта да ради, ђаво га обмањује, па тако све оправдава: самовољу, тврдоглавост, егоизам, лаж.
– А зар му не би помогло када би се огледао у делима светих Отаца, а нарочито у Светом Писму?
– За неког ко размишља правилно, духовно, Свето Писмо и светоотачке књиге решавају све проблеме. Он јасно схвата смисао написаног. Али човеку који не дела духовно на себи и коме душа није очишћена, не може помоћи ни Свето Писмо, јер такав човек све тумачи наопако. Боље је да каже своју помисао духовнику и да не тумачи сам оно што је прочитао. Примера ради, читајући Стари Завет такав човек може протумачити смисао прочитаног у духу лукавства и тако се заразити духовном болешћу. Приметио сам да неки људи узимају понешто из духовних књига које су прочитали, па тумаче то тако како њима одговара. Ствар није у томе да њима нешто фали или да не разумеју смисао прочитаног, већ тумаче ствари тако да би оправдали сами себе. Страшна ствар! Уверио сам се да и духовне поуке које чују они ретко кад прихватају правилно. Испричам, на пример, један догађај с намером да нешто истакнем. Али ја хоћу да истакнем једно, а они траже да из тог догађаја извуку нешто друго, за шта се хватају да тиме оправдају неку своју грешку, неки свој пад. Односно, све то чине само да би успокојили своје страсти. Не мисле о томе да је човек о коме сам им нешто изнео, због непажње завршио тако како је завршио, већ говоре: “Ако постоје људи у тако ужасном стању, онда смо ми много добри”, и тако сами себе оправдавају. Ђаво ће већ наћи читаву гомилу самооправдања.
Самооправдање не доноси души спокојство
Душа онога ко се самооправдава не налази спокојство. Такав човек лишен је утехе. Он оправдава своје “ја” – али да ли то његово “ја” оправдава њега? Његово “ја”, његова савест не налази за њега оправдања, и зато његова душа није спокојна. Та чињеница упућује на његову кривицу. Како је само Бог све устројио! Човеку је дао савест! Страшно! Уз помоћ насиља, лукавства или ласкања човек може да достигне оно што је наумио, али на тај начин спокојство душе не може да достигне. Кроз то и сам може да се увери да је сишао с правог пута.
Када човек без роптања прихвата неправду, то је као да прима духовно богатство и радује се. А када се самооправдава, то је као да губи део свог богатства, па не осећа радост. Хоћу да кажем да он нема оно духовно спокојство које би имао да се није самооправдавао. Шта тек да се каже о ономе ко налази оправдања за себе и поред тога што није у праву! Такав човек згрће на своју главу гнев Божији, јер је то што чини – проневера; он расипа богатство које му је дато. Еда ли спокојство налази онај који расипа?
Самооправдање чини човека слепим. Чак и да почини убиство, ђаво ће га оправдати. “Како си га само трпео толико времена? Требало је много раније да га убијеш”, говори му ђаво. Такав човек још може пожелети да од Христа добије плату за то мало времена што је “трпео”. Схваташ? Дотле се долази!
– Старче, ако се већ онај ко се самооправдава мучи, зашто то наставља да чини, и тиме пристаје на грижу савести?
– То је ствар навике. Да би се пресекла, потребна је снага воље. А треба да научи не само да се не самооправдава, већ и да се унутар себе постави исправно. Уколико се не самооправдава, али у себи верује да му је учињена неправда – то је још горе. Јер да се оправдао наглас, неко би му већ нешто поводом тога рекао, па би тако могао да се ослободи прелести. А овако, он може да ћути, али у себи да помишља: “Ја сам у праву, али нећу ништа да кажем јер сам виши од њега.” На тај начин човек остаје у прелести
Преузмимо туђе бреме на себе
– Старче, јуче сте рекли да је трпљење – једно, а подношење – нешто сасвим друго. Шта сте тиме хтели да кажете?
– Трпљење није када некога подносимо. Када кажем да некога подносим, то је као да кажем: “Он није како треба, али зато сам ја добар па га, ето, подносим.” Право трпљење је када осећамо кривицу за стање у коме се наш ближњи налази и када састрадавамо са њим. У таквом односу према ближњима има много смирења и љубави. Тада ја примам благодат Божију, а тиме и мој ближњи добија помоћ. Ако, на пример, видим неког хромог или глувог човека, или неког наркомана, требало би да помислим: “Да сам у добром духовном стању, помолио бих се Богу, и Он би учинио да мом ближњем буде добро.” Па и Христос је рекао: “Даћу вам моћ да чините већа чуда од оних која ја чиним.” За оваквим мислима долази састрадавање, љубав према ближњем. Али ако помислим: “Е, па шта ја да му радим што је сакат. Поседећу мало са њим; ако ништа друго, тако ћу бар стећи плату на Небу”, тада ја у ствари подносим свог ближњег и правдам се тиме да сам учинио све што сам био дужан да учиним.
– Старче, да ли је увек корисно узимати не себе туђе грехе?
– Да, много користи ако си у стању да то поднесеш. За све окривљуј себе. Узми на себе грех свог брата, свали га на себе и моли Христа да ти подари снаге да то изнесеш. И када на себе преузмеш бреме веће од твоје стварне кривице (или чак у томе и уопште ниси крива), верујући притом да си на неки начин ипак – крива, тада не придај томе важност, не горди се, и стећи ћеш обиље благодати Божије. Али припази на то да ли си у стању да поднесеш веће бреме. Јер ако не можеш, настрадаћеш од киле, дископатије…
– Шта су у овом случају “кила” и “дископатија”?
– Ако, на пример, преузмеш на себе неки грех, а то не можеш да изнесеш и не даш никакво објашњење, после ћеш роптати, жестити се, осуђувати…
– Али ако дам неко објашњење, зар то није самооправдање?
– Е, пази да се оправдаш само за оно што не можеш да изнесеш, а оно друго – не дирај. Ако је, на пример, човек преосетљив, требало би да пази да не товари на себе бреме које превазилази његове снаге. Нека преиспита себе и прихвати неправду са расуђивањем, сразмерно терету који може да носи, како га непријатељ не би оборио преосетљивошћу, бацио га у очајање и учинио неспособним.
– Старче, понекад не само што ми је тешко да прихватим неправду, већ и одговорност за свој пад сваљујем на туђа плећа.
– Не само што из љубави нећете да понесете торбу свог ближњег, већ и своју натоварену торбу сваљујете на туђа плећа. И то не само на плећа здравих људи, већ и на плећа оних болесних! Треба да стекнеш духовну одважност, како би била у стању да прихватиш сву одговорност за своје грехе. А колико више ми увећавамо свој терет, сваљујући на себе туђа прегрешења, толико нам Добри Бог олакшава то наше бреме и тада осећамо божанствено радовање.
Када снажан човек из љубави понесе на својим плећима два џака цемента, како би поштедео неког ко нема снаге и не може да носи терет, то не вреди толико колико вреди прихватање на себе тежине туђег греха, “присвајање” тог греха, и допуштање да други помисле да је тај грех заиста твој. То је већа врлина, веће смирење.
У једном манастиру на Светој Гори неки искушеник се једном приликом брецну на типикара, који је био и јеромонах, само зато што му је овај показао који кондак прво да прочита. Типикар је хтео да помогне, а искушеник се потпуно избезумио, и после богослужења у бесу се закључао у келију. Типикар је тражио кривицу у себи и преузео на себе бреме греха; био је веома потресен, јер је мислио да је он сам нечим изазвао брата да му се грубо обрати. Савест га је заиста мучила. И премда је као типикар био одговоран за поредак богослужења, он се није тиме правдао, већ је рекао: “Крив сам зато што сам узнемирио брата.” Отишао је до искушеникове келије да га уз метанију замоли за опроштај. Али овај је био закључан и није хтео да отвори. Тада је типикар сео испред његових врата. Ту је чекао од јутра па све до три после подне, када је звонило за вечерњу службу. Искушеник је отворио врата да би изашао. Тада типикар паде ничице пред њим, правећи метанију и говорећи: “Опрости ми, брате, погрешио сам!” Тако долази благодат Божија.
