Преподобни Пајсије Светогорац: Божанска и људска правда
– Старче, шта је то божанска правда?
– Божанска правда је када радиш оно што успокојава твог ближњег. Ако, на пример, треба нешто да поделиш са неким, немој му давати половину од онога што делите, већ онолико колико он жели. Реци му: “Колико желиш? Два и по? Три? Узми!” Њему дај оно што је добро, а за себе задржи покварено. Њему дај више, а за себе узми мање. Ево, рецимо да нам сестра сад донесе десет шљива. Ако у својој прождрљивости ја поједем осам шљива, а теби оставим две, неправедан сам према теби. Ако кажем: “Пошто нас је двоје, ја ћу појести пет шљива, а и њој ће остати исто толико”, поступам по људској правди. Али ако приметим да ти волиш шљиве, па поједем само једну и кажем ти: “Учини ми љубав, поједи остало ти. Мени се нешто не свиђају, а од њих имам и стомачних тегоба”, тада поступам по божанској правди.
– Шта је онда људска правда?
– Људска правда је када, на пример, треба да поделиш нешто са неким, па му даш половину, а другу половину задржиш за себе.
– Старче, какво место заузима људска правда у духовном животу?
– Људска правда није за људе који се труде да живе духовно. Она је кочница за људе који живе светским животом. Неразуман је онај ко се труди да живи духовно, а притом се ослања на људску правду, јер је она у поређењу са божанском правдом равна нули. Али и човек светског настројења, који постигне нешто у овом животу ослањајући се на људску правду, неће осетити истиниту радост и спокојство.
Рецимо, два брата имају десет стрема земље. Према људској правди, сваки би узео за себе по пет стрема. А према божанској правди, узео би више онај ко има већу потребу за тим. Ако, на пример, један брат има двоје деце, а други има седморо, или ако је посао једног брата слабије плаћен од посла другог, тада више земље треба да узме онај брат коме је то потребније. У овом случају било би неправедно да други брат узме колико и први. Човек светског настројења не мари за то што његов брат једва саставља крај са крајем. Будући да не размишља на духован начин, он не схвата да је таква деоба неправедна. Кажеш му: “Требало би да помогнеш својој породици да се сложи са тим да даш већи део имања брату чије су потребе веће од твојих”, а он ће на то: “Зашто? Нисам му учинио никакву неправду поделивши имање на пола!” А да је у питању човек који се труди да живи духовно, чак и ако би му се жена и деца супротстављали, он би требало да их убеди да прихвате његово уступање брату већег дела имања. Ако би брат који је у невољи рекао: “Ти узми једну стрему”, други брат би требало ћутке да узме ту једну стрему, како брату који је узео већи део имања не би било непријатно. У сваком случају, најбоља деоба је она која се врши по Јеванђељу.
Поражава ме Авраамова великодушност. Пошто су Авраамови и Лотови пастири почели да се свађају око пашњака, отиде Авраам Лоту па му рече: “Не иде да се свађамо; ми смо рођаци. Где теби више одговара? Хоћеш ли да идеш тамо, или можда онамо?” Лот, покренут оним људским, изабра Содом и Гомор, због тамошњих пашњака и зеленила, а каква га је беда после снашла! А Авраам, покренут божанском правдом, желео је да успокоји Лота. И радовао се већ и самим тим што је Лот отишао на боље место.
Божије правосуђе
– Старче, шта је то Божије правосуђе?
– Божије правосуђе је дуготрпљење које у себи носи смирење и љубав. Бог је веома праведан, али и веома милостив, и то Његово милосрђе побеђује Његову правичност. Навешћу ти један пример, како би могла све то да разумеш. Ако неки човек никада није био у прилици да чује нешто о Богу, њему неће бити суђено сходно стању у ком се налази, већ сходно стању у ком би био да је знао за Бога. У супротном, Бог не би био праведан. Божанска правда има неке своје математичке законитости: некада један плус један јесу – два, а некада – два милиона.
– Старче, како се пројављује божанска правда над човеком који у нечему греши?
– Људска правда каже: “Погрешио си? Треба да будеш кажњен.” А божанска правда каже: “Увидео си своју грешку и покајао се? Све ти је опроштено.” Видиш, чак и по људском закону блажој казни подлеже човек који се искрено покајао за почињен злочин и сам се пријавио, уколико се не сумња у њега као личност. Па ако таквог човека људски закон кажњава снисходљиво, колико тек то више чини праведни и многомилостиви Бог!
Сви смо ми у Божијим рукама. Бог нас нетремице посматра и познаје срце сваког човека. Не чини нам неправду. Пошто постоји божанска правда и божанска надокнада, и пошто нас Бог воли – што је важније од свега – ниједно добро које човек учини, неће пропасти. Због тога је човек који тражи људску правду – губитник; потпуно је изгубљен.
Приметио сам да човека коме је учињена нека неправда, а који се према томе односи тако што тражи божанску правду, Бог оправдава још у овом животу. Сећам се, у војсци, после рата, дође једном генерал да нам уручи ордење. Тог дана ја нисам био тамо. Када генерал прозва моје име, из строја изађе неки мој саборац из Тесалије и узе орден намењен мени. Други војници су ћутали, јер се за лаж тада ишло у затвор. Када је генерал отишао, онај војник се сакрио јер би га иначе други војници претукли. Пошто сам се вратио, он се и од мене плашио. Мувао се тамо-амо, а онда ми рече: “Опрости ми, урадио сам то-и-то.” “Добро си поступио узевши тај орден. Шта бих ја са њим?”, одговорих му. После га је носио на војним парадама. Након четрдесет година дошао је овде у манастир командант Прве Армије из Тесалије и донео ми орден Александра Македонског. Када сам га угледао, дошло ми је да се насмејем! После четрдесет година! Поразило ме је што је онај војник био из Тесалије, а из Тесалије је дошао и командант! Видите шта се десило! А ако за себе тражимо људску правду, губимо и ово овде, а и оно што нам припрема Христос у другом животу за претрпљене неправде. Односно, због безначајних ствари ми губимо оно најважније, вечно. Кад су и овако и онако све ово овде трице и кучине, шта ће нам?
Права монаха чува Христос за други живот
– Старче, шта значи “имати право” на нешто?
– “Имати право” – то је светска логика. Што је у човеку више оног светског, то он има и више права. Што је у њему више оног духовног, то он мање права има. Нарочито монах има само једну обавезу – да ни на шта нема права. Хоћу да кажем да он не би требало ништа и ни од кога да тражи. Монах се одрекао свега љубави Христове ради, и зато је потпуно погрешно када он тражи нека своја права у овом животу. Тиме он вређа Христа, монаштво. Људи овога света имају права на много тога; зато и јесу “светски.” Сва права монаха, као и права људи који се труде да живе духовним животом, чува Христос за други живот.
Тражење неких “својих права” присутно је данас не само код модерне омладине, већ и код младих монаха. Неки од њих уопште не знају ни зашто су постали монаси, ни шта је то уопште монаштво. Зато и траже “своја права”, зато су и обузети једним светским духом, једном чудном логиком, људским виђењем правде – у сваком погледу. Ова људска правда, покренута европским духом, продрла је и у монаштво.
У савременом монаштву често сусрећемо овај дух: “Ником нисам учинио нешто нажао, па нећу ни мени неко нешто тако да учини. Ником нисам нанео никакву неправду. Са мном је све у реду.” Или, неки монаси знају да кажу и ово: “Обавио сам своје послушање, помогао сам тамо где сам био дужан да помогнем, и с тим сам завршио. Са мном је све у реду. Туђи посао није моја брига. Одлазим. Идем у келију да се бавим духовним стварима.” Не размишљају о томе да је њихов ближњи можда слабашан, да га можда боли глава и да не може да ради, или мање ради јер је преморен од бденија. Или пак говоре: “Ово је моја порција хране. Ја на њу имам право”, и не размишљају о томе да њихов ближњи можда има мање снаге, или да се његов организам више троши па има потребу за већом количином хране. Они се налазе у духовном окружењу, али ипак остају људи светског начина размишљања, па су и резултати свега тога – светски. Знате ли како је то када видиш човека који би требало да живи духовним животом, а који се према свему односи на светски начин? Приметио сам да је код већине монаха, мање-више, присутно следеће: Они посте, моле се, иду на богослужења, на послушања; носе монашку одећу, живе по монашком типику, али према свему се односе светски, а не духовно. Пазе да им случајно неко не каже нешто увредљиво, да им неко не учини неку неправду. Односно, они се налазе у оквирима људског поимања правде, а неки од њих чак ни дотле не долазе. И ‘ајд’ сад, споразуми се са њима о духовним стварима! Ови монаси се труде да све устроје тако да се Христос сутра не намучи издајући им… рачун! Па иако Христос гледа на то колико је ко претрпео неправди и колику је ко жртву због тога поднео, како би свакоме узвратио сразмерно поднетој неправди и принетој жртви, они хоће да сами среде своје рачуне.
Уопште, огорчен сам начином размишљања које примећујем код неких младих монаха. Људска правда! Како је сместити у духовни живот? Помоћу ње се ни у светском животу не стиже далеко, а камоли у духовном! Док сам живео у општежитељном манастиру, сва братија су гледала како да улове прилику да принесу неку жртву. На послушању, за трпезом, свугде је био присутан овај дух пожртвовања. Увек су прво мислили на свог ближњег, па су зато и живели као у Рају. Монах је био за трпезом? Гледао је да једе мање како би за друге остало више. И није марио за то што ни он сам није имао снаге, нити се бринуо око тога колико има снаге његов ближњи. Монах се просто – жртвовао. Није ништа стављао пред свој суд, па није ни говорио: “Није добро за брата ако једе више.” Од тренутка када монах почне да гледа да му неко не учини неку неправду, да се не премори, да његов труд не буде узалудан, он као да престаје да верује да постоји Бог, да постоји други живот, Суд који долази и божанско уздарје. И ако се потруди мало више од других, ни тај труд неће бити узалудан. Само је труд животиња узалудан. И оне се сироте, жртвују за нас, иако се због нас муче, јер након прародитељског пада природа страда заједно са човеком! Страшно! Видите, дивље животиње се толико муче када их ловци повреде! Осакаћене, сломљених ногу, оне не могу да побегну од великих животиња које их убијају и једу. И за све то оне не добијају никакву надокнаду! Човек који то не схвата и није човек! Бог му је зато и дао разум да би исправно поступао и да би нашао прави пут.
Не кажем да сад треба да се избезумљујете од умора, већ да стекнете ревност по Богу.
– Односно, Старче, Ви желите да нам срце поскакује од чежње за тим да успокојимо свог ближњег.
– Да, јер када мислиш на то како да успокојиш свог ближњег, предајући се притом свецело у руке Божије – не осећаш умор. А ако се умориш, па то кажеш другима, сав твој труд биће узалудан. Шта, мислиш да ће Христос да те награди за твоје жалопојке? Шамар ће ти бити награда.
Колико год можете, старајте се о томе. То је духовно дело којим ваља да се бавите. Ако се човек и подвизава занемарујући притом ово дело, подвизи му неће бити ни од какве користи, јер његова радио-станица ради на другој фреквенцији од оне Божије. Све му је узалуд: метаније, постови… Не кажем да подвизи нису потребни, већ да не помишљамо да је пошто испуњавамо то-и-то са нама све у најбољем реду!
Сачинише неко друго јеванђеље
– Старче, када за неког човека можемо рећи да је праведан?
– Са светске тачке гледишта, праведан је онај човек који доноси суд на основу светског поимања правде. Али савршен човек је онај који је праведан не по закону људске правде, већ по закону божанске правде. Таквог човека благосиља Бог. Ако је оно што радим увек слободно од мога “ја” и онога што мени одговара, принуђујем Бога, ако тако могу да кажем, да ми пошаље божанску благодат.
Свака људска правда, чак и она најсавршенија, увек у себи носи људска начела. И докле год у човеку који се труди да живи духовно постоји људска правда, дотле Дух настоји да га одстрани као неко страно тело, а човек устаје и пада, и од тога се душевно умара. Стекавши божанску правду, човек се чисти и прима божанско просвећење.
– Старче, да ли ћу помоћи некоме ко ми се пожали да му је учињена неправда тиме што ћу му рећи: “Постоји и божанска правда”?
– Не, боље му реци: “Погледај на ту ствар духовним очима, јеванђелски.” Јер ако му кажеш: “Постоји и божанска правда”, он ће веровати да му је учињена неправда, а можда је баш он другима учинио неправду.
Заиста, душа ме боли… Познавао сам једног човека који је редовно одлазио у цркву, постио и слично, мислећи да живи духовно. Међутим, и поред тога што је имао пет станова, две плате, а није имао деце, сиромашнима није давао милостињу. Рекох му: “Добро, имаш толико сиромашних рођака, зашто им бар нешто не даш? Шта ћеш са тим? Дај нешто удовицама, сирочади.” И знате шта ми је рекао? “Добро; онда да мојој сестри не наплаћујем кирију?” Кад сам то чуо, крв ми је јурнула у главу. Ето, то ти је људска правда! “Ја не сносим одговорност за децу која су гладна, ако нису моја. Ником нисам учинио ништа нажао! Боже сачувај, зар ја некоме да учиним неправду”, рећи ће неко, умирујући своје помисли на неки свој начин, али правог мира он неће имати. Руковођени људском логиком и светским поимањем правде, такви људи су равнодушни у озбиљним ситуацијама. Па како после да осете нешто духовно? Постоје људи који могу да поклоне и читаву кућу, а истовремено да туже оног ко им није платио кирију. Како то објашњавате?
– Старче, да ли је то људска правда?
– То чак није ни људска правда; и ње ту има тек нешто мало. С једне стране такви људи дају некоме сто хиљада драхми, а са друге ситничаре за хиљаду драхми, због којих су у стању да таксисту пријаве полицији. Како ви то објашњавате?
– Старче, можда им у глави није све баш како треба?
– Не, са главом им је све у реду.
– Старче, можда дају милостињу с гордошћу, како би били задовољни сами собом?
– То је. Дају много, али са гордошћу; чине то у своју славу, а не у славу Божију. Такви људи могу да дају све, али љубави ипак да немају.
У данашње време присутан је један искривљен дух. Чак и људи који се труде да живе духовно, траже законску правду и притом говоре да верују у Бога! “Ти имаш право на ово, ја имам право на оно…” Када само ово јеванђеље здравог разума, тог чудовишног здравог разума, не би постојало! “Да не мисле за мене да сам будала”, говоре. Зар не видите докле су стигли хришћани, предајући једни друге судовима? И да су у праву – не би требало да иду по судовима, тим више ако нису у праву. Њиховом кривицом неки људи губе веру. Виде како човек који нити одлази у цркву, нити свршава бденија, не поступа попут неких хришћана – који одлазе у цркву, свршавају бденија и остало, а предају суду сиромашка који им дугује неку малу суму новца, само и само зато да би заштитили своја права. Рекао сам једном човеку који је хтео да тужи неког свог дужника: “У невољи си? Или имаш пуно деце? Можда си у незгодном положају јер супруга тражи од тебе да га тужиш?” На то ће он: “Не, чиним то да бих заштитио своја права.”
Шта велиш на то? У свему томе присутан је и утицај који су некада извршили поједини црквени кругови. Већ годинама се сећам једног догађаја и никако не могу да га заборавим. У једном сиротишту радиле су сестре заветоване на безбрачни живот. Једном болесном детету требало је извршити радиолошка испитивања. Лекар је тражио да му једна сестра помогне, али ниједна од њих није пристала јер су се бојале да им радијација не нашкоди. Као прво, пошто су већ дале завет безбрачности проблем уопште не би требало да постоји. Да су мислиле о удаји, њихов страх би се још и могао оправдати. Али и да су планирале да оснују породице, опет је требало да учине неку жртву, као оне које се труде да живе духовним животом. Било би исправно да се посвађају око тога која ће да помогне. И на крају, сажаливши се на малишана, лекару је притекла у помоћ једна медицинска сестра која није живела духовним животом, и која је планирала да се уда.
А што је најгоре од свега, такве људе уопште не гризе савест, јер мисле: “То није за нас. Ми се бавимо духовним стварима.” Могу чак и да помишљају: “Па шта сад? Некога успокојава да се жртвује, а мене успокојава тиховање”, па и да осуде такве људе као недуховне. Али Христос почива тамо где је присутно благородство, дух самопожртвовања, тихости, ненаметљивости.
– Старче, а када видиш да се неко налази у тешкоћи, треба ли да му помогнеш, без обзира на то како је теби самом?
– Свакако! Приметио сам да многи људи који се труде да живе духовно размишљају на светски начин. Сачинили су неко своје, јеванђеље овога света, јеванђеље по њиховој мери, па говоре: “Хришћанин треба да се држи достојанствено; да не дозволи да му се изругују.” На све гледају кроз људску логику и људско поимање правде. “То је моје право! Нисам му учинио ништа нажао, па то исто од њега очекујем”, рећи ће ти. Поврх свега, још их успокојава помисао како су у праву. Код таквог човека приметни су сви облици људске правде. Он нема ревност по Богу, нема духа самопожртвовања, ничега нема. Створио је неко своје јеванђеље и нема никакве везе са Богом. Е, па како да га онда осени благодат Божија? Док сам био у војсци долазио је један радиовезиста са војног аеродрома у нашу јединицу ради преноса порука. Били смо упућени један на другог. Био је теолог, па је понекад у војсци проповедао. Али сви су га звали “Језуита” јер не само што није био рад да принесе ни најмању жртву за ближње, већ ни да им учини сасвим малу услугу. Једном му рекох: “Пошто већ идеш на аеродром, молим те предај ове поруке том-и-том.” “Не могу”, на то ће он, “ја преносим своје поруке, а он нека сам дође по своје.” И још је успокојавао своје помисли тиме да он никоме не чини неправду. Па Христос није рекао: “Ако те неко замоли да идеш једну миљу, а ти иди две”, већ: “Ако те неко потера да идеш са њим једну миљу, а ти иди две.“ Он не каже: “Ако те неко замоли да му даш кошуљу, дај му и хаљину”, већ: “Ако неко хоће да се суди са тобом и кошуљу твоју да узме, дај му и хаљину.” Ето, то говори Христос, а човек који себе сматра духовним каже: “Ја ћу да понесем своје, а он нека изволи, па нека сам дође по своје.” То је као да каже: “Нисам ваљда луд да идем две миље, ако се од мене тражи да идем само једну?” Како да се благодат Божија приближи таквом једном човеку? А када човек примени ту јеванђелску заповест, па када га неко примора да иде једну миљу а он пође још даље, Христос почиње да дела. Тада се и онај који је принуђавао човека да иде духовно мења и размишља: “Пази, бре, ја сам од њега тражио да иде једну миљу, а он иде још даље! Каква је то доброта!”
Да је и Христос имао светску логику какву имају многи данашњи људи који се труде да живе духовно, Он никада не би напустио свој небески престо и сишао на земљу, да пострада и претрпи распеће за нас, бедне људе. Али баш у том – по људском виђењу ствари – “неуспеху” Његовом, беше сакривено спасење свих људи. Шта је све Он претрпео ради нашег спасења! Унизио је себе дотле да су Му ударали шамаре и говорили: “Прореци ко те удари?” Односно Јевреји су се забављали изругујући се Христу. Кад би само знала колико сам се још као мали жалостио гледајући другу децу како играју зују. А Јевреји су се забављали играјући ту игру са Христом!… “Прореци ко те удари…” О, страшно! А ми тражимо хришћанство без распећа, хришћанство експрес-васкрсења. Кројимо хришћанство и монаштво по неком свом укусу. Нећемо ни у чему себе да притеснимо.
Али да бисмо доживели оно натприродно, треба прво да живимо натприродно.
